Ćele kula putuje u Carigrad

Piše SAŠA HADŽI TANČIĆ

Nemar i vreme polako, ali sigurno skrnave istoriju: još samo pedesetak lobanja glava srpskih junaka, a bilo ih je dvadesetak puta više. Ćute slepe oči iza zastakljenih ramova, u redovima preostalih lobanja. A i šta bi one videle!

U dnu pozornice, tamo prema severozapadu gde, kažu, raste neka čudnovata trava koja se u platno uvezenim enciklopedijama zove zapadna kultura, nalazi se neprijatelj – zapisano je u „Jablaniku“ iz nepravedno zaboravljene knjige „Čudne siluete“ Stevana Galogaže još hiljadu devetsto petnaeste tako da to sve zajedno izgleda kao danas, u susret predstojećoj godišnjici Velikog rata i, dublje, kao krik vekova zarivenog do dna suštastvenog nacionalnog bića Srbima. „Teško je to biti Srbin“, veli se takođe u Galogažinom „Jablaniku“, i dodaje: „A našto ti srpstvo ako je lako?“

Sve mi je nešto čudno i plašim se takođe da je ono jednima preskupo, a drugima pretesno nekako u njemu. I ovde na jugu.

U Nišu.

Kraj kule od lobanja.

Ćute slepe oči iza zastakljenih ramova, u redovima preostalih lobanja. A i šta bi one videle!

KULA OPOMINJE Nemar i vreme polako, ali sigurno skrnave istoriju: još samo pedesetak lobanja glava srpskih junaka, a bilo ih je dvadesetak puta više.

Da zastraši i pokoleba, Turci su je podigli 1809. Ali posečene glave su prkosile… narod je prkosio, i vekovno ropstvo je ugašeno. Po oslobođenju Niša od Osmanlija 1878. godine, Ćele kula dobija krov, da je sačuva i zaštiti od nevremena. Tek 1892. godine, kao trajniji oblik zaštite podignuta je kapela, netaknuta već duže od veka.

To Srbe, evo tako, prevaspitavaju. Bore se za nekakvu slobodu juče, bore se danas, a sve ih je manje i sve im je gore. I sablasna kula, opkoljena bulevarima i zgradama, sve nemoćnije odoleva vremenu.

Pogled tu ne zastaje. Ukočen pred slutljivim prizorom: na negdašnjem Gradskom groblju, viđeniji i za varoš i za Srbiju zaslužni građani sakupili se u gomilu, i između sebe dogovaraju. Nekakva sednica. I klanjaju se jedan drugome. Najednom odvojeni od zemlje, svi do jednog pojure sa Starog groblja, naseljivog do 1971. godine, pa zaraslo u korov, najbešnjim trkom na jugozapad grada, na Novo groblje, uskrsli.

[restrictedarea]

A bili viđeni i zaslužni. Od oko 3. 000 grobova više od 200 izuzetne je kulturno-istorijske vrednosti. I spomen obeležja im od posebne vrednosti. Tako je na porodičnoj grobnici industrijalca Mite Ristića, osnivača prve fabrike tekstila u Nišu, iz koje je kasnije nastao „Niteks“, decenijama stajala poznata statua Antuna Augustinčića – Žena sa preslicom „Prelja“. Porodičnu grobnicu poznatog niškog lekara dr Vojislava Stojanovića, člana Francuske akademije hirurgije, nosioca ordena francuske Legije časti i osnivača Druge hirurške klinike u Beogradu, do 2006. godine krasio je prelepi „Anđeo sa lirom“, rad splitskog vajara Martina Studina. Ovo delo je takođe ukradeno. Na niškom Starom groblju je i spomenik Ljubici Luković, predsednici „Kola srpskih sestara“, poznatoj po prevodu brojnih francuskih književnih dela na srpski jezik, kao i proti Petru Ikonomoviću, velikom borcu protiv turskog i bugarskog ugnjetavanja srpskog naroda u 19. veku, odlikovanom ordenom „Takovskog krsta“.

 OD NEMARA DO NEDRAGA A to je, verovatno, od nemara. Našeg. Sasvim našeg. Dok neprestano pričamo o tome kako je neprijatelj tu, kako bi trebalo da ustanemo, kako je magla, a kad je magla da je opasno, i sve tako nekako. Gde smo mi? Šta je to, državni stroj poremećen, malaksao, kao ukopan. Tek s vremena na vreme može se razabrati: okupacija, majko moja, predajemo se. Ovo „predajemo se“ čuje se sve češće i glasnije kao „prodajemo se“. Našto sve to, ako okupatori sami kažu zašto su tu? Čak napadno pristajemo kad nam to kažu!

Dugo razgovaramo o izvesnom i neumitnom porazu. Dok su mnogi naši spomenici zapušteni, drugi još ne podignuti, zaboravljamo junake od misli i dela. Čini se kao da ovog časa iz svakog poteza, iz svakog gesta, iz svakog pokušaja, kaplju naša probodena srca. I strašno smo slabi i posustali. Šteta što ovo ne vide poznati književnici akademici, nosioci nacionalnih penzija, nagrađeni. Sve to bi oni bolje opisali, sve do sitnice. Bilo bi to bolno za čitanje, a osim toga naša literatura bila bi obogaćena dragocenom knjigom. Baš je šteta!

Samo odnekud tiho, sasvim tiho, zastajući, srpski vojnik još peva:

„Pisaše me, Stano mori,

U nizam da idem,

Da l’ da idem, Stano,

Da li da ne idem…“

Dobrovoljac, valjda. Slučajno se okrenu i začudi se tada neverovatno. Spazi kako Ćele kula putuje u Carigrad, a Surdulica u Sofiju.

Da li je to onaj Kosta u „Državotvorcima“ iz pomenute knjige „Čudne siluete“ Stevana Galogaže, jednog od viđenijih omladinaca, nacionalista, emigranata iz Hrvatske u Srbiju, poznatog sa zagrebačkog veleizdajničkog procesa, koji je 1912. pod prinudom napustivši Austro-Ugarsku monarhiju, pobegao u Srbiju, i kao dobrovoljac stupio u srpsku vojsku, odlikovan za hrabrost u borbi i unapređen u čin kaplara, kasnije u Nišu uređivao časopis „Jugoslovenski glasnik“, o čemu se ovde ne zna.

NAUČIMO PJESAN  Malo je lepših uzdarja tihoj, sasvim tihoj pesmi srpskog dobrovoljca, dakako, poput stihova iz „Obraćanja prijatelju“ klasika srpskog pesništva Miodraga Pavlovića, koje ćemo ovde dati u pregršti:

„Sanjamo neke obale

gde još raste prareč,

da tamo budemo izgnani van izgnanstva

i slova da izvlačimo kao konce,

iz matice, iz velikog vira,

za odoru u kojoj se traje.“

Pročitali smo pažljivo divne knjige ovog našeg savremenika koje se daju u ruke posustalom, pospanom i ugroženom narodu, da se nauči svoj meri slušanja pesama da ne bi slušao oluju.

Sazvežđe žutih zvezdica na plavetnoj podlozi zasvetlelo je toliko da sve tamni pred nama, da od toga svetla dobro ne vidimo. A ne vidimo da živimo u Ćele kuli divljeg kapitalizma, rečeno u razgovoru sa dr Aleksandrom Jerkovim u nedavnom „Pečatu“, jer, sve zajedno, tužno je koliko je čovečanstvo posustalo. A tek srpstvo! Pa je zaista s one strane zdrave logike i dobrog ukusa, kako mudro piše dr Darko Tanasković, kritikujući posredno i nišku opštinu zbog mogućeg neodgovornog prihvatanja materijalne potpore za obnovu artefakata iz osmanlijskog doba na svom području. Ili to Carigrad ponovo putuje prema Ćele kuli?

Oskrnavljena
Narodni muzej, koji brine o održavanju i prezentaciji ovog značajnog spomenika, godinama, već vodi neravnopravnu bitku sa vremenom. Obezbeđena sredstva, pa i sama zaštita, nisu njegova nadležnost. Pod neumitnim zubom vremena, polagano, ali izvesno, jednoga dana, Ćele kula će kao istorijski spomenik nestati.
Ograđeno
U krugu je i šest porodičnih i dve javne kapele koje su od posebnog značaja, kažu u Zavodu za zaštitu spomenika, koji je popisao sve spomenike na Starom groblju. Takođe je izgrađena Istočna, a potom Zapadna kapija, a postavljena je i ograda, budući da je duže od trideset godina bilo zapušteno.

[/restrictedarea]