Datum bez datuma

Piše Nikola Vrzić

Hteli su da im Kosovo i Metohiju prodaju za datum. Ali datum nisu dobili, što će reći da su im i Kosovo i Metohiju zapravo poklonili. A formalno priznanje nezavisnosti Kosova doći će na dnevni red odmah po otpočinjanju pregovora o ulasku Srbije u EU, u sklopu „Poglavlja 35 – Ostala pitanja“…

Naši prijatelji Nemci zatražili su u Briselu, u središtu Evropske unije, da uniformu srpskog policajca ispeglamo i uredno je složimo. Da na nju položimo službenu značku i službeni pištolj, i da ih – srpsku uniformu, značku i pištolj – svečano predamo Hašimu Tačiju. Da bismo tim činom i simbolički pokazali da se Srbija sa Kosova i Metohije povukla, i kome je u ruke, svojim povlačenjem, predala svoj suverenitet i državnost. Bili smo prinuđeni da taj zahtev naših nemačkih prijatelja odbijemo; zato što srpskih policijskih uniformi i znački, uprkos Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, na Kosovu i Metohiji nema…
Ali to ne znači da nema, i da neće biti, nastavka predaje Kosova i Metohije Tačiju u ruke, i da nema i neće biti ispunjavanja ostalih zahteva naših nemačkih prijatelja. Sve čekajući da nam nemački prijatelji odrede datum za datum, pošto smo se za datum bez datuma već uspešno izborili ove nedelje… I odmah da ukažemo na svoju zabludu, u pokušaju da je time ispravimo. Optuživali smo, naime, vladajuću kliku u Beogradu da Kosovo i Metohiju prodaje za datum početka pregovora o učlanjenju Srbije u Evropsku uniju; ali ona im je, vladajuća klika Evropskoj uniji i Hašimu Tačiju, Kosovo i Metohiju dala i bez toga. Dala je deo naše zemlje za datum bez datuma, što znači da im je Kosovo i Metohiju zapravo poklonila. Nisu oni, dakle, preprodavci naše države, već obične raspikuće; izvinjavamo im se zbog ranije pogrešne procene.

PRIZNANJE ANDREASA ŠOKENHOFA No, krenimo redom. Šta nam se to dogodilo ove nedelje posle Saveta za spoljne poslove EU (ponedeljak), posle Saveta za opšte poslove EU (utorak), savetovanja nemačkih parlamentaraca iz vladajućeg CDU/CSU (utorak), šta možemo da očekujemo da će se dogoditi u petak, 28. juna na Vidovdan, kada se u Briselu bude okupilo svih 27 EU šefova država i vlada na Evropskom savetu (i 28. Hrvatska po poslednji put samo kao posmatrač), a ovaj broj „Pečata“ već bude u prodaji? I šta će da usledi posle Vidovdana, u iščekivanju novih ključnih datuma o kojima će se raspravljati o našem datumu, na putu ka srpskoj varijanti turskog paradoksa, to jest velike EU podvale…
A pre nego što vidimo šta (ni)smo dobili, da utvrdimo šta zauzvrat jesmo dali. Kao što redovni čitaoci „Pečata“ dobro znaju, još od 19. aprila i parafiranja Briselskog sporazuma tvrdimo da je tim sporazumom Srbija faktički priznala nezavisnost Kosova, podarujući Hašimu Tačiju suverenitet njegove državolike tvorevine na čitavoj teritoriji naše južne pokrajine. Ovdašnji vlastodršci pak tvrde da su Briselskim sporazumom za Srbiju i za Srbe (kosmetske i nas preostale) učinili nešto mnogo dobro; šta tačno, kao da ni sami nisu sigurni, no dobro. Raskorak između ove dve tvrdnje čitaoce „Pečata“ možda je ostavljao u izvesnoj nedoumici; možda su čitaoci „Pečata“ pomislili da ipak preterujemo jer nas mnogo boli to što su u Briselu učinili. U pomoć je, za razrešenje ove nedoumice, priskočio jedan nezavisni autoritet. Najpoznatiji poslanik Bundestaga u Srbiji, Andreas Šokenhof, u „Tagesšpigelu“ je ovog utorka potvrdio pisanje „Pečata“: „Sporazum između Beograda i Prištine pokazao je promenu paradigme. Njime je prvi put Srbija de facto priznala (erkennt… an) Kosovo kao nezavisni subjekt međunarodnog prava.“
Treba li ovome išta dodati?
Dobro, idemo dalje.
Za ovo de facto priznanje mi datum, to jest otvaranje pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, to jest međuvladinu konferenciju i početak pregovora o prvima od ukupno 35 pregovaračkih poglavlja, dobili nismo. Nismo dobili ni neki budući datum kada će se ta konferencija, i to otvaranje makar prvih od 35 poglavlja, bezuslovno dogoditi; nije nam rečeno da će se to sigurno dogoditi nekog neodređenog dana u januaru 2014. godine, i nismo dobili „datum u januaru“ kako besprizorno tvrde mediji okupirane Srbije. Besramno obmanjuje „Blic“ kada na naslovnoj strani, ove srede, javlja da je „Nemačka odobrila datum“; mnogo poštenije, i neuporedivo tačnije, bile su „Večernje novosti“, svojim priznanjem da smo dobili „zeleno svetlo umesto datuma“. Ili, kako je i uoči Saveta za opšte poslove EU najavio Karl Bilt, švedski ministar spoljnih poslova koji važi za velikog prijatelja Srbije pod uslovom da je Srbija obogaljena za Kosovo i Metohiju, „nadam se da ćemo biti u stanju da damo ‘zeleno svetlo’ Srbiji i Kosovu… Mislim da nećete čuti datum, već okvirno vreme o tome šta će se dešavati…“
I taman smo toliko, uz još ponešto pride, i dobili. Šokenhof za „Tagesšpigel“: „Srbiji neće biti određen tačan datum za početak pregovora na EU samitu u Briselu. Mi ćemo preporučiti da se Srbiji praktično da ‘zeleno svetlo’ za pregovore o pristupanju, ali tačan datum za početak pregovora trebalo bi da bude određen tek posle uspešne implementacije sporazuma sa Kosovom.“ To jest, posle srećne nove 2014. godine, jer je Plan implementacije i oročen „do kraja godine“. I Šokenhofov partijski kolega Ginter Krihbaum, predsednik Odbora za evropske poslove nemačkog Bundestaga, na istovetan način najavljuje, politički nekorektno diskriminišući daltoniste, to „zeleno svetlo“, i siroti daltonisti neće ni primetiti, jer ne razaznaju zelenu boju, koliko im je dobro već postalo posle takve odluke Bundestaga, najavljene za ovaj četvrtak. Otuda bi zeleno svetlo možda trebalo da bude propraćeno i nekakvim zvučnim signalom, „Odom radosti“ ili izdeklamovanom „Pohvalom ludosti“, na primer. Ali za ovim pozitivnim, zelenim signalom, i uslov: „Pre nego što pristupni pregovori mogu da počnu treba, ipak, sačekati ispunjenje plana o implementaciji“, navodi Krihbaum i objašnjava da će se to – da li je plan implementiran uspešno ili ne – procenjivati „na konferenciji u januaru 2014. godine“. Pa će nam tek u odnosu na tu procenu biti ili opet neće biti, određen datum početka pregovora.
Da bi, pak, izgledalo kao da smo ipak dobili nešto konkretno, da Kosovo i Metohiju nismo poklonili nego ipak prodali za nešto, u zaključcima EU Saveta za opšte poslove (utorak) navedeno je da je „dogovoreno da se preporuči Evropskom savetu (u petak, na Vidovdan) da otvori pregovore sa Srbijom (…) Očekuje se da junski Evropski savet odluči o datumu početka pristupnih pregovora, uzimajući u obzir preporuku Saveta o održavanju prve međuvladine konferencije sa Srbijom najkasnije u januaru 2014. godine.“
„Otvaranje pregovora“ i „najkasnije u januaru 2014“, dakle, imaju da zvuče kao taj, medijski upotrebljivi i tako očajnički potreban dobitak. Ali, u istom je dokumentu (br. 11443/13), odmah u nastavku, navedeno i da će „Evropski savet (petak, Vidovdan) takođe biti pozvan da odluči da li želi da potvrdi da EU pregovarački okvir bude usvojen u Savetu“, što zapravo znači da pre odluke o otvaranju pregovora („najkasnije u januaru 2014“) ima da nas snađe još jedan Vidovdan, odnosno još jedna sednica Evropskog saveta na kojoj će se odlučivati o našem datumu. Ona sednica koju su najavili poslanici Bundestaga Šokenhof i Krihbaum, da se na njoj proceni da li je Srbija na zadovoljavajući način primenila Plan implementacije Briselskog sporazuma.
S tim što je Krihbaum, u intervjuu „Novostima“, za Vidovdan najavio i nemačku intervenciju kojom će ono „najkasnije u januaru 2014.“ biti zamenjeno sa „najranije u januaru 2014.“…
U svakom slučaju, ono „zeleno svetlo“ jeste zapravo „uslovni datum“, to jest dobijmo ovog petka taj neobični datum bez datuma.

[restrictedarea]

 

USLOVI ZA DATUM Ali, i ovo predstavlja optimističku varijantu. Obratismo, naime, pažnju i na ono što je zaključeno povodom Kosova (ozbiljna napomena: Kosovo je prvi put u jednom zvaničnom i javnom EU dokumentu napisano bez zvezdice i fusnote!) i kosovskog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, i to uporedismo sa onime što je napisano povodom Srbije. E, pa, za Kosovo se izričito navodi da se Savet za opšte poslove u utorak „dogovorio da nacrt odluka Saveta o otvaranju pregovora o SSP između EU i Kosova bude usvojen 28. juna 2013“, dok se, što se tiče Srbije, govori tek o onome što se od junskog Evropskog saveta „očekuje“ da odluči („The June European Council is ehpected to decide…“), odnosno da odredi januarski datum. Ova, očigledna i očigledno bitna razlika videla se i u nastupu Štefana Filea, EU komesara za proširenje, posle sednice Saveta za opšte poslove; rekao je da se očekuje da ovog petka bude usvojena odluka o formalnom otvaranju pregovora sa Srbijom, a da će ovog petka (nesumnjivo) biti usvojena odluka o otvaranju pregovora sa Kosovom.
Recimo i da takva, očekivana odluka na Evropskom savetu bude usvojena; čitaoci „Pečata“ će, dok budu čitali ovaj tekst, to verovatno znati. Ali postavlja se pitanje koje ćemo sve uslove imati da ispunimo da bismo dobili taj datum u januaru? Da li je uslov samo puna implementacija Briselskog sporazuma, odnosno – da ne zaboravimo šta taj sporazum zapravo znači – potpuno gašenje države Srbije na Kosovu i Metohiji i pretvaranje tamošnjih Srba u Kosovare? Ne. Nije to jedini uslov. To je, zapravo, tek jedan od kosovskih uslova, pri čemu ostali uslovi i dalje ostaju zamagljeni. Evo i direktnog citata iz već citiranog dokumenta br. 11443/13, sačinjenog ovog utorka: „Savet je ponovio da nastavak vidljivog i održivog napretka u normalizaciji odnosa, uključujući primenu dosadašnjih dogovora, ostaje suštinski važan da bi Kosovo i Srbija mogli da nastave na svojim evropskim putevima.“ I opet, naravno – nastavljamo, uporni, da ukazujemo na ovu veliku podvalu – opet se ne govori šta se sve pod tom normalizacijom odnosa podrazumeva, a podrazumeva se, sad ćemo to dokazati, i ulazak Kosova u Ujedinjene nacije (to je, kao sledeća tačka dnevnog reda Dačićevih i Tačijevih sastanaka, i najavljeno u izveštaju Evropske komisije od 22. aprila ove godine), i, na kraju, i formalno (a ne samo faktičko, kao 19. aprila) priznanje nezavisnosti Kosova.
Hoće li nam se upravo ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, naš pristanak na to zapravo, pojaviti kao uslov za datum, uslov u drugoj polovini ove godine? Sad molimo čitaoca za dodatnu pažnju: naši su se pregovarači, tobože, prilikom pregovora o prvom Briselskom sporazumu („Prvom sporazumu o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“), onom od 19. aprila, usprotivili ovakvom zahtevu EU i Kosova, te je pronađeno ono pomirljivo, kompromisno rešenje o uzajamnom neblokiranju na putu ka EU (tačka 14 Briselskog sporazuma). Baš nam ovo kompromisno rešenje miriše na prevaru. Zašto? Zato što je Savet EU, 11. decembra 2012, usvojio i ovu rečenicu: „Vidljivo i održivo poboljšanje odnosa između Srbije i Kosova potrebno je kako bi obe mogle da nastave svojim evropskim putem, istovremeno izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim težnjama.“ To je, kako rekosmo, tačkom 14 Prvog briselskog sporazuma, 19. aprila i regulisano. Ali zatim, u ovom dokumentu iz decembra prošle godine koji je istovetno rešenje i predvideo, sledi i nastavak zahteva: „U tom kontekstu, ovaj proces trebalo bi postepeno da rezultira u normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, sa perspektivom da obe budu u mogućnosti da u potpunosti iskoriste svoja prava i ispune svoje obaveze.“ Još tada smo naslutili da se pod ovim potpunim korišćenjem svojih prava zapravo krije uvođenje Kosova u Ujedinjene nacije; ta je naša crna slutnja dodatnu potvrdu dobila u spomenutom EU dokumentu od 22. aprila, napisanom tri dana posle Briselskog sporazuma kojim smo se obavezali da ne ometamo put Kosova ka EU: „EU takođe očekuje da će dve strane, u duhu novog razumevanja/odnosa među njima i bez prejudiciranja pozicija o statusu Kosova, nastaviti dalje da rade na normalizaciji odnosa među njima, i da će u ovom okviru, pored ostalih pitanja, rešiti i pitanje učlanjenja/učešća Kosova u međunarodnim telima.“
Narednih šest meseci pokazaće hoće li se ostvariti ove slutnje. Ali, zašto bi sporazum od 19. aprila uopšte i bio nazivan prvim, ako za njime neće uslediti makar još jedan? A Kosovo u međunarodnim telima, što je samo šifra za Kosovo u Ujedinjenim nacijama jer takva formulacija mnogo grubo zvuči, i eksplicitno je navedeno kao jedno od sledećih pitanja kojima će se pregovarači pozabaviti…

POGLAVLJE 35 No, dobro. Sve i da ispunimo i taj uslov, i da nam kao nagradu zaista otvore pregovore o pristupanju Evropskoj uniji. Šta nas onda čeka? Otvoriće se, najavio je Štefan File u utorak, poglavlja 23 i 24 („Pravosuđe i osnovna prava“ i „Pravda, sloboda i bezbednost“), „kao i poglavlje 35“. Ovo se poglavlje („Ostala pitanja“ – ujedno i poslednje u tom nizu od 35 poglavlja), kako stoji na zvaničnom sajtu Evropske unije, „zatvara na kraju pregovaračkog procesa“. U našem će slučaju, međutim, poglavlje 35 biti otvoreno odmah na početku pregovaračkog procesa i biće, kaže Štefan File, „iskorišćeno da pokrije dalju normalizaciju odnosa sa Kosovom“. A to znači da ćemo odmah na početku našeg pristupnog procesa biti naterani da i formalno priznamo nezavisnost Kosova. Opet nešto zlo slutimo? Ne, nego čitamo „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije; i opet se vraćamo na depešu 10BRUSSELS85, s početka 2010. godine, u kojoj stoji: „Moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova. Velika Britanija je ukazala da je od ključne važnosti da se to ugradi kao uslov u ranoj fazi procesa ulaska u EU.“ I eto nama poglavlja 35, koje će biti „iskorišćeno da pokrije dalju normalizaciju odnosa sa Kosovom“, odmah na početku pregovaračkog procesa… Da li i dalje priželjkujete brzo otvaranje pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji?

TURSKI PARADOKS A opet, hajde da još jednom premerimo. Znamo šta odnosi, ali da vidimo šta nam donosi to otvaranje pregovora, taj datum koji toliko želimo? Još ranije smo utvrdili da nam datum neće doneti ni više novca iz EU fondova, niti da predstavlja garanciju da ćemo u nekom doglednom ili barem iole preciznom roku uopšte i biti primljeni u EU. Ali, kako je nadahnuto napisao premijer Ivica Dačić, „Evropa je rad. Evropa je sistem. Evropa su pravila, institucije, poredak, pravo, pravda, zakoni… Evropa je put, a ne cilj.“ Lepo. Pregovori o pristupanju EU, taj život posle datuma, zaista se u potpunosti i svode isključivo na usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa Unijinim zakonodavstvom, razvrstanim u tih 35 pregovaračkih poglavlja. Znači li to da će nam datum, to otvaranje pregovora o pristupanju, ako već ne donosi novac, makar doneti ta pravila, obrasce i zakone uz pomoć kojih ćemo Srbiju ustrojiti poput uređenih članice Evropske unije (Bugarska i Rumunija nam odmah padaju na pamet), a koji bi – pravila, obrasci i zakoni – inače, bez datuma i otvorenih pregovora, ostali sakriveni od nas? Da li ova pravila, ovi obrasci i zakoni, predstavljaju ljubomorno čuvanu tajnu koja se otkriva tek posle briselske inicijacije na onoj međuvladinoj konferenciji, to jest posle otvaranja pristupnih pregovora? Naravno da ne, svašta; dostupni su nam i sada. I ama baš ništa nas ne sprečava da ih sve odreda usvojimo odmah, i bez datuma i bez priznavanja nezavisnosti Kosova.
A ako ni sve ovo ne predstavlja dovoljan dokaz besmislenosti (i zloćudnosti obaška) procesa u kojem živimo i kojem nemilosrdno stremimo, tu nam je, pred nosom, i turski paradoks. Velika turska obmana, i upozorenje. Ne, ne mislimo samo na to što je Turska svoj datum dobila još 2005. godine, a još pregovara; ne mislimo ni samo na to što je, otpočevši 3. oktobra 2005. pregovore o onih 35 poglavlja (zapravo, da budemo precizni, pregovara se o 33 od ukupno 35 poglavlja), do sada zatvorila samo jedno (i brojem: 1) poglavlje, ono 25, „Nauka i istraživanje“. Ne mislimo čak ni samo na to što zatvaranje ili pak otvaranje svakog novog poglavlja predstavlja i novu priliku za ucenjivanje Turske, jer je uvek potreban konsenzus svih članica EU koji sa sobom nosi i nove birokratske, a zapravo ucenjivačke smicalice kakvima smo i sami izloženi; pa i sada, ovog utorka, Turskoj je dozvoljeno otvaranje Poglavlja 22 (čista poezija: „Regionalna politika i koordinacija strukturnih elemenata“), ali sam datum tog otvaranja tek bi trebalo da im bude određen na jesen…
Dobro, ali jednog lepog dana, a možda i pre, Turska će proći kroz sve te muke i ucene i postati punopravna članica Evropske unije? E pa neće. Ne, dok se Nemci budu pitali. Ovu je poruku Per Štajnbrik, kandidat za kancelara SPD-a, Turskoj već uputio, a koalicija CDU/CSU Angele Merkel otišla je sad i korak dalje, i to otvoreno stavila na papir, u svoju predizbornu platformu. Strana 119, od ukupno 128 stranica tog germanski preciznog dokumenta: „Odbacujemo mogućnost punopravnog članstva Turske u Evropskoj uniji, zato što ona ne ispunjava uslove za pristupanje EU. Zbog veličine zemlje i njene ekonomije, Evropska unija bila bi i preopterećena.“ U prethodnim je predizbornim i programskim dokumentima „crnih“ (CDU/CSU) Turska, inače, bila nazivana potencijalnim kandidatom, s tim što je tada – pre četiri godine – upola glasa nagoveštavano da sami pregovori o učlanjenju u EU ne znače automatski i da će država potencijalni kandidat zaista na kraju puta i postati punopravni član EU. U ovogodišnjem se predizbornom programu CDU/CSU i zemljama Zapadnog Balkana nudi „mogućnost članstva“ u EU, bez pružanja ikakve garancije da će se takva mogućnost ikada i ostvariti, a turski alarm za uzbunu zvoni li, zvoni…
I sad zamislite da je Turcima one 2005. godine zatraženo da, u zamenu za datum, rasparčaju Tursku i Kurdima daju državu; pa Turci seli, razmislili, izvagali i odlučili da je evropska budućnost vrednija od parčeta njihove zemlje, i prihvatili evropsku ponudu. Datum proslavili kao jedan od najsvetlijih datuma u svojoj istoriji. I onda im, osam godina kasnije, najmoćnija članica EU saopšti da od njihove EU budućnosti nema ništa. A svoje zemlje su se zarad te budućnosti nepovratno odrekli. Mislite li da Srbiju čeka imalo bolja sudbina? S tom razlikom što im Turci svoje zemlje, čak ni one otete Kipru, nisu dali…

[/restrictedarea]