Dmitrij SEDOV: Flauta pacolovca

Kada je Savet Evrope objavio završetak svoje “unutrašnje diskusije” i doneo odluku o početku pregovora sa Srbijom “ne posle januara 2014” o njenom pristupanju Evropskoj Uniji, kao da mi je u ušima zazvučala podrugljiva melodija pruske flaute, toliko popularna u starim vremenima stare Evrope. Pod zvucima te flaute grenadiri Fridriha Velikoga jurišali su bajonetima na neprijatelja, pod njenom palicom odigravalo se batinanje delikventnih građana carevine i oko nje je stvorena priča kako ona može sa sobom da povede horde pacova i namami ih na pogibiju u vodama nekakvoga mora.

Nije se slučajno, nipošto slučajno, baš sada pojavilo sećanje na melodiju ove flaute, jer sadašnja situacija veoma snažno podseća na ranija vremena.

Svi takođe pruski grenadiri iz MIP-a Nemačke, jurišaju u bajonetski napad na srpske vlasti. Zahtevima za bezuslovnom kapitulacijom oni ih nagone na uska vrata EU, lišavajući ih prava na zaštitu sopstvenih interesa. Ovde napor diplomatskog vojinstva i pisak njegove flaute dostiže maksimalan značaj, lišavajući Beograd mogućnosti da se suprotstavi.

Takođe i sva obećanja šefa delegacije EU u Srbiji Vensana Dežera “da će nagraditi Srbiju za sve korake koje je preduzela u poslednjih nekoliko godina i za napore koje je uložila u normalizaciju odnosa sa Prištinom” podsećaju na još nezaboravljeno treštanje sa zvučnika na frontu: “Srpski partizani, predajte se. Dobićete rakiju, slaninu i devojke. Izađite u redu jedan po jedan, sa rukama podignutim uvis”.

Tako se i sada nad celim Balkanom nadvija senka pacolovca koji je počeo svoju melodiju kojom poziva Srbe. Naravno, stvar neće kao u priči dovesti do hladnih talasa nekakvog mora, ali će zato dovesti do trga sa svečanim bičevanjem pod veselim zvucima flaute. U to uopšte ne sumnjam.

Zbog čega? Zbog toga što kosmetski Srbi uporno odbijaju da izvrše ono što je između Beograda i Prištine potpisano u aprilu. Oni ne žele da se rastvore u albanskoj masi i traže za sebe autonomiju u okviru Srbije. Na kraju krajeva, oni na svojoj koži osećaju da im je EU pripremila tužno i diskretno gubljenje nacionalnog identiteta, a posle toga i samog života. Jer oni znaju šta je kosovska vlast i kosovski šovinizam.

Sporazum sporazumom a nesuglasica nesuglasicom. Problemi na Kosmetu će se nastaviti i posle početka dugo očekivanih pregovora.

I šta preostaje evropskom kaplaru da radi? Tako je – da Beograd na trgu iseče šipkama.

Ovo svečano šibanje će ispuniti sadržaj pregovora koji će “najkasnije u januaru” krenuti na dugo putovanje koje se neće skoro završiti.

Nemački kaplar, koji je navikao da po celoj Evropi navodi Ordnung, a posebno među nerazvijenim Slovenima, neće dozvoliti da u EU tako brzo stupi takva “neobavezujuća” i politički neorganizovana zemlja.

Uostalom, sa njegove tačke gledišta, politička organizovanost Srba mora početi sa priznavanjem nezavisnosti Kosova. A ukoliko nema toga, čemu žurba za prijem Srbije u tako renomiranu organizaciju? Neka ostane pokraj puta i ljubomorno gleda na kolonu evropejaca kako bodro marširaju pod zvucima melodije pruske flaute. Mada, nikad se ne zna da li nečemu treba zavideti. Prošla su dobra vremena kada su dve suprotstavljene opremljene kolone egzistirale u miru jedna pored druge, sa dva suprotstavljena sistema. U koloni su se pojavili obogaljeni vojnici u poderanim cipelama, invalidi i galamdžije. I njenim komandirima je nepoznata trasa tog marša. Da je možda ne očekuju hladne vode nekakvog mora? Ili kreštave vrane koje lete iznad kolone i čekaju?

Ako se Srbija uprkos svemu pridruži toj koloni, onda će Brisel učiniti sve što je moguće da Beograd dovede u stanje izvršnog grenadira. Ali, činite sa mnom što vam je volja, ali ja ne mogu zamisliti Srbe u ulozi grenadira koji marširaju pod zvucima nemačke flaute. U ulozi srpskog vojnika – mogu zamisliti, u ulozi srpskog partizana – mogu zamisliti, u ulozi srpskog radnika i seljaka – takođe zamišljam. A sa glupačkim pruskim poklopcem na glavi, sa napudranim perčinima i kaplarom izbezumljenog lika od rikanja – ne mogu zamisliti.

Da bi vi, poštovani čitaoci, shvatili zašto sam tako nepoverljiv, ispričaću vam jednu kratku istoriju čiji sam bio svedok.

Jednog dana, otprilike 1978. godine, prelazio sam gradskim vozom granicu iz Istočnog u Zapadni Berlin. Vagon je bio prazan, jedino je na ulazu sedeo jedan stariji Nemac. Iznenada su ušla dva krupna zdrava mladića, koji su starcu pokazali značku carinske službe. Tada su sve puteve iz DDR u Zapadni Berlin kontrolisali carinski službenici, između ostalog i na taj način. Oni su zatražili od putnika da otvori torbu. On je poslušao i oni su u torbi našli dve flaše rakije i dve paklice cigareta kupljene u Istočnom Berlinu. Ja sam znao da često penzioneri iz DDR, kojima je bilo dozvoljeno da posećuju rodbinu u Zapadnom Berlinu, tajno rođacima donose alkohol i cigarete, koji su bili znatno jeftiniji nego u lokalnim prodavnicama. Međutim, to je bilo zabranjeno. Osmotrivši to što su našli, jedan carinik se okrenuo i svom snagom lupio starca po licu. ”Nije ti ovo crveni kontejner, matoro dupe, shvataš li to? Ovde treba poštovati zakon” – urlao je glasom divljeg vepra.

U mom rancu nije bilo zabranjene robe, no kao da sam se odjednom razboleo od scene takvog divljačkog nasilja nad nemoćnim starcem, u toj, kao bajagi civilizovanoj zemlji. Posle takvih scena koje se ne mogu zaboraviti, nekako ne verujem da će Prusi “shvatiti težak položaj Srbije” i da će se snishodljivo odnositi prema njenim problemima. Pre će biti da će se Srbija naći u položaju tog starca.

Naravno, neko u Beogradu će dobiti “rakiju, slaninu i devojke”, a za sav narod, to je teško reći. Sudeći po iskustvu ostalih istočnih Slovena, nije mnogo povećano stanje “rakije i slanine” na njihovom stolu, ali su zato njihove devojke krenule u masovnu prostituciju i svojim telom ukrašavaju panele kulturnih prestonica Evrope.

Uzgred, zvuci flaute iz starih vremena praćeni su plesom prostitutki u evropskim kafanama. Čini se da se tom dostignuću stare Evrope Srbija može pridružiti. A ostalim – ko to zna.

Gledajući sa strane, uočava se još jedna pikantna okolnost. Brisel vidi Kosovo kao člana svoje buduće kolone, a one koji su započeli pobunu u toj pokrajini, nešto drugačije vide svoju budućnost. Oni se ne spremaju da prekinu stvaranje “Velike Albanije”. O tome govori i munjeviti rast popularnosti ekstremističkog pokreta “Samoopredeljenje” i njenog vođe Aljbina Kurtija. To su ljudi koji sanjaju o ujedinjeu svih balkanskih rejona naseljenih Albancima. Na prethodnim izborima oni su uzeli 12% glasova kosovara. Na budućim, u septembru, uzeće više.

Ti mladići ne nameravaju da marširaju u Briselskoj koloni. Oni imaju svoje zadatke. Koje izgleda nisu dobili iz Brisela.

Možda bi evropski kaplar, pre nego što da zeleno svetlo za pregovore, trebalo da se zamisli šta će biti sa Kosovom za samo 5 godina?

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)