Dekonstrukcija vlade

Piše Nikola Vrzić

Jedini koji će osetiti ikakvu promenu posle rekonstrukcije vlade biće oni koji će ostati bez svojih fotelja, i oni koji će ih u tim foteljama zameniti.

Mora im se priznati da su majstori svog zanata; onog najstarijeg. Uoči prve godišnjice aktuelne vlade, umesto da se u javnosti razmatraju dostignuća njenog jednogodišnjeg rada – predaja Kosova u skladu sa Briselskim sporazumom; datum početka pregovora sa EU koji uprkos tome nismo dobili; rekordna nezaposlenost od gotovo trećine radno sposobnog stanovništva, koja raste po mesečnoj stopi od skoro 10.000 novih nezaposlenih; devet (9!) kilometara auto-puta izgrađenih za poslednjih godinu dana; javni dug Srbije koji je dostigao (inače, protivzakonitih) 62,8 odsto BDP-a, pri čemu je za ove vlade dug porastao za nove 3,2 milijarde evra i, prema oceni Fiskalnog saveta, „ostvaruje rekordan rast“; budžetski deficit koji je već sa 122 milijarde dinara povećan na preko 178, uz procenu da će do kraja godine dostići i svih 200 milijardi; gubitak javnih preduzeća koji je na kraju 2012, u odnosu na 2011. (podaci portala „Pištaljka“) povećan za čak sedam (7!) puta; i naravno borba protiv korupcije – dakle, umesto da se raspravlja o ovim pregnućima posle kojih je to što ostaje od Srbije uglavnom postalo još bednije nego što je bilo, raspravlja se, evo već nedeljama, o rekonstrukciji vlade koja je, kako to reče njen prvi potpredsednik Aleksandar Vučić, „bolja od svih prethodnih“. Valjda zato što je on u njoj, pošto druge rezultate kojima bi se pohvalila, eto, baš i ne uspesmo da detektujemo.

 

[restrictedarea]

 

BORBA ZA MOĆ I upravo u tome i vidimo važan cilj ovih pogađanja o rekonstrukciji vlade, koja prete da u zasenak bace ne samo gubitak Kosova, nego i razdiruće ljubavne muke heroja raznih rijaliti programa. Uostalom, da je proklamovana temeljna i ozbiljno sprovedena rekonstrukcija zaista cilj, a ne samo dimna zavesa koja sakriva ono što je vlada dosad počinila, pa, valjda bi se onda otvorila i jednako temeljna i ozbiljno sprovedena javna rasprava o radu i rezultatima svakog od ministara. A toga nema.

Ipak, ovo je samo jedna dimenzija sage o rekonstrukciji Vlade Srbije. Druga dimenzija jeste borba za moć. Kako među koalicionim partnerima, tako i unutar stranaka koje vladaju Srbijom.

Narasla snaga SNS-a, dodatno osnaženog ubedljivim pobedama na izborima u Zemunu i Zaječaru i istraživanjima koja njenog lidera dižu u vrtoglave ikarovske visine, u ovoj su partiji razjarile prirodnu potrebu za širenjem svog lebensrauma, naravno, na račun partnera čiji se delovi resora, budžeta i moći sada traže u onim kuloarskim cenkanjima, eufemistički nazvanim rekonstrukcija vlade. Reči SNS-ove ministarke Zorane Mihajlović („Nemam mnogo poverenja u resore koje vodi URS.“), ministra Velje Ilića da „mnogi smatraju da treba razdvojiti finansije od privrede“, potpredsednika SNS-a Bratislava Gašića da bi sa „obe ruke“ glasao da Vučić postane premijer umesto Dačića…, neke su od javnih manifestacija naraslih pretenzija najjačeg dela vladajuće koalicije. Istovremeno, oklevanje Ivice Dačića i Mlađana Dinkića da žrtvuju bar nekog od svojih ministara, osim što svedoči o njihovoj borbi za sopstvenu moć, svedoči i o njihovoj nemoći da se tako lako odreknu nekog od targetiranih ministara, iz očiglednog straha od mogućih potresa u sopstvenim partijama. Ali se tiha borba vodi i unutar samog SNS-a, što je moglo da se vidi i po izjavi već spomenute ministarke energetike Zorane Mihajlović, da „energetika i rudarstvo ne bi trebalo da budu odvojeni resori“, čime je nesumnjivo iskazala pretenziju na resor svog stranačkog kolege Milana Bačevića.

No sva se ova priča mnogo više tiče njih nego što se tiče nas, zato što je Srbiji zapravo potrebna rekonstrukcija politike koja nas sprovodi u EU bez alternative, a time i bez obzira na naše državne i nacionalne interese. Koliko je to nužno vidi se čak i ako po strani ostavimo velike državne teme, poput Kosova; odlična pokazna vežba upriličena je kada je EU komesar za proširenje Štefan File Beogradu nedavno preneo hrvatski zahtev da se njihovim proizvođačima cigareta omogući povlašćeni pristup srpskom tržištu, što je izazvalo pretnje domaćih proizvođača da će svoju proizvodnju premestiti negde drugde. Između sopstvenog nagona za preživljavanjem i zahteva EU koja nema alternativu, kako li će biti odgovoreno na ovaj, i sve buduće slične zahteve koji će nam biti ispostavljani? Dokle god EU ne bude imala alternativu, odgovor je bolan koliko i jasan.

Tako da, posmatrano iz ovakve perspektive, pitanje ko će biti kalif umesto kalifa, i hoće li Mlađan Dinkić biti isteran iz vlade ili samo okrnjen za privredu ili za finansije, postaje poprilično nebitno. Osim što bi eventualno svođenje Mlađana Dinkića na njegovu pravu meru donelo izvesnu satisfakciju svim milionima žrtava njegove ekonomske tranzicije. Ali ni ta se satisfakcija, baš kao ni evropske integracije, ne mažu na hleb i ne sipaju u traktor…

[/restrictedarea]