Vapaj profesionalca

Piše Stefan Karganović

Haški tribunal u tolikoj meri je korumpirana ustanova da je tamo – sve moguće, pa čak i to da jedan aktivan sudija na nekoliko desetina adresa uputi „rekla kazala“ pismo gde se iz utrobe zveri verno opisuje proces donošenja važnih odluka.

enzacionalno pismo danskog sudije ad litem Haškog tribunala  Frederika Harhofa,  upućeno 6. juna „prijateljima i kolegama“ (njih 56 na broju, što praktično garantuje da je preko nekog od njih sadržaj morao procureti), odmah je postalo predmet domišljatih nagađanja i ostrašćenih analiza. Nagađanja su se, kao što se moglo pretpostaviti, kretala u okvirima raznih konspiroloških teorija. Za većinu analiza ne bi se moglo reći da su lišene emotivnog naboja. To je prirodno, samim tim što glavni predmeti otkrovenja koja nam Harhof insajderski prenosi – Gotovina, Perišić i Stanišić/Šimatović – pored čisto profesionalnih izazivaju i druge vrste reakcija.

ISTANČANA IRONIJA Čitaoci koji manje-više redovno prate rad Haškog tribunala i kojima je poznata jedna od omiljenih tehnika Tužilaštva kada izvodi dokaze – korišćenje navodnih svedoka-insajdera – sigurno će se oduševiti istančanom ironijom ove situacije. Ne malo puta, pred ovim slavnim sudom defilovale su raznorazne protuve i šarlatani koji su, navodno, posedovali informacije od ključnog značaja za dokazivanje teza Tužilaštva i imputiranje krivice optuženom. Jedna od komičnijih epizoda takve vrste dogodila se tokom suđenja Slobodanu Miloševiću (ili je to bilo Jovici Stanišiću, potpuno je nebitno) kada je „insajder“ Tužilaštva najozbiljnije tvrdio da je krupije (ili konobar, opet nebitno) u nekoj novosadskoj kockarnici u prolazu čuo optuženog kako naglas planira izvođenje operacija etničkog čišćenja u jednoj od susednih bivših republika. Poenta nije kako je sudsko veće konačno ocenilo ovakvo smeće od dokaza, nego potpuna i očigledna degradacija pravosudne ustanove  kojoj se Tužilaštvo usuđuje da takve koještarije ponudi kao potencijalno valjan dokaz.

[restrictedarea] Suvišno je napominjati da svedok insajder Frederik Harhof nije konobar nego jedan od viđenijih sudija tog uglednog Tribunala. Zato bez sumnje njegov iskaz zavređuje pažnju. Uprkos pitanjima koja bi se morala postaviti u vezi sa navodnim sadržajem privatnog pisma (da li je tekst autentičan, kako se do njega došlo, da li bi aktivan sudija čak i ovakvog Tribunala presavio tabak da tako nešto napiše i potpiše i, napokon, šta navodni autor ima da kaže na objavljivanje privatne komunikacije ovakve vrste) poruka je dovoljno zanimljiva da bude prokomentarisana. Uz ogradu, razume se, da je centralno pitanje – da li je to stvarno napisao sudija Haškog tribunala ili se radi o nečijoj podmetačini – i dalje nerazjašnjeno.
Razlog za neizbegavanje komentara zbog još uvek postojećih nedoumica u vezi sa poreklom teksta vrlo je jednostavan. Sve izložene rezerve i sumnje stoje, ali Haški tribunal u tolikoj meri je disfunkcionalna i korumpirana ustanova da je tamo – sve moguće. Pa čak i to da jedan aktivan sudija na nekoliko desetina adresa uputi „rekla kazala“  pismo gde se iz utrobe zveri verno opisuje proces donošenja važnih odluka i to baš na način kako smo svi, koji smo tamo proveli više godina, sumnjali da se to zapravo odvija.

IMPERIJA NIŠTA NE DUGUJE Ako zanemarimo prenaglašeno antisemitski prizvuk Harhofovih navodnih obelodanjivanja (da je predsednik suda Teodor Meron sprovodio uputstva i delovao u korist ne samo strateških  interesa SAD-a, zemlje čiji je državljanin, već i Izraela, čiji je podanik u jednom periodu života takođe bio) provejava jedna osnovna  teza.  Ona glasi da je u predmetima, gde se rešavalo o imputiranju osetljivih oblika komandne odgovornosti, za vreme odlučivanja Meron  zloupotrebljavao svoj uticaj na sudska veća sa ciljem da iz pobuda nevezanih za „sprovođenje pravde“ obezbedi blokiranje određenih presedana, od kojih bi visoki zvaničnici država do kojih mu je stalo imali razloga da strepe. Uprošćenije rečeno, to sugeriše da Gotovina, Perišić i Stanišić/Šimatović nisu bili oslobođeni zato što su „nevini“, nego da bi se sprečila mogućnost formiranja međunarodnopravnog osnova za eventualno proglašavanje nekih drugih funkcionera, sličnog ranga, ali u važnijim državama (ili bar bližim srcu sudije Merona) – krivim.
To tumačenje, ako je tačno, svakako da lišava osnova neka od balkanskih nagađanja o razlozima za proglašavanje „nevinosti“ navedenih aktera iz srpskih struktura, pa možda čak i Gotovine, uzimajući u obzir njegovu pripadnost francuskoj Legiji stranaca. Po ovome ispada da oni ipak nisu pušteni u znak priznanja za proteklu saradnju, kako su neki ovde vulgarno smatrali,  već iz sasvim drugih razloga koji se, eto, slučajno poklapaju sa njihovom prirodnom željom da se opet nađu na slobodi, u toplom zagrljaju svojih brižnih porodica. (Mada će se, kada splasne euforija „slobode,“ najmanje jedan od njih sa nostalgijom sećati Ševeningena gde mu sentimentalna situacija možda nije bila sjajna, ali je bar bila čista i jasna). Sve ovo nesumnjivo ima određenu logiku, iako još uvek nije dokazana činjenica. Donedavno popularno objašnjenje za oslobađajuće presude od početka je odisalo srpskom naivnošću. Nagrada za nekadašnje usluge? Imperija nikada nikome ne duguje ništa. Ona ne okleva da svoje potrošene instrumente, kako bi se na engleskom reklo, gurne pod autobus (možda je na srpskom  više idiomatski da se kaže „pod tramvaj“, ali rezultat je isti), što bi mnogi još uvek živi bivši saradnici mogli da potvrde.

VAPAJ VRSNOG PROFESIONALCA Upravo zato zanimljiva analiza beogradskog advokata Bogdana Ivaniševića („Odljubljivanje od Haškog tribunala“, „Balkan insajt“, 11. jun 2013) skoro u potpunosti je promašena. Da, Ivanišević je u pravu da Meron nije tek odnedavno izmislio doktrinu „specifične usmerenosti“ samo zato da bi oslobodio srećnu četvorku i da se još od predmeta Tadić taj koncept provlači kroz jurisprudenciju Haškog tribunala. Ali budući da je Ivanišević još uvek zaljubljen u Tribunal – a ljubav je slepa – on ne ceni jednu prostu činjenicu koja suštinski odlikuje rad te mizerne ustanove. U konfuznoj i nedoslednoj jurisprudenciji Tribunala, u rezervi nalazi se čitav spektar raznorodnih pravnih mehanizama, ali koji će se primeniti, kada i kako – to već nije pravno nego čisto političko pitanje. I tako se vraćamo na sudiju Harhofa i njegov dirljivi vapaj vrsnog i concerned profesionalca: „Zadnja od ovih presuda (izgleda da aludira na gospodu Stanišića i Simatovića – SK) u meni je izazvala duboku profesionalnu i moralnu dilemu, kakvu nikada ranije nisam osetio. Najgore od svega je sumnja da su neki od mojih kolega bili izloženi političkom pritisku (Bože sačuvaj i sakloni! – SK), što iz osnova menja smisao moga rada da služim načelima pravde i razuma.“ Hmmm…Ako je posvećenost pravdi i razumu ideja vodilja u životu čestitog sudije Frederika Harhofa, na farsičnom suđenju Vojislavu Šešelju – gde je član raspravnog veća i gde se, bez obzira na očigledan krah optužbe, hladno pridružio koleginici Latanci glasajući da se proces nastavi – o  hamletovskim mukama savesti sa njegove strane nije bilo glasa. Niti postoje dokazi da je Harhofovoj osetljivoj savesti ikada zasmetao Šešeljev desetogodišnji boravak u „pritvoru“, fenomen bez paralele u analima civilizovanog pravosuđa, što je na sednici Saveta bezbednosti 12. juna ambasador Ruske Federacije Vitalij Čurkin vrlo razborito okarakterisao kao nešto „van granica razuma.“
Pre je u pitanju nešto drugo. Haški tribunal je u stanju potpunog unutrašnjeg rasula i naoko nedisciplinovani postupak sudije Harhofa upravo oslikava bordžijansku atmosferu gde se ne zna ni ko pije, ni ko plaća, ali gde časti i profesionalizma ni u tragovima nema, dok se lične ambicije ukrštaju i niko nikome dobro ne misli.

PRIČA KOJA VERODOSTOJNO ZVUČI Harhofova insajderska priča jeste formalno nepotvrđena, ali potpuno verodostojno zvuči. Pri tome, nikada ne bi trebalo zaboraviti da je pripovedač priče ujedno njen sastavni deo. Ako je sudija Meron mogao uspešno da utiče na izlapelog sudiju Gineja da, protivno profesionalnom ubeđenju, u predmetu Gotovina  preleti na stranu većine i omogući oslobađanje optuženih, koliko vrede presude takve pravosudne ustanove? Ako je isti Meron sudiji Mišel Pikar odbio dovoljno vremena u predmetu  Stanišić/Simatović da kvalitetno obrazloži suprotno i izdvojeno mišljenje i ako je, kontrolišući raspravu unutar sudskog veća, izmanipulisao izricanje onakve presude kakva je njemu, i faktorima sa kojima je  – možda – u dosluhu, odgovarala, posle svega toga, ko će opovrgnuti jezgrovitu opservaciju profesora Čavoškog na račun Haškog tribunala, da je to – nakaradna ustanova?
Celokupan argumenat srebreničkog lobija opstaje ili se ruši isključivo na tezi da su to neupitne, utvrđene činjenice koje je presudila jedna ugledna međunarodna pravna institucija, i to posle savesnog razmatranja svih raspoloživih dokaza. Pošto smo saslušali priču sudije Harhofa (od koje se do ovog trenutka on nije ogradio) o pijačnom ambijentu donošenja najvažnijih odluka, ima li, u vezi sa Srebrenicom, još nekog ko je spreman da zaključcima Haškog tribunala  pokloni trunku ozbiljne pažnje? Da li će se posle ovoga iko usuditi da presude Haškog tribunala hvali kao pravno jevanđelje? Posle ovakvih ogavnih otkrovenja jednog ogavnog sudije Haškog tribunala o ogavnim marifetlucima drugog, ima li još nekog ko će i dalje pokušavati da od nas pravi budale, ubeđujući nas da je Haški tribunal jedan od vrhova svečovečanskog napretka, barem u oblasti međunarodne vladavine prava?

[/restrictedarea]