Sveti Petar II Petrović Njegoš Pustinjak cetinjski

Piše Matija BEĆKOVIĆ

Dva je veka od rođenja Petra II Petrovića Njegoša, najznačajnijeg vladike Srpske pravoslavne crkve posle Svetog Save i najvećeg pesnika srpskog jezika od Svetog Save do danas.
Kao i Sveti Sava, i Njegoš je veći i značajniji danas nego što je ikada bio. Jedino je manji od sebe sama, onog koji će tek biti.
Dok je sveta i veka, srpskog naroda i srpskog jezika slaviće se njegov dolazak na ovaj svet. Našem naraštaju palo je u deo da proslavi njegov dvestoti rođendan. Takva čast više nam se neće ukazati. To je najvažniji datum u našem, ali ne i u Njegoševom životu. Su čim iziđemo pred Njegoša, po tome će nas pamtiti budući naraštaji, koji će Njegoševo rođenje tek slaviti. Mi – nećemo.
„Pustinjak cetinjski“ – kako je zvao sebe; „tragični junak kosovske misli“ – kako ga je nazvao Ivo Andrić; „koji je narodnu sudbinu doživljavao kao svoj lični doživljaj“ – kako je napisao Slobodan Jovanović; „najjači i najdublji duh među srpskim piscima“ – kako ga je ocenio Jovan Skerlić; „tako da do danas celo srpstvo nema dva Njegoša“ – kako je kazala Isidora Sekulić; „pesnik koji bi i da sav naš narod izumre, jasno i gorostasno sačuvao njegov lik među narodima“ – kako je tvrdio Miloš Crnjanski ; „sev munje naše u čovečanstvu, u Kosmosu“ – kako se izrazio Milovan Đilas; „čija pojava ostaje izvan objašnjenja“ – kako je zaključio jedan savremeni pesnik.
Uz sve to, ali ne na kraju – da dodamo sud koji je, u svojoj prvoj knjizi „Religija Njegoševa“, izrekao mladi bogoslov, budući Sveti vladika Nikolaj Velimirović: „U novijoj srpskoj istoriji nema ličnosti koja bi se, u pogledu svoje religioznosti, mogla i izdaleka ravnati sa Njegošem“. A u produžetku, dopisao: „Kad bi se, kalendarskim jezikom, karakterisala njegova priroda – on bi se mogao nazvati Njegoš Velikomučenik.“
Kad se tako mogao nazvati 1910, s koliko više prava bismo mogli da ga nazovemo danas, i kakav, i koliki je tek Velikomučenik postao u međuvremenu, vek kasnije. U jednom pismu, on sam se ispovedio: „Sudba ti je i moja poznata, mislim nejma podobne na zemlji.“

DVA VEKA ČEKAMO „Praotac Jakov“ navod je iz knjige „Religija Njegoševa“ – „rvao se s Bogom jednu noć, a vladika Rade, rvao se sa svim silama ovoga sveta ne jednu noć nego celi jedan vek“. Ovu rečenicu mogli bismo nastaviti, i reći, da to rvanje nije prestalo do današnjeg dana. Nije li se ispunilo vreme da ga duhovna deca Svetog Save upišu u diptih svetih Srpske pravoslavne crkve. Dva veka čekamo da se dorekne ono što je vreme davno reklo.
Pustinjak cetinjski, nije naslov knjige nego ime autora, ili je jedno i drugo, jer drugog imena na koricama nema. Iz kamene cetinjske pustinje, koja je opisana „kao stravičan pejzaž s Meseca“ Petar Petrović, kamen, imenom i prezimenom, javio se glasom kamenštaka: „Ja se nadam nešto tvoje da u duši mojoj sjaje.“ A potom, u pesmi „Crnogorac k svemogućem Bogu“ pevao: „O ti bićem beskonačni /Bez početka i bez kraja/Početak si sam osnovo/A kraj svega u tebi je.“ Iste godine, kad su nastali ovi stihovi, zove Vasa Popovića: „Sjutra uveče dođi ovamo da se učiniš sasvim žitelj pustinje cetinjske… Hristos voskrese! Aliluja!“
Pustinjak cetinjski, „za četiri neđelje časnoga i velikoga posta“, „ne puštajući nikoga k sebi“, od 10. marta do 7. aprila ispevao je „Luču mikrokozma“.
Luča, delo „koje vladici beše najmilije“, do danas je ostala najzaključanija. Na govoru katunske nahije, nastao je spev kakvih je najmanje i na najvećim svetskim jezicima.
„Teško li se u polet puštati / Na lađici krila raspetijeh / Bez kormila i bez rukovođe / U opširni okean vazdušni!“ Ali Pustinjak cetinjski odrazio se u opširni okean vazdušni, kao niko na srpskom jeziku, pre ni posle njega. Odnekud je dokučio, koliko ima nebesa, pokretnih i nepokretnih, dvižimih i nedvižimih, i gde je stolica prestolodržnoga. Nabrojao je milion nebesa, a taj milion nije milion nego oznaka za beskonačno i bezbrojno. Znao je koliko reka ima u paklu, i kako se zovu i te reke i pas Cerber, i naopako ispisivao imena kneza zla i duha zla.

SKRAĆENA BIBLIJA Izvori i podsticaji za „Luču“ traženi su najviše tamo gde ih je možda bilo najmanje, a nimalo u njemu samom i istini da se „ pustinjaci hrane sopstvenom supstancom, dubinom svog isposništva i usamljenosti.“ Što je pisana u vreme posta uzimano je kao podatak bez suštinskog značenja, kao da je „Luča“ postom više datumirana nego inspirisana. A što je pesnik, crnorizac i isposnik najviše znao o postu i što je post odricanje, a pričešće zavet i spremnost na žrtvu i poistovećenje s Hristom, i što se i post i „Luča“ završavaju vaskrsenjem, tome kao da nije pridavano značaja. Upoređivan je i s Marksom, a nije s Maksimom Ispovednikom.
Istina, Njegoš je tako znao ruski kao i srpski da ih je često pomešao, a u ruskim prevodima nalazio je mnoge pojmove, mirove i šarove, kolesnice, sapernike i legione.
„Luča“ je liturgijska poema, a liturgija – skraćena Biblija, i jedina istina o čoveku.
Iz cetinjske pustinje poručivao je da „Luču“ štampaju u petsto primeraka i njemu pošalju sto. Ni danas tiraž ne bi bio veći, a sto primeraka, izgleda da je tada imao kome razdati, a ne znam kome bi ih razdao danas. „Ja sam se nadao “ – piše Simi Milutinoviću – „a po tvome obećanju, da će „Luča“ iz pečatnje izići još u početku ove godine, no evo i po godine preko roka, a nje barem ovamo, još nema. Vpročem, može biti da je ona i davno štampana, pa ja još ne znam“. Pa kao da se pustinjak pokajao zbog požurivanja i odmah dodao: „Ne primi ovo kao potrk k vrhu magičeske gore, nego za opštu slabost ljudsku“… „Želanije, i po višoj časti budalasto neograničeno vlada u čoeka.“
Ako je čovek samo poezijom više nego što jeste, ako pesnici izriču smisao postojanja jednog naroda, ako se postojanje može opravdati samo stvaranjem, ako je narod zavetna poetska zajednica – „zvanije je svešteno poete.“ Bog je pesnik, ali poezija to nisu samo pesme. Stihovi su „plamteće vrste“, a svet i kosmos „opštega oca poezija“… „Ja sam jedan koji stvarat mogu!“ – govori Tvorac. On je iznad svega, pa i iznad večnosti. „Svemogućstvo svetom tajnom šapti / Samo duši plamena poete!“ Pesnik „izvodi klicu nebeskog, trulinu bogotvori!“

USNE NJEGOVOG NARODA – KORICE Rečeno je da jedan jezik postaje jezikom, tek kad se na njega prevede Biblija. Tako i jedan narod postaje narodom kad ima sebe na svom jeziku i dobije svoju Bibliju. Njegošev pesmotvor nije drugo do posrbljeno jevanđelje, čije su reči nepropadljive. Znati ih napamet, najsigurniji je orijentir i način da sačuvamo sebe. Korice njegovih stihova su usne njegovog naroda koje te stihove svakodnevno ponavljaju i u kamenje uklesuju. A danas ispisuju i na automobilskim registarskim tablicama. „Gorski vijenac“ postao je nacionalna Biblija, mada ni najveći znalci nisu uvek sigurni iz kojeg su speva pojedini stihovi, kao što ni najupućeniji neće uvek pogoditi iz koje je poslanice ili jevanđelja neki navod iz Biblije.
Njegoševa knjiga drži se uz Sveto pismo, a posvećenici se prekrste pre nego što je otvore i počnu da čitaju. Njemu se obraćaju molitvom, a bez razloga ne uzimaju u usta njegovo ime. Njegova fotografija jeste ikona kojoj je mesto uz sveće i kandila. U njegov grob se kunu. U hramovima se oslikava njegov lik među svetim likovima. Ima mnogo vladika, ali kad se kaže Vladika svi misle na jednoga. Nema svetijeg oreola od onog koji blista oko njegove glave, a taj oreol potrebniji je nama nego onom koji je pevao: „Što ćeš maju plesti vjenac kad mu ga je spleo tvorac.“
On je i proročka savest srpskoga naroda, i Neboš, i Proroković, i tajnovidac, i putovoditelj, i „jedna slamka među vihorove“, i „sirjak tužni bez niđe nikoga“. A da nije bez niđe nikoga danas, može pokazati samo njegova crkva. To ne bi bilo samo crveno slovo u crkvenom kalendaru, nego i najveća radost i ohrabrenje njegovom narodu.
Teško da je bilo pisaca svetih knjiga, a da nisu svetitelji. Tolike je posvetila jedna reč koju su izgovorili, a kako ne bi Njegoša hiljade svetih reči koje je napisao i od kojih je svaka neumrla. I mnoge su uklesane u kamenove njegove zemlje i ta kamenoteka jeste jedinstvena biblioteka i neboteka. Njegoševi stihovi nisu samo stihovi. Otuda i pitanje postavljeno na jednom drugom mestu: kako procenjivati stihove za koje je poginulo toliko pokolenja.
Najveći duhovi i umovi ustupili su mu počasno mesto i takva jednodušnost u pogledu nečije veličine nije zapamćena u srpskom narodu. „Na Lovćenu Njegoš spava / Najmudrija srpska glava“ – ne peva se na Njegušima, nego svuda gde ima Srba. Teško je naći takav narod u kojem najmudrija glava ne bi bila i najsvetija. Sem Svetog Save i Kosova nema trećeg, osim Njegoša, oko koga se okuplja sav srpski rod. Kosova, kosovskog zaveta, Obilića i vere Obilića, onakvih kako ih znamo, pre Njegoša nije ni bilo. On ih je stvarao, i „opominjao na kosovsku zavetnu misao čije je ispunjenje bila naša dužnost pred Bogom i pred ljudima“.
Njegovim imenom zovu se pojedina mesta, a teško da ima i jednoga u kojem njegovo ime ne nosi ili ulica, ili škola, ili biblioteka, ili čitaonica, ili dom kulture, ili duhovni centar, ili knjižara, ili apoteka, ili – sve to u jednom istom mestu.
U novijoj istoriji srpskog naroda, u Saboru svetih Srpske pravoslavne crkve, nema nijednog svetitelja, a da mu Njegoš nije bio svetac i svetinja. Narod ga je kanonizovao, i ako je narod Crkva, kanonizovan je odavno. Kako se previdelo, i kako je bilo moguće da se to ne desi, pitanje je koje se i ranije postavljalo, ali nikad češće, i sa više razloga, nego u ovom času.

JOŠ JEDNA TAJNA S druge strane, kad biste upitali bilo koga da nabroji koje svetitelje zna, najređi bi bili oni koji ne bi spomenuli Njegoša. Zato bi nas njegova kanonizacija utoliko više iznenadila što bi se tako otkrilo da nije učinjeno odavno. Mnogi će se pitati, nije li to neka greška i zar to nije obavljeno kad-ikad. Ili se ta istina podrazumevala, pa nije izgovorena ili je bila toliko očigledna da se nije videla, ili tako logična da se toga niko nije setio, ili je reč o još jednoj tajni njegove pojave i njegovog genija.
Bilo je i pre Njegoša monaha – svetih pesnika, ali takvog pesnika monaha, i takve sudbine, nije bilo posle njega. Osvedočili smo se da se takav više ne rađa ni u dvesta godina. I rastom viši za glavu od celog naroda, jedino nije bio viši od svoje crkve za koju se rodio, u kojoj je živeo i u kojoj se sahranio.
Njegovom pribrajanju u Sabor svetih, obradovali bi se svi: od Svetog Save i Svetog Petra Cetinjskog i Svetog Vasilija Ostroškog do Svetog Nikolaja Lelićskog i Svetog Justina Ćelijskog i Svetog Vukašina Klepačkog, duhovnog sina Pustinjaka cetinjskog, koga je posvetila jedna njegoševska reč, sa stotinama sveštenomučenika mitropolije Crnogorsko-primorske, koji su bogoproslavljeni „kako krv pravednika ne bi pala na besplodnu zemlju“. Obradovala bi se njegova pastva širom zemljinog šara, a najviše njegova Crna Gora, jer danas možda niko ne vapi za spasenjem koliko ona.
Najzad, da Njegoš za života nije ništa ni bio, ni stvorio, posmrtno mučeništvo proslavilo bi ga i ovenčalo nesvenljivim vencem. I da ništa nije pretrpeo sem što su mu sedam puta kosti preturali i sedam puta ga sahranjivali, bilo bi dovoljno da bude upisan u mučenikoslov svetih. Oni koji su ga mrtvog proganjali i oporočavali, nisu ni slutili, da mu tako ispisuju žitije i da će njegovo posmrtno stradanje, na pravdi Boga i pred očima sveta, postati i najrečitije obrazloženje za njegovo svetiteljstvo. Nema pesnika koji je toliko stradao. Tako stradaju samo svetitelji, utoliko svetiji ukoliko stradaju za poeziju i zbog poezije. Samo se oko svetitelja i svetinja razgorevaju bojevi koji ne prestaju.

KRŠENJE NJEGOVOG ZAVETA Sedam sahrana, kršenje njegovog zaveta, lomljenje i lumbardanje groba, rušenje grobne crkve, klevetanje, skrnavljenje, cenzurisanje, priticanje u pomoć njegovom pesmotvoru s dva nova slova, svlačenje s neba na zemlju i uključivanje u aktuelna bezakonja i krvoprolića, upisivanje u strane i stranke, vek i po posle smrti, samo su poglavlja njegovog žitija. Rušenje kapele na Lovćenu, za koju je on postavio prvi kamen i rekao – „ovde me kopajte“, najvarvarskiji je čin vremena koje je obilovalo nebrojenim varvarstvima. Pošto je srušena na Lovćenu ta kapela umnožava se i, kao „ u vreme kad su crkve letele“ pojavljuje se na drugim visovima. Otkud bi svaka od tih kapela bila sveta, a da onaj čije su one, nije svetac.
Njegošev amanet, da se sahrani na vrhu Lovćena, ima najdublji smisao. On je želeo da zauvek počine ne samo na najvišem vrhu svog zavičaja, nego i na mestu najveće dubine njegovog dela.
Kao da je imao iskustvo budućeg vremena, koje niko nema, Njegoš je znao da se njegov grob – crkva na Lovćenu, neće lako održati. I zaista, odmah su se naoštrili da mu odseku mrtvu glavu. Ali, kao da je on hteo da i posle svoje smrti nastavi boj koji je vodio za života, verujući da narod koji ne može da odbrani grob ne bi trebalo ni da postoji.
Planine su spomenici same po sebi i spomenike podignute na njima planina zaseni i proguta. Jedino se grobna crkva na Lovćenu održala i planinu preobrazila u crkvu. To je bio razlog da se sruše i crkva i planina, i tu ništa nije mogla da učini sva misleća inteligencija, domaća i strana, koja je, na čelu sa Crkvom, ustala da je brani. Tako je Njegoš ostao u kazamatu, kao jedini vladika na čijem grobu neće goreti sveća i neće se držati opelo ni o njegovoj dvestagodišnjici.
Za dva veka, koliko sa nama živi, čini se da sve znamo i o njegovom životu, i o njegovoj misiji, i o njegovom posmrtnom stradanju. Istovremeno, kao da je sa tim saznanjima, tajna njegove pojave među nama postala dublja.

PRILIKA U OVOM VEKU Možda je treći vek njegovog života prilika da se njemu skine trnov venac i okonča bitka koja traje dva veka. Možda će taj treći milenijum doneti nove vidike, nove uvide, nova čitanja, nova viđenja, nova razumevanja monaškog i kosovskog zaveta Pustinjaka cetinjskog, čija reč vremenom postaje sve složenija, življa i aktuelnija. Književna tumačenja izgleda su iscrpljena, a književno bratstvo kao da mu najmanje duguje. Novo može doći samo od crkve. Možda je došlo vreme da ga na svom ikonostasu postavi na ono mesto koje zaslužuje. Da ga iz sfere parnica i intriga izbavi i premesti u svoj kalendar. Bila bi to satisfakcija, ne samo za njega i njegovo stradalništvo.
Neka se još jednom pokaže da „ sve što blatnoj zemlji prinadleži / To o nebu ponjatija nema“.
I neka se na sva pitanja, ko je, šta je, čiji je, kakav je, zauvek dobije jedan jedini odgovor – Njegoš je svetac!
Sve što je bilo ostaje za nama. Ne može se deliti ono što je bilo nekad. Sadašnjost je privremena.
Potresa će svakako još biti; bez potresa Njegoša je nemoguće i zamisliti. Biće i protivnika, kao što ih je Njegoš uvek imao, ali čiju će stranu zastupati njegova crkva, nije teško pogoditi.
To se moralo dogoditi, pre ili kasnije. Neka Sveti Petar II Petrović, Pustinjak cetinjski, Prometej lovćenski, počine u novom obrazu i otpočne novu misiju u svom narodu.
Čas je da se njime pomognemo i sebe potvrdimo među ljudima i narodima. Dosta je bilo onoga – što biti ne može. Neka sad bude ono – što biti mora.
Davno mu je rečeno: „Kao vladar, kao čovek, kao pesnik, ti si nebesnik!“
I na tom vladaru, čoveku, pesniku i nebesniku obistinili su se stihovi:
„Plam će, večno životvorni / Blistat Srbu tvoje zublje/ Sve će sjajnij i čudesnij / U vjekove bivat dublje!“
(Preuzeto iz Vaskršnjeg broja „Svetigore“, časopisa za veru Mitropolije crnogorsko-primorske )