Nepodnošljiva svetlost Svete Sofije

Piše Darko Tanasković

Predsednici opština u Srbiji usrećeni postojanjem nekih krnjavih zidina ili urušenih građevina iz osmanlijskog vakta i zemana s entuzijazmom prihvataju neoosmanističku mantru o tome da nam je prošlost, iako povremeno teška i bremenita sukobima, bila zajednička, pa bi trebalo zajednički, radi skladnog saživota u budućnosti, da radimo na njenom relativizovanju i revalorizovanju (a zapravo revidiranju)

U sklopu strategije savremenog neoosmanizma značajna uloga namenjena je delovanju posredstvom onoga što se danas, ukupno uzevši, stručno naziva „meka moć“. Postoji više izdašno finansiranih državnih i paradržavnih resora, institucija, agencija i službi, zaduženih za sistematsko izgrađivanje i unapređivanje što povoljnije slike o Turskoj u svetu, kroz obrazovnu, naučnu i kulturnu saradnju u različitim oblastima i vidovima, od organizovanja kurseva turskog jezika, pa čak i posebnih škola, preko stipendiranja studenata i organizovanja studijskih putovanja, gošćenja i čašćenja stranih novinara po istanbulskim hotelima sa najmanje četiri zvezdice, do široke akcije digitalizovanja zbirki orijentalne arhivske i rukopisne građe, priređivanja izložbi i gostovanja turskih umetnika i učešća u obnavljanju istorijskih spomenika i građevina iz osmanskog doba. Valja priznati da se sve te aktivnosti obavljaju promišljeno, planski i dosledno, uz maksimalno poštovanje svih formalnih i pravnih uzusa, s osmehom, ali i nepokolebljivom upornošću onih kojima nije ni na kraj pameti pomisao da u nečemu možda i nisu u pravu i na pravom putu. I uspesi ne izostaju. Reklo bi se, čak, da je ova neoosmanistička kulturna ofanziva, bar u Srbiji, delotvornija od političke, pa i ekonomske, iako se u vezi s perspektivama privredne saradnje u poslednje vreme iznose izrazito optimističke prognoze.

HALAPLJIVO „KUSANJE“ SA MENIJA „MEKE MOĆI“ Izgleda da Srbi naglašeno spremno prihvataju tursku kulturnu ponudu s menija „meke moći“, od sapunastih televizijskih serija i baklava, do kurseva turskog jezika (i drugih veština), a i pomoći u restauraciji i rekonstrukciji spomenika osmanskog graditeljstva u našim krajevima. Predsednici opština u Srbiji usrećeni postojanjem nekih krnjavih zidina ili urušenih građevina iz osmanlijskog vakta i zemana s entuzijazmom prihvataju neoosmanističku mantru o tome da nam je prošlost, iako povremeno teška i bremenita sukobima, bila zajednička, pa bi trebalo zajednički, radi skladnog saživota u budućnosti, da radimo na njenom relativizovanju i revalorizovanju (a zapravo revidiranju) u skladu s rasterećenom, modernom istorijskom svešću naših turskih prijatelja i balkanskih suseda. Neoosmanističko shvatanje komšiluka, bar kad je o Balkanu reč, proteže se, naime, na sve države koje su nekad bile u sastavu Osmanskog carstva, pa je tako jedan od omiljenih izraza prisnosti turskih zvaničnika u izjavama o odnosima sa Srbijom tvrdnja da „Srbistan“ smatraju susednom državom, iako Turska s njom nema zajedničku granicu! U ambijentu takvog „komšiluka bez granica“, srpski opštinski glavari pokazuju se više nego kooperativni, pogotovo ako sračunaju da bi obnavljanje spomenika iz osmanskog doba u njihovom kraju, uz finansijsku podršku turske strane, moglo poboljšati i obogatiti lokalnu turističku ponudu. Turci se u takvu interesnu logiku spremno uklapaju, iznoseći argument da bi se privlačenjem turskih turista, koji se oduševljavaju kad na Balkanu prepoznaju materijalne tragove svoje Rumelije, mogao bar delimično popraviti, izraziti i za Srbiju nepovoljni debalans u turističkoj razmeni. Kad se rečenom dodaju i široko rasprostranjene, suštinski pogrešne, a „politički korektne“, uopštene floskule o potrebi zalaganja za navodnu „multikulturalnost“, ne bi se trebalo čuditi mudrim izjavama, recimo, predsednika Opštine Veliko Gradište iz 2009, a u vezi s ponudom Turske da pomogne u obnovi Ramske tvrđave na Dunavu: „Rado ćemo prihvatiti ovu ponudu, jer želimo da negujemo kulturnu različitost i dočekujemo goste svih vera i nacija.“ Da nije reč o usamljenom ličnom mišljenju, već o kontinuitetu zvaničnog stava lokalne vlasti, svedoči ponovljena ovogodišnja spremnost sadašnjeg predsednika Opštine na prihvatanje donacije darežljivih potomaka graditelja ovog velikog utvrđenja, jednog od jedanaest na obali Dunava. Bilo bi, naravno besmisleno i štetno, a i kulturno neprihvatljivo, protiviti se obnavljanju svih objektivno vrednih srednjovekovnih spomenika i arhitektonskih kompleksa na teritoriji Srbije, bez obzira na njihovu civilizacijsku provenijenciju, ali nije zgorega podsetiti i na drevno upozorenje Laokonta Trojancima, zadivljenim pred nikad viđenim Trojanskim konjem: „Što god to da je, bojim se Danajaca i kad darove nose.“ Tim pre što savremeni neoosmanistički „Danajci“ ispoljavaju simptomatičnu selektivnost i indikativnu doslednu nedoslednost u zalaganju za afirmisanje navodno vrednosno i ideološki neopterećenog odnosa prema celini prošlosti, a zarad bolje i svetlije budućnosti. Oni bi neke pogašene svetlosti iz „zajedničke prošlosti“ iznova da upale, a neke, bogme, i da priguše, ako već ne mogu i potpuno da ih utule. Pogotovo su osetljivi na snopove svetlosti koji danas čak i žmirkajući, ali neugasivo, dopiru iz vizantijske predistorije osmanlijskog preplavljivanja Male Azije i Balkana.

[restrictedarea]

NEDOUMICE OKO „ZAJEDNIČKE PROŠLOSTI“ Ispravno shvatajući snagu materijalizovanja kulturnoistorijske simbolike i domete njenog zračenja u sprovođenju strategije svoje, ali i tuđe „meke moći“, turski obnovitelji „zajedničke prošlosti“ kao da zaboravljaju da im, (trans)istorijski posmatrano, nije zajednička samo prošlost s hrišćanskim narodima posle njihovog pada pod osmansku vlast, već i vekovi koji su tome prethodili, uključujući i njihove graditeljske i druge belege na danas turskoj nacionalnoj teritoriji. Ako se želi pomoći obnovi Ramske tvrđave, pa čak i spomen-kuće u znak sećanja na tragične junake bitke kod Čegra (što je zaista s one strane zdrave logike i dobrog ukusa), zašto se, recimo, ne zaustavi propadanje impozantnih vizantijskih zidina oko Istambula ili, pak, Dugi trački zid, zapadno od Carigrada, „najmonumentalnija antička fortifikacija u kontinentalnoj Evropi“, kako piše Dragan Vukić u svojoj dragocenoj monografiji „Carigrad – oko vaseljene“? Zar pravoslavni turisti iz Srbije i sa celog Balkana ne bi pohrlili da posete ove spomenike „zajedničke prošlosti“ i time uvećali atraktivnost turske turističke ponude? Ali ne, njima su namenjene načičkane plaže i konfekcijski hoteli Kušadasija i Alanje ili oni nešto luksuzniji Antalije ili Bodruma, dok se za buduće turske posetioce u Nišu, Velikom Gradištu i ko zna gde sve po zemlji Srbiji priprema uzbudljiv doživljaj obnovljene Rumelije. Jer, šta znaju Srbi šta je (bila) Vizantija! Tako se, izgleda, procenjuje u Ankari. A ako ipak znaju, utoliko gore po Vizantiju. Trebalo bi da nestane i iz uspomena, pa je poželjno postepeno uklanjati ili bar prepustiti zubu vremena materijalne i duhovne tragove njenog nekadašnjeg sjaja. Neugasiva svetlost Svete Sofije predstavlja, stoga, stalni i nepodnošljivi izazov za oči,
obnovitelje „zajedničke prošlosti“ u neoosmanističkom vrednosnom i ideološkom ključu. A kakva je to samo svetlost! Vizantijski pesnik Pavle Silentijarije ushićeno slavi tu vanvremensku, nebesku svetlost koju nikakva tama ne može pomračiti: „I hiljade drugih izvora u hramu širi svoje svetlosne zrake sa visina na koje su lancima podignuti… tako se čini da se noć kupa u svetlosti dana i da je rumena kao zora“, a „kroz prostor Velike crkve zraci svetla prolaze rasterujući oblake briga, puneći srce radošću“. Ni po jada što se žedno srce jednog pravoslavca tako napaja svetlošću Svete Sofije. Eto i Tursun-bega, osmanskog hroničara pada Carigrada i islamskog mistika, kako se sâm smerno klanja pred bleskom ove „bazilike nad bazilikama“: „Za rajem ako žudiš, o sufijo, od Aja Sofije lepšega raja nema.“ Za one muslimane koji se pridržavaju zapovesti Alahovog poretka da sve (zemlje, gradovi, pa i ljudi…) što je jednom bilo ili postalo muslimansko, a to više nije, mora pre ili kasnije biti vraćeno islamu nema većeg izazova od ove nedostižne hrišćanske bogomolje koja je 1453. godine pretvorena u džamiju, da bi u vreme velikog sekularnog reformatora Kemala Ataturka (1934) bila doneta solomonska odluka o davanju statusa muzeja ovoj jedinstvenoj građevini, za koju je Justinijanov savremenik, istoričar Porfirije napisao da se „diže do samog neba“. Jer, pošto Raj može biti samo dženetski, a nikako kaurski, najbolje je da za njime niko pod nebolikim svodom Svete Sofije ne traga u svom verničkom srcu, a neka joj se kao spomeniku podjednako dive posetioci prispeli sa svih strana sveta, nalagao je kemalistički dalekovidni pragmatizam.

ZAHTEVI DA SE AJA SOFIJA VRATI ISLAMU Kako je talas reislamizovanja odozdo polako potapao temelje Ataturkove ustavno laičke republike, a neoosmanisti sve više dolazili do glasa, da bi pre jedne decenije preuzeli kormilo političke vlasti, učestali su zahtevi da se Aja Sofija vrati islamu. Tako su, na primer, maja 2012. godine, na 599. godišnjicu osvajanja Carigrada, hiljade muslimana pred Bazilikom molile da se „pokidaju lanci, a džamija Aja Sofija otvori vrata slugama Alahovim“. Salih Turhan, vođa Anadolskog omladinskog udruženja, izjavio je tada da je „uvreda za 75 miliona turskih muslimana da džamija i dalje bude zatvorena“, da je to eklatantan izraz „diskriminacije koju Zapad sprovodi prema Turskoj“ i da „unuci Mehmeda Osvajača imaju legitimno pravo da zahtevaju njeno vraćanje Alahu“. A to i jeste ono shvatanje legitimiteta na kojem, u skladu s prevashodnošću islama i doktrinom „strategijske dubine“ Ahmeta Davutoglua, počivaju neoosmanističke pretenzije savremene Turske na Balkanu. Zato su sreću da u Istambulu prežive velikodušnost simbolički nagoveštenu završnom scenom filmskog spektakla „Osvojenje 1453“ (2012) o osmanlijskom zauzimanju Carigrada, u kojem Mehmed Osvajač nežno miluje plavu kosu vizantijske devojčice, imali tek malobrojni vizantijski spomenici. „Carigrad, prestonica Vizantije, ostavio je malo traga u savremenom Istambulu. Ako se izuzme nekoliko velikih građevina, više antičkih nego srednjovekovnih, vizantijska prošlost ne zapinje za oko običnog turiste. Treba tragati, često uz teškoće, za ostacima te prošlosti koje je lako nabrojati. Od stotina crkava tek je jedna tridesetina imala sreću da bude spasena pošto je bila pretvorena u džamiju“, piše Pol Magdalino u vrednoj knjizi „Srednjovekovni Carigrad. Studija o razvoju urbanih struktura“. Isti autor konstatuje da su ranije sami Vizantinci „da bi svoj grad (likovno) predstavili na ekonomičan i simboličan način izabrali dve građevine koje su i danas najuočljivije: gradske bedeme i veliku crkvu Sveta Sofija“. Treba li se onda čuditi upornosti s kojom se u muslimanskoj turskoj sredini povremeno obnavljaju zahtevi da se Aja Sofija ponovo pretvori u džamiju, dok se bedemi prepuštaju tihom obrušavanju i raspadanju? Iako su neoosmanističke vlasti u ovom pogledu razumljivo uzdržane i oprezne, ne bi trebalo prevideti da je premijer Erdogan, odgovarajući u Velikoj narodnoj skupštini na poslaničko pitanje da li se i, ako jeste, zašto se odustalo od plana vraćanja Aja Sofije islamu, odgovorio odrečno i izrazio uverenje da će do toga svakako jednom doći, ali i podsetio da srazmerno mali broj vernika klanja namaz u susednoj, prostranoj Plavoj (Sultana Ahmeda) džamiji koju bi „prvo trebalo napuniti“. U međuvremenu, parlamentarna Komisija za molbe i žalbe razmatra zahtev određenog broja građana iz Kodžaelija, da se Aja Sofiji vrati džamijski status.

IZNENAĐENJE U RAMSKOJ TVRĐAVI Premda realno, iz više razloga, nema mnogo izgleda da bi u dogledno vreme mogla biti doneta odluka o tome da Aja Sofija prestane biti muzejski i postane islamski verski objekat, stiče se utisak da se na nekim drugim, manjim i medijski manje eksponiranim crkvama ili crkvištima u novije vreme testira domaće, ali pre svega inostrano/hrišćansko javno mnjenje. Tako je, recimo, u vezi sa sporenjem o statusu crkve Svete Sofije u Trabzonu, po mnogima najkompletnije sačuvanog vizantijskog sakralnog objekta iz XIII veka, sud prihvatio stav Generalne direkcije vakufa (verskih zadužbina) da je dosadašnja (od Ataturkovih vremena) nadležnost Ministarstva za kulturu i turizam nad ovom bogomoljom „nelegalna uzurpacija“ dobra iz legata sultana Mehmeda Osvajača koji je 1462. godine crkvu pretvorio u džamiju. Upravnik lokalne ispostave Generalne direkcije vakufa Mazhar Jildirimhan objasnio je tim povodom da se „zgrada jednom utvrđena kao džamija ne sme koristiti u druge svrhe“. Na pitanje novinara da li će u slučaju da trabzonska Sveta Sofija postane džamija freske na njenim zidovima biti uništene, isti funkcioner je spremno, i utešno, odgovorio da danas postoje savremene tehnike prekrivanja zidova. Tako je postupljeno, recimo, posle rekonstrukcije Arapske džamije u Istanbulu, prvobitno dominikanske crkve iz XIV veka, postradale u zemljotresu 1999. godine. Uopšte, izgleda da se ustanovljava jedan model pravnog postupka i institucionalni mehanizam stvaranja uslova za preobraćanje crkava u džamije. Suština postupka je u tome da se data građevina iz nadležnosti Ministarstva za kulturu i turizam prenese u nadležnost Generalne direkcije vakufa, čime se ona na posredan način statusno definiše kao džamija. Takva sudbina zadesila je i stari, čuveni Studitski manastir iz V veka koji je posle pada Carigrada pripao štitonoši sultana Bajazita. Ovaj je crkvu posvećenu Svetom Jovanu Krstitelju pretvorio u džamiju, poznatu kao Imrahor (Mirahor) džamija, što znači „štitonošina džamija“. Bogomolja je u nekoliko navrata stradala od požara i zemljotresa i svaki put bivala obnavljana, da bi je požar iz 1920. godine ostavio u ruševnom stanju. Sad je i ona, prema saznanjima „Svetoarhangelskog glasnika“, preneta u nadležnost Ministarstva Vakufa, čija je namera da je obnovi kao džamiju. Crkva Svetih Sergija i Bakha (VI vek), danas „Mala Aja Sofija“, u tajnosti je kao džamija rekonstruisana 2006. godine, a posebno je bolna i sramna sudbina još jedne Svete Sofije, one u Izniku iz V veka. Samo dobro obavešteni i pripremljeni posetilac mogao je u ovom nezanimljivom gradiću prepoznati staru Nikeju, mesto održavanja Prvog (325. godine) i Sedmog (787. godine) vaseljenskog sabora. Domaćini bi ga vodili u rasadnik, fabriku keramike i ostavljali mu desetak minuta da bez ikakvih dodatnih obaveštenja obiđe profanisanu crkvicu – Muzej osmanske umetnosti i folklora (!) Od 2011. godine, međutim, kažu da se i u ovoj Aja Sofiji pada pet puta dnevno na kolena u molitvama pokoravanja Alahu.
Čemu sva ova priča, zapitaće se neko. Ramska tvrđava je od početka bila delo osmanlijskih graditelja, monumentalni kompleks vojnog i fortifikacijskog umeća, pa zašto onda da Turci ne učestvuju u njegovom obnavljanju, pogotovo što smo ušli u akutnu fazu hronične nestašice novca za kulturu? Stvarno, zašto da ne? Uzgred, pročitasmo u nekim novinama da su u unutrašnjosti tvrđave otkriveni ostaci pravoslavne crkve, na čijim je temeljima bila izgrađena džamija. Razlog više?

[/restrictedarea]