Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Iz Berlina smo dobili „predbračni ugovor“, ili su nas Nemci, zapravo, definitivno odbacili time što su nam izdiktirali spisak „domaćih zadataka“ koje moramo da ispunimo pre nego što nam odrede tačan datum početka pregovora o ulasku u EU
Hoćemo li sada biti uvređeni i povređeni s osećanjem građana drugog reda, previše nepokorni i siromašni da bi nas EU prihvatila? Jer, ako hoćemo da sklopimo „predbračni ugovor“, kažu da moramo biti spremni da uradimo, potpišemo i primenimo baš sve da bismo taj ugovor i sklopili.
Saga o datumu početka pregovora Srbije i EU najviše govori o političkim interesima Nemačke, koji su u konkretnom slučaju stavljeni ispred nada građana Srbije. Naravno da interesi i nade nisu baš slične kategorije, ali Nemci su u našem slučaju očito podržavali širenje EU više na rečima. I ne samo oni. Neću da tvrdim da će to izazvati nekakav veliki emotivni jaz između EU i građana Srbije, ali će evroskeptici u Srbiji sigurno dobiti na dodatnim argumentima. Gde je, dakle, koren tvrdog nemačkog stava prema Srbiji?
Ne ulazeći u problematiku predstojećih nemačkih izbora, državno a time i političko samopotvrđivanje svojevrsna je nemačka realnost, sve u kontekstu kolizije nacionalne države i konačnih granica evropske ideje. Evropa kao specijalno protekcionističko udruženje, koja sebe ili neke grupacije unutar sebe štiti od spoljnih uticaja, na žalost, kao takva i jeste ta defanzivna crta EU od početka evropskog projekta. Ona, EU, nije svojevrstan pokušaj i model za oblike intenzivne saradnje između država na pravnoj i ravnopravnoj osnovi, jer ovo što smo sada dobili izdiktirano iz Berlina nije i ta saradnja između država na pravnoj osnovi. Ja bih voleo EU u kojoj bi se države okupile da svoje odnose urede po jednakim pravilima koja važe za sve. Socijalna zaštita i izvesna potreba za sigurnošću posle svega što nam je doneo 20. vek ipak ne čine Evropu. Tako se misli u Nemačkoj, gde postoji paternalistička država, a u izvesnoj meri i u Francuskoj. No, to su bizmarkovsko-nemačke iluzije o Evropi. Naime fatalna greška je ako se u Nemačkoj Evropa gleda kroz nemačke naočari, iako nemački političari stalno ponavljaju: „Mi nećemo nemačku Evropu, već evropsku Nemačku“. U stvarnosti su obe teze, obe izjave, identične, jer identitet nemačkih i evropskih interesa naprosto i ne postoji. Da li je ideja jednog jačeg nemačkog identiteta EU nekakav bizmarkovsko-nemački specijalni san?
Naravno, i pored svega EU ima veliku privlačnu moć za građane Srbije. Problem je što „kriterijumi iz Kopenhagena“, koji su utvrđeni za kandidate za pristupanje EU, koji su bili centralni element Evrope tokom poslednjih 19 godina, a koji su važili za sve postkomunističke države koje su prošle kroz „dolinu suza“, izgleda ne važe za Srbiju. I samo za Srbiju. Nemačkim, sada izdiktiranim uslovima Beogradu, u Srbiji se generiše balkanski refleks, upravo zahvaljujući izgubljenim iluzijama oko jednakog tretmana balkanskih država i naroda. Nemci nam stalno prebacujuda su se oni odrekli ideje o nacionalnom ponosu posle 1945. godine imputirajući Srbiji da i ona mora „da svari lošu istoriju“. Možda kod nekih u Nemačkoj Hitler ima dugu senku, ali te nemačke primedbe prilično su uvredljive. Ako je posleratna Nemačka u ideji EU našla svoj put kojim će slediti svoje interese a da nikome ne bude pretnja, zašto se to ne dozvoljava i Srbiji?
U Srbiji će sada Evropa sve teže prodavati samu sebe. Biće potrebno mnogo napora da se javnost Srbije uveri u benevolentne stavove Berlina prema Beogradu. Dobre namere Nemačke prema nama zamenjene su sumnjama. Za nas, to su nove frustracije. Jer, ko će to od srpskih političara moći da javno kaže kako Srbija nije priznala Kosovo ako ispunimo sve ovo što nam je stiglo iz Bundestaga? To bi bilo zaista potcenjivanje zdrave pameti prosečnog građanina ove zemlje.
Gde počinje i gde se završava ova Evropa? Kulturološki i religijski kriterijumi, a to su istovremeno skoro uvek i istorijske međe, osuđeni su na propast. Evropske „granice“ kriju jedno mnogo važnije pitanje, a to je pitanje o konačnom smislu i svrsi poduhvata zvanog EU. U tom kontekstu problem „prostiranja“ nove Evrope sasvim je bespredmetan. Nije valjda da granice Evrope završavaju na granicama Srbije? Tako su nam nekada govorili i za granicu kod Trsta.
Ipak, „slučaj“ Srbije, pa i Turske, pokazuje jasno da je dosta izbledeo enzuzijazam nekih država EU da proširi broj svojih članica. Istina, svi se u EU čuvaju da to javno i saopšte, ali je očito da su pobedile snage nacionalne sebičnosti i političke inercije. Politika prijema novih članica, po odluci Nemačke, tiho je i diskretno napuštena. „Gvozdena zavesa“ opet je spuštena. Kao da su od Bizmarka do gospođe Merkel svi nemački kancelari bili gvozdeni. Prema Srbiji.
Politika
