Pravda za srpski narod

Piše Milivoje Ivanišević

Kako je intervju predsednika Srbije Tomislava Nikolića za RT BiH prizvao u sećanje apel kojim se zapadno-evropskoj javnosti pre dve decenije obratio Francuz Žak Veržes, i da li se i predsednik Srbije svojim izjavama svrstao u one koje bi trebalo podsećati na velika ogrešenja prema srpskom narodu?

Pre tačno dvadeset godina u Lozani je objavljena knjiga pod gornjim naslovom. Autor Žak Veržes, poznati francuski advokat, obratio se evropskoj, pre svega zapadno-evropskoj javnosti tražeći pravdu za srpski narod. Ja isto tražim sada u Srbiji, podstaknut intervjuom predsednika Srbije, gospodina Tomislava Nikolića na RT BiH.
I sam verujem da je tražiti oprost za nevino stradale žrtve moralna obaveza svakog čoveka, pogotovo ako je i on, na svejedno koji način, mogao tome doprineti. To je lični čin. Kad se istim povodom obrati predsednik države to je pokajanje svih građana. Nama se nikada niko nije izvinio, ni tražio oprost. A grešnih prema srpskom narodu ima na sve strane, i u nekadašnjim „bratskim“ republikama, i u državama NATO saveza, i u islamskom svetu. Ni to ne sme da bude prepreka našem ponašanju. Možda smo, zahvaljujući crkvi, ponekada ili ponegde pravedniji ili pravdoljubiviji od drugih.

ZLOČIN, DOKAZI, PRETPOSTAVKE Nije shvatljiva formulacija po kojoj se predsednik Srbije izvinjava za zločine koje su pojedinci počinili u ime Srbije i srpskog naroda nad Bošnjacima i, povrh toga, traži pomilovanje za Srbiju zbog zločina u Srebrenici. Verovatno je u pitanju lapsus linguae. Srpski narod nikad nikog nije ovlastio i nikada niko nije imao pravo da počini zločin u ime srpskog naroda. Verovatno je predsednik mislio na pripadnike, a ne na predstavnike srpskog naroda, koji su to činili samo u svoje ime, znači pojedinci, ali bez ikakvog državnog, verskog ili nacionalnog ovlašćenja. Ako je tako to već znatno menja priču o „srpskom“ zločinu.
Kad govori o Srebrenici i broju od 8.000 „ubijenih“ predsednik Srbije ulazi u sferu obmana kojima bi trebalo opravdati ratne i sudske zločine počinjene nad licima srpske nacionalnosti ne samo u BiH. Navedena brojka se oslanja na spisak nestalih koji je u više navrata i sa različitim količnikom objavljivao Međunarodni komitet Crvenog krsta i, uz to, na pokopane u Memorijalnom centru „Potočari-Srebrenica“. Zadržimo se prvo na spisku nestalih.
U navedenom dokumentu, čak i pod uslovom da je reč o licima među kojima nema onih koji se skrivaju u inostranstvu pod tuđim imenima, ne nudi se nijedan dokaz da je reč o muslimanskim žrtvama. I više od toga, ne nudi se ni dokaz da su ta lica nestali u vreme oslobođenja Srebrenice 1995. godine ili sa srebreničkog područja. Bez takvih dokaza ne može se govoriti o zločinu. Tu ni DNK ne pomaže. Sve što se odnosi na ta lica, izuzev možda DNK identifikacije je pretpostavka. Jedino se zna da broj nestalih civila, žena i dece, ne čini ni dva odsto od ukupnog broja nestalih. Znači, u tom spisku se nalaze samo muslimanski vojnici poginuli u BiH, i ne jedino u Srebrenici, tokom rata 1992-1995. godine, a ne isključivo jula 1995. Prilikom obdukcije i iskopavanja iz masovnih grobnica istražitelji su utvrdili da je skoro kod trećine pokopanih uzrok smrti topovski ili minobacački geler, ili šrapnel, odnosno nagazna eksplozivna naprava. A ta sredstva se ne koriste za streljanje. I muslimanski i strani izvori potvrđuju da su muslimani imali veliki broj žrtava u borbama sa Vojskom RS i u međusobnim oružanim obračunima. Svi poginuli i svi pobegli se nalaze na spisku nestalih koji je sačinio Crveni krst. U takvoj situaciji se sa velikim oprezom mora spisak nestalih uzeti kao dokaz o srpskom zločinu nad srebreničkim muslimanima. To je, možda grešim, predsednik zanemario. (Međutim, kad je reč o streljanim ratnim zarobljenicima zavređuje pažnju slučaj Katinjske šume. Tu je 1940. godine policija SSSR-a streljala oko 22.000 poljskih oficira i intelektualaca. Slučaj je okarakterisan kao masakr i ratni zločin, a reč genocid ni u tužbi nije pomenuta. Jedno od tumačenja ovog događaja svelo se na objašnjenje da je cilj streljanja bio smanjenje poljskih ratnih potencijala. Nezavisno od toga, sud u Strazburu je 16. aprila 2012. po tužbi jedne udovice i devetoro dece doneo presudu da Rusija na ime sudskih troškova oštećenim isplati po 6.500 dolara).

[restrictedarea]

 

„ŽRTVE GENOCIDA“ Naredno uporište za dokaz o streljanim muslimanskim vojnicima je već pomenuti Memorijalni centar „Potočari-Srebrenica“. Međutim, još na samom ulazu u mezarje nalazi se spisak od velikog broja opština BiH čiji su borci tu pokopani. To samo po sebi demantuje priču o „srebreničkim žrtvama“. Sve primedbe koje se odnose na spisak nestalih odnose se i na pokopane u ovom mezarju, ali i više od toga. Mnogi od njih su, što se može videti po zaplenjenim dokumentima, za zasluge u toku rata odlikovani i unapređeni u više činove. U obrazloženjima su navedeni poduhvati za koja im je država dodelila ta priznanja. Kad predsednik Srbije, gospodin Tomislav Nikolić poseti Srebrenicu srešće se sa nekoliko hiljada imena muslimanskih ratnika koji su palili i žarili po BiH i srebreničkom kraju. Mi sada, samo radi ilustracije dajemo imena i navodimo zasluge nekoliko „žrtava genocida“ kojima će on da se pokloni. Prvi ukop je izvršen 31. marta 2003. i u spisku pod rednim br. 72 nalazi se Hajrudin (Šefko) Avdić, pod br. 512 Nusret (Salko) Salihović, pod br. 291 Senad (Jusuf) Jusić, pod br. 558 Hajrudin (Hasan) Suljić i pod br. 223 Salčin (Sejfo) Hodžić, njih petorica su učestvovali u akcijama u kojima je ubijeno 332 lica srpske nacionalnosti na području opština Srebrenica, Bratunac i Vlasenica. Avdulah (Avdo) Ahmetović, 1960. godine bio je pomoćnik komandanta, a Hajrudin (Hamid) Avdić, član štaba 281. istočnobosanske lake brigade. U brojnim zločinačkim poduhvatima protiv civilnog srpskog stanovništva navedene starešine su učestvovale u ubistvu 228 lica srpske nacionalnosti. Pod red. br. 36 pokopan je Mujo (Muharem) Alić, koji je učestvovao u ubistvima 328 Srba. Pod red. br. 30 nalazi se Azem (Hikrija) Alić saučesnik u ubistvima 189 Srba, a pod red. br. 246 pokopan je Edhem (Salko) Husić, učesnik u ubistvu šest Srba. Pod red. br. 369 pokopan je Alija (Šaban) Memišević, iz Bratunca, učestvovao u napadu na srpski deo sela Zagoni (Opština Bratunac) 5.07.1992. godine i ubistvu 14 meštana srpske nacionalnosti. Ibro (Husein) Dudić, rođen 1969. godine, iz Srebrenice, major, komandant 282. istočnobosanske lake brigade Armije BiH, a u akcijama koje je predvodio ubijeno je 328 Srba. Pod br. 73 pokopan je Dževad (Ramo) Babajić odgovoran za ubistvo osam srpskih civila. Oficiri Mehmed (Salih) Salihodžić, Avdulah (Mustafa) Bećirović i Safet (Hamed) Ahmić bili su sve vreme rata na važnim komandnim i rukovodećim dužnostima u štabu 283. istočnobosanske lake brigade i neposredno su učestvovali u uništavanju okolnih srpskih sela i ubistvima 189 Srba. Pod br. 180 nalazi se Huso (Ramo) Halilović iz Srebrenice učestvovao u napadu na srpsko selo Brežane (Opština Srebrenica) 30.06.1992. godine i ubistvu 19 lica.U mezarju je pokopan i Ibran (Ibro) Muratović, rođ. 1949. iz Bratunca učestvovao u napadu na selo Blječeva (Opština Bratunac) 6.05.1992. godine i ubistvu tri lica srpske nacionalnosti. Šaćir (Nurija) Memišević, rođ. 1953. godine u Srebrenici, učestvovao u napadu na sela bratunačke Opštine Blječeva, 6.05.1992. godine na Đurđevdan i ubistvu tri lica srpske nacionalnosti i srpski deo sela Zagoni 5.07.1992. godine i ubistvu 14 meštana srpske nacionalnosti. Azem (Alija) Begić, rođ. 1962. godine, selo Luka (Opština Srebrenica) učestvovao u napadu na srpsko selo Zalazje (Opština Srebrenica) 12.07.1992. godine i ubistvu 47 meštana srpske nacionalnosti. Da dalje ne imenujemo. Retkost je, ali događa se, da predsednik neke države odaje počast i klanja se ubicama vlastitog, valjda mnogo grešnog naroda. Da li naš predsednik svojim pokajanjem i klečanjem želi da zločince pretvori u žrtve i iz dalje upotrebe izbaci istinu.

IMPROVIZACIJA I PREĆUTKIVANJE Blagonaklonost, ali ne i neobaveštenost, predsednika Srbije prema srebreničkim muslimanima i njihovim nedelima, a uz to i lokalnim i međunarodnim falsifikatima i obmanama, nagoveštena je neočekivano prilikom njegovog nastupa pred Generalnom skupštinom OUN u Njujorku. I pored toga što je raspolagao nespornom dokumentacijom on je sebi dozvolio da ponešto improvizuje i da ponešto prećuti. I jedno i drugo u ime već pripremljenog pokajanja i bežanja od činjenica.
Ograničićemo se, kao i u prethodnom slučaju, na samo dva primera.
Predsednik je, prilikom svog izlaganja, bez ikakvog osnova osporio ono što do njegovog istupa ni muslimani nisu mogli da ospore. On je, i ako ima spisak od 3.287 srpskih žrtava pomenuo samo „nešto preko 2.000“. Koga je i po kojem osnovu iz spiska mrtvih preveo u spisak živih. Logično je da se čudimo.
U Završnom izveštaju Generalnog sekretara OUN koji je podnet 15. novembra 1999. godine o događajima u Srebrenici, a sastavljen na osnovu Rezolucije Generalne skupštine 53/35 od 30. novembra 1998. godine navedene su više nego monstruozne optužbe sledećeg sadržaja:
„Pošto je Srebrenica, jula 1995. godine pala pod opsadu srpskih snaga, desio se užasan masakr nad muslimanskim stanovništvom. Dokazi koje je tužilac ponudio opisuju scene nezamislivig divljaštva: hiljade muškaraca je pogubljeno i zakopano u masovne grobnice, stotine muškaraca je zakopano živo, muškarci i žene su sakaćeni i poklani, deca ubijana pred očima svojih majki, deda prisiljen da jede jetru svog unuka. Ovo su istinske scene pakla, pisane na najmračnijim stranicama ljudske istorije.“
Institut za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku, posle desetogodišnjeg istraživanja je osporio sve što je navedeno u pomenutom Završenom izveštaju GS UN. O tome je 20. aprila 2010. obavestio i Generalnog sekretara UN Ban Ki-Muna. Za takav stav Instituta, pored vlastitih istraživanja i nalaza, data su i dva inostrana ubedljiva razloga. Haški tribunal, kao ni međuentitetski Sud u Sarajevu, nije nijedno od više desetina optuženih i osuđenih lica okrivio za zločine navedene u Izveštaju Generalnog sekretara UN. Ni veoma obimna studija, od oko sedam hiljada stranica, Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju (NIOD) i ne pominje takve zločine. Zato je od strane navedenog Instituta apelovano da UN u interesu istine unese naknadnu ispravku u ovaj deo Izveštaja ili da se ovo srpsko obraćanje tretira kao dokument Ujedinjenih nacija, i prosledi svim članicama kojima je dostavljen i pomenuti Izveštaj Generalnog sekretara.
O svemu tome je obavešten i Kabinet predsednika Srbije sa molbom da se u debati o Haškom tribunalu traži demanti navedenih optužbi, pogotovo što je sve to poteklo od njihovog tužilaštva. Srpska delegacija i naš predsednik su se oglušili na ovaj zahtev. Time su omogućili da se svako kome to odgovara poziva na navedene nesporne zaključke Generalne skupštine OUN. Da li je to učinjeno iz straha? Možda. Nije naodmet podsetiti sa na izjavu državnog sekretara SAD-a Kristofera koji je februara 1994. godine u Senatu rekao: „…Politika Sjedinjenih Država nije zasnovana na nepristrasnom tretmanu učesnika u bosanskom sukobu. Naš stav je da su Srbi agresori…“ Srpska delegacija je znala da je to stav koji moraju da poštuju svi u svetu. To je i jedini dokaz i o 8.000 muslimanskih žrtava u Srebrenici, stradalih jula 1995.

TEZE BEZ DOKAZA Javnost nije obaveštena kako je tekla debata i ko je srpsku stranu zastupao u panel diskusiji koja se odvijala uporedo sa zasedanjem Generalne skupštine. Autoru ovog napisa jedino je poznato da je učestovao gospodin Savo Štrbac, izuzetno principijelan i kvalifikovan sagovornik za ovakvu problematiku. Nadamo se da je u toj diskusiji nadoknađeno sve ono što su predsednik i zvanična delegacija izostavili u svojim izlaganjima.
Nažalost to nije dokaz predsednikove teze da Srbi u BiH, bar po njemu, nisu Srbi već Bosanci. Po istoj formuli su i Srbi iz Like – Ličani, iz Srema – Sremci, iz Makedonije – Makedonci, iz Šumadije – Šumadinci… Da ne nabrajamo. Možda nam i nije potrebna srpska nacija, dovoljna je država Srbija.
Vratimo se naslovu ovog skromnog priloga i brošuri od pre dvadeset godina.

[/restrictedarea]