Za Zapad heroj, kod kuće omraženiji od Hitlera

Piše Vladislav Panov

Životopis i najvažniji trenuci u političkoj karijeri Mihaila Gorbačova trenutno su neodoljiva inspiracija i američke i britanske kinematografije

Već je četvrt veka od kada je Zapad postao oduševljen vizijom, hrabrošću, snagom i demokratskom orijentacijom bivšeg predsednika Sovjetskog Saveza, političara koji je u istoriju otišao kao grobar sovjetske države i imperije, kao „demokratski bager“ koji je srušio berlinski i sve druge zidove između istoka i zapada, kao neustrašiva sola koja je digla decenijsku gvozdenu zavesu, oslobodila svoj narod i okončala Hladni rat. To je slika koju je iskovao Zapad, a koja i dalje manje-više važi na „slobodnoj strani“ i danas prisutne, ali zvanično nepostojeće gvozdene zavese između Rusije i Zapada. Mihail Gorbačov možda pripada istoriji i svakako da je odavno skrajnut čak i od tog Zapada, kojem je svojevremeno učinio istorijsku uslugu razmontiravši crvenu stranu političke i vojne velesile s kojom su decenijama zastrašivani žitelji bajkovitog i stalno prosperitetnog kapitalističkog sveta. Ali nije zaboravljen. Da tako ne bude i kod kuće, on se ovih dana svim silama trudi dižući prašinu u javnosti svojim navodnim bojaznima da je pod Putinom Rusija krenula u novu fazu izolacije od Zapada, demokratije i ostalih čari naprednog sveta. Osamdesettrogodišnja bolesna eks-ikona istočnog slobodnog sveta se usprotivila Putinovom režimu tvrdeći da on predstavlja „povratak na staro“, diktaturu i flagrantno institucionalizovano kršenje ljudskih prava. To je sasvim slučajno koincidiralo sa izlaskom njegove nove autobiografske ispovesti kojoj je tako iznuđena besplatna reklama.

[restrictedarea]

DVA FILMA U FAZI PRIPREME Ono što međutim Zapad i dalje intrigira u vezi sa Gorbačovom je ono što se desilo dok je bio na vlasti. Posebno, razume se, njegova uloga u razvaljivanju Sovjetskog Saveza. Naravno da Gorbačov nije bio jedini faktor demontiranja sovjetske imperije, pa čak verovatno ni odlučujući. Ipak, u istoriju je otišao kao epitom tog čina. Kao važna figura na šahovskoj tabli velikih (masonskih) igrača on je odigrao svoju istorijsku ulogu i od njega, njegove „perestrojke“ i pada sovjetske države svet je dobio sasvim drugu dimenziju. Otud zainteresovanost zapadnih filmadžija. Zanimljivo je da se dva filma paralelno i nezavisno jedan od drugoga upravo „razvijaju“ od strane američkih i britanskih producenata. Trenutno se čini da je finalizaciji bliži ostrvski film koji bi trebalo da nosi naziv „Rejkjavik“, po čuvenom samitu u ovom gradu koji je održan 1986. godine između Gorbačova i tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana. Ne bi trebalo sumnjati da će u filmskom oživljavanju ovog susreta i njegovog istorijskog značaja britanski filmski autori pronaći brojne dokaze neustrašive demokratske odlučnosti obojice lidera, da se Hladni rat okonča i tako doprinese konačnoj pobedi kapitalizma i samim tim napretku civilizacije. Taj je samit udario temelj onome što će doći tri godine kasnije, nestanku Sovjetskog Saveza. Koliko će ovo „oživljavanje istorije“ biti zapadno pristrasno, politički korektno i angažovano u konstelaciji aktuelnih rusko-zapadnih odnosa govori i to što će ga režirati najnekompetentnija osoba britanskog filma kada je reč o posedovanju ozbiljnog političkog upliva u istoriju i savremeni trenutak, Majka Njuvela. Čovek koji se „proslavio“ režiranjem serijala „Hari Poter“ ili stožerom britanskih bljuzgavih romantičnih komedija „Četiri venčanja i sahrana“ sada bi trebalo da snimi film s osvrtom na najkompleksniji politički momenat s kraja prošlog veka?! Jedina svetla tačka ove potencijalne lakrdije od filmske rekonstrukcije istorijskog prestrojavanja sovjetske velesile je što bi Gorbačova trebalo da odigra slavni austrijski dvostruki Oskarovac Kristof Volc, a Regana Majkl Daglas zbog čega bi „Rejkjavik“, ako ništa dugo, mogao da bude poslastica zbog glumačkog dvoboja ova dva velika talenta.

ADUTI IZA KAMERE Drugi film, međutim, ima snažne adute upravo iza kamere. Još neimenovani film koji namerava da se bavi poslednjim godinama vladavine Gorbačova u razvojnoj je fazi moćnog američkog kablovsko-filmskog studija „HBO“, poznatog po vrlo uspešnim filmovima koji su se bavili raznim istorijskim ličnostima i pojavama. Oni nameravaju da ekranizuju priču o Gorbačovljevim predsedničkim danima uz pomoć dva nezavisna studija čiji su vlasnici holivudske super-
zvezde Leonardo di Kaprio i Tom Henks. Ono što je od i te kako velikog značaja je da je angažovan jedan od najuspešnijih televizijskih pisaca za rad na ovom scenariju, Džon Šiban, autor, između ostalog, scenarija za serijale „Dosije iks“ i „Brejking bed“. Ko bi mogao da odigra „slavnog političara sa flekom na glavi“ nije poznato, kao ni kada bi moglo da počne snimanje. Ono što je svakako već sada sasvim izvesno je da se nijedan od ovih filmova neće dopasti aktulenom ruskom režimu, kao ni jednom delu ruskog naroda koji je nedavno u jednoj anketi trebalo da izabere svoje najomiljenije i najneomiljenije političare iz prošlog veka. Gorbačov je po neomiljenosti bio čak ispred Adolfa Hitlera! Kao, dakle, svojevrsni ruski antiheroj on je idealna istorijska figura za filmski život. Otud sigurno i ovoliko naprasno interesovanje zapadne kinematografije. Gorbačov u suton života i rada ipak uspeva da još jednom od Zapada iskamči medijsku podršku svoje slobodoumnosti, borbenosti kada su uzvišeni principi demokratije u pitanju i kao herojskog borca protiv antidemokratskih snaga u Rusiji, oličenih najpre u aktuelnom predsedniku Putinu čiji je Gorbačov danas otvoreni protivnik i njegov najljući kritičar. Filmovi o tako hrabrom ruskom demokrati, dakle, neminovno predstavljuju inspiraciju za zapadni svet i njegovu filmsku industriju. Zašto, međutim, ova inspiracija kulminira u ovakvoj meri baš sada, i šta će se iz nje izroditi u narednom periodu, videćemo.

[/restrictedarea]