Aleksandar Radenković, glumac: Sa Nušićem je moja podsvest našla ventil

Razgovarao Mikojan Bezbradica Fotografije Mihael Kipker

Pozorište ne sme da postane zapadno-kapitalistička, samo na sopstvenom uspehu bazirana, „ja-firma“, kaže naš sagovornik – Srbin koji je u Nemačkoj jedan od najpoznatijih i najtraženijih pozorišnih glumaca mlađe generacije

Iako je u Nemačkoj već godinama jedan od najpoznatijih i najtraženijih pozorišnih glumaca mlađe generacije, Aleksandar Radenković je „širokim narodnim masama“ u našoj zemlji, sve donedavno, bio nepoznat. Ali, posle 28. marta, kada se na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu predstavio kao Hamlet, naslovni junak istoimenog Šekspirovog remek-dela, u produkciji čuvenog Šaušpilhausa iz Dizeldorfa, taj podatak, bez preterivanja, moći će veoma brzo da se podvede pod termin pluskvamperfekat. Maestralno, u maniru velikih majstora glumačkog „zanata“, odigrao je najpoznatijeg junaka svetske dramske literature i u prepunoj sali pobrao zaslužene višeminutne aplauze beogradske publike koja, zaista, nije štedela dlanove da ga, zajedno sa, takođe, veoma dobrim članovima kompletnog ansambla, nagradi za sve ono što im je te večerio priuštio. Posle svega toga, postalo je više nego jasno da je, verovatno, samo pitanje trenutka kada će njegova glumačka zvezda zasijati i na ovim prostorima, odakle, inače, vuče korene. Između ostalog, o tome, govori i u intervjuu za „Pečat“, ističući da bi bilo veoma interesantno da zaigra na maternjem, srpskom jeziku.
Pre nego što smo i zvanično započeli razgovor koji je pred vama, zamolio je da „ako je ikako moguće, zaobiđemo politiku“. Njegov razlog: „Uvek veoma iskreno odgovaram na pitanja koja se bave pozorištem, umetnošću i, tako u daljem smislu, društvom, ali ne želim kao glumac da komentarišem političke događaje“.

Prvi put ste kao glumac zaigrali u jednom srpskom pozorištu. Sa kakvim utiscima ste se vratili u Nemačku posle gostovanja u Beogradu?
Presrećan sam. To osećanje ću pokušati da opišem sledećim rečima – kao skok padobranom iz aviona. Dok tutnja adrenalin kroz telo, osmeh je na licu, a ja ne padam.

Šta je na vas ostavilo poseban utisak?
Intenzivni kontakt koji je sve vreme, tokom igranja predstave, trajao između beogradske publike i nas glumaca. Ta posebna energija i međusobno „neverbalno“ razumevanje je doživljaj koji će mi uvek ostati u sećanju.

Kako su vaše kolege doživele ovo gostovanje?
Mnogi su mi već najavili da žele, obavezno, da provedu letnji „raspust“ ove godine sa mnom u Srbiji.

Kako je iz vašeg ugla izgledao taj „neobičan spoj“ čiji su glavni akteri bili „hladni“ Nemci i „gostoljubivi“ Srbi?
Mislim da taj „hladan“ Nemac ne postoji, osim u ratnim filmovima, gde svaka nemačka rečenica zvuči vatreno, kao mitraljez. Ja ga, ipak, čujem drugačije. On je, u dubini, veoma osećajan, naravno kompleksan i ponekad krut, ali pun melodije. Sa druge strane, kada smo mi u pitanju, bilo bi lepo da Evropa, nas Srbe, više prepoznaje po gostoljubivosti, a ne na onaj tamniji način. Tako se sve svodi na ugao našeg pogleda i na otvorenost i toleranciju našeg karaktera. Spoj je prepoznati nepoznato, i u tome lepotu, koja je svuda oko nas. Potrebno je samo videti.

Koliko ste uopšte upoznati sa dešavanjima u Srbiji, kako onim kulturnim, tako i ostalim, pre svega, društvenim i političkim?
Veoma intenzivno pratim celokupnu političku i društvenu situaciju vezanu za Srbiju, i naravno da me sve to jako dotiče.

Šta vas dotiče?
Već sam, na početku razgovora, rekao da ne želim da komentarišem svakodnevne političke događaje.

Kako naša zemlja danas izgleda iz „ugla“ nemačkih medija, građana… Da li smo i dalje „bad guys“ ili se taj „utisak“ o nama menja nabolje?
Mislim da moj odgovor na to pitanje nikada ne bi bio objektivan.

[restrictedarea]

Zašto?
Zato što sam Srbin koji je, zadnjih 20 godina, lično doživeo, sve moguće poznate medijske slike i stereotipe o Srbima. Mnogo senzibilnije reagujem na neke žurnalističke opise i rečenice. Ponekad, možda, čak i preterano. Zbog svega toga, mislim da bi to pitanje „kako se njima činimo“, bilo mnogo interesantnije da se postavi mojim nemačkim kolegama. A, možda, bi trebalo i da nam bude potpuno svejedno kako nas drugi gledaju.

Razume li, uopšte, Zapad balkanski mentalitet?
Zapad nas razume u istoj meri, koliko i mi sami razumemo Zapad.

Koji karakter je kod vas dominantniji – srpski ili nemački?
Odgovoriću na sledeći način: 42,6 odsto srpski + 38,4 odsto nemački + 13 kašika Evrope i šest litara pameti = ja!

Da li ste se nekad, u nekoj prilici, osetili kao stranac u Nemačkoj?
Juče sam razgovarao sa jednim iranskim režiserom koji mi je pričao da je njegova porodica pre 30 godina proterana iz Irana. On je tada bio dete. Nikada nije bio u Iranu i nema nikakvo osećanje prema toj zemlji. Naravno da postoje dani kada sam se osećao kao stranac u Nemačkoj, ali, na sreću, uvek sam imao mesto u glavi gde sam, u tim momentima, mogao da pribegnem nostalgiji. Moj iranski kolega tu mogućnost nema. Tako da sam stvarno, i u tome, imao sreće. Kako bih samo mogao da opišem koliko je lep Dunav u Bačkoj Palanci.

Čini se da je ta nostalgija još uvek poprilično jaka. Da li biste se vratili da živite ovde?
Interesantno pitanje. Što se tiče zemlje i ljudi – odmah! Međutim, teže bi mi palo odreći se nemačkog jezika u kontekstu posla kojim se bavim. Glumu veoma povezujem sa nemačkim. Ali, ko zna?

Nemački jezik govorite bez akcenta, srpski, takođe…
Hvala. Ponekad, možda, brkam padeže, ali, sve u svemu, zadovoljan sam. Za to je najzaslužnija moja majka Svetlana koja je novinar.

Ako bi vam neko srpsko pozorište ponudilo stalni angažman, odnosno radni odnos na neodređeno vreme, da li bi, eventualno, prihvatili takvu ponudu?
Nisam veliki ljubitelj stalnih ili na neodređeno vreme dogovorenih angažmana. Međutim, sad posle ovog prvog iskustva u Beogradu, bilo bi veoma interesantno igrati na našem jeziku. Da, svakako. To bih odmah prihvatio.

Kako vam Beograd izgleda iz onog „nepozorišnog“ ugla?
Nažalost, nisam imao vremena da se provodim izvan pozorišta. Jednom sam uspeo pola sata da se prošetam Knez Mihailovom ulicom i to je bilo sve. Inače, Beograd je Beograd. I uvek bi trebalo takav da ostane: iskren i pun energije.

Beogradsku publiku, između ostalog, osvojili ste i jednim simpatičnim gestom. Naime, kada je Polonije postavio Hamletu pitanje: „Šta čitaš?“, odgovor je bio: „Nušića“, što je naišlo na oduševljenje svih prisutnih gledalaca. To ste unapred pripremili u dogovoru sa rediteljem ili je „izletelo“, onako, u trenutku?
Izletelo je u trenutku i mislim da mi je to jedan od najdražih pozorišnih momenta u dosadašnjoj karijeri. Razmišljao sam mnogo o tome da li bi Hamlet trebalo da u Beogradu progovori i srpski. Pokušavao sam na probi, dan ranije, da isprobam neke stvari i posle svega sam, ipak, odlučio da to ne uradim jer mislim da bi ta činjenica publiku dekoncentrisala. Fokus bi sa Hamleta prešao na Aleksandra. To, nikako, nisam želeo. Sa Nušićem je moja srpska podsvest našla neki mali ventil. Na sreću.

Publika je uvek „gladna“ improvizacija? Volite li da „šmirate“?
Mrzim dosadu. Verujte mi, tada sam u stanju i da zaspim na sceni, bez obzira na publiku. Naravno da među nama postoji dogovor, ali šta će se desiti između toga, nikad se ne zna. To je uvek neizvestan, ali i uzbudljiv put. Međutim, glumci se, međusobno, posle nekog vremena naviknu jedan na drugog. Improvizacija sa publikom je uvek interesantna. Sa njom ne postoji dogovor „sad se smejte“. Biti il‘ ne biti, pitanje je tad!

Kad već pominjemo Nušića, koliko poznajete njegov spisateljski opus?
Nažalost, još nisam imao priliku da gledam neki njegov komad u pozorištu. Ali, naravno da sam čitao neka dela. To su „Narodni poslanik“, „Gospođa ministarka“ i roman „Opštinsko dete“.

Kada je reč o drugim srpskim piscima, postoji li neko ko je na vas ostavio posebno jak utisak?
Pre nekoliko godina upoznao sam Vladimira Arsenijevića. Kao mladić sam čitao njegov roman „U potpalublju“ i bio duboko dirnut. Zajedno smo na Lajpciškom sajmu knjiga predstavili njegovu novu knjigu „Jugolaboratorija“. On na srpskom, a ja na nemačkom. To je bio veoma lep i interesantan susret.

Većina glumaca, među svojim kolegama, obično ima nekoga kome se divi. Ko su vaši uzori, pre svega, u srpskom glumištu?
Ne postoji taj jedan uzor. Ponekad se divim nekom gestu kolege, nekoj prelepoj sceni ili predstavi. Ponekad mi na ulici „upadne“ u oči neki neobičan pokret šetača ili mi se desi da slušam neki čudan razgovor u tramvaju… Volim Mikija Manojlovića u „Andergraundu“, Dragana Bjelogrlića u „Lepa sela lepo gore“, Žarka Lauševića u „Nožu“… Postoji, zaista, mnogo primera koji su me inspirisali i inspirišu i dalje.

Uloga Hamleta, koja je oduvek pripadala samo najboljim glumcima, pretpostavljam, da vas je, u umetničkom smislu, veoma inspirisala?
Dodela lepe uloge je uvek veoma uzbudljiv momenat. Ali, taj momenat traje kratko. Sve posle toga je rad, rad i samo rad, velika odgovornost, ali i sreća. Moj najvažniji cilj je uvek bio da dobijem mogućnost da radim sa najboljim kolegama, a ne samo da igram najveće uloge. Kvalitet ansambla, koncept režisera i mogućnost rada u otvorenoj, produktivnoj i mirnoj atmosferi su bitni fundamenti „uspešnog“ kreativnog procesa. Nažalost, to vrlo često zaboravljamo. Pozorište ne sme da postane zapadno-kapitalistička, samo na sopstvenom uspehu bazirana, „ja-firma“. Naravno, uloga Hamleta pruža ogromnu mogućnost kompleksne glume i duboko porinjanje u dušu jedne od najinteresantnijih uloga svetske literature, ali gubi istovremeno vrednost i egzistencijalnost bez „adekvatnog“ Klaudija, Ofelije, Gertrude, Horacija i svih ostalih osoba koji su odgovorni za njegovu životnu dilemu.

„Hamlet“ je politička drama o vlasti, odmazdi, osveti… ali istovremeno i porodična drama o gubitku voljenih ljudi, preljubi, zločinu, ubistvima, pohlepi. Sudeći po onome što smo videli, moderna postavka Stafana Valdemara Holma, očito, veoma dobro korespondira sa vremenom koje je „iskočilo iz zgloba“?
Stafanu je porodična drama na prvi pogled bitnija od spoljnopolitičkog aspekta dela. Pitanje je, da li Hamlet bez te političke problematike gubi važnu spoljnu refleksivnu snagu? Da li je dolazak Fortinbrasa stvarno neophodan? Ili da li se u svakoj porodičnoj dilemi, pogotovo na ovako visokom nivou državne odgovornosti, skrivaju isto svi ti politički aspekti održavanja i preuzimanja moći? Zar svaka „unutrašnja“ porodična struktura ne dobija spoljnopolitički značaj, čim jedna ili više osoba te zajednice poseduju moć? Primera koji su danas tako „iskočili iz zgloba“, zaista ima mnogo.

Ekonomska kriza, kriminal, ratovi, terorizam… samo su neke iz niza negativnih stvari koje su sastavni deo današnjeg sveta. Koliko vas sve to „dotiče“, plaši…
Zaista mislim da postoji mnogo toga čega bi trebalo da se plašimo. Na primer, celokupnog ubrzanja našeg svakodnevnog života. Sve informacije su nam uvek i svuda dostupne. Pomoću najnovijih tehnologija nam se čini da živimo lakši i komforniji život, ali nam sve češće nedostaje vreme za brigu i negu ljudskih odnosa. Sastajemo se na Internetu u potrazi za tom ljudskom toplotom, a ne shvatamo da se time sve više izolujemo i otuđujemo. Gubitak materijalnog statusa i održavanje zapadno-evropskog životnog standarda su teme koje me ne plaše. U poređenju sa drugim zemljama i kontinentima, mi na Zapadu već dugo godina živimo u velikom luksuzu. Jednog dana, tome mora doći kraj.

Nedavno ste izjavili da je teatar sve manje ogledalo vremena u kojem živimo. Kojim argumentima branite taj svoj stav?
Nestaju nam gledaoci. Pozorište bez gledalaca ne može da egzistira. Na taj način gubi razlog i pravo svog postojanja. Sasvim prosto i jednostavno. Dakle, bez kritičkog oka publike, bez te žive rasprave i svakovečernjeg dijaloga, pozorište još može da egzistira samo u nekom čudesnom, elitnom društvenom balonu u kojem vazduh već dugo godina nije promenjen. Samim tim, ono polako gubi svoj eksplozivan potencijal.

Zašto pozorišta gube gledaoce?
Zato što, bar ja tako mislim, ne uspevamo da motivišemo mlađu generaciju da postane aktivan član tog društvenog dijaloga. Nismo pronašli jezik da na drugi način postanemo interesantniji od „Super idola“ ili „Velikog brata“, i zbog toga je pozorište izgubilo tu važnu ulogu da društvu bude jedno od mogućih utočišta. Nismo još pronašli taj novi umetnički „pribor“ da u adekvatnoj brzini reagujemo na pitanja ovog, sve bržeg, multimedijalnog sveta. Ne čudi me zato da se sredstva kulturnog fonda, ne samo u Nemačkoj, iz godine u godine smanjuju. To je velika opasnost sa kojom je potrebno da se suočimo.

Za razliku od Srbije, pozorišta u Nemačkoj funkcionišu na potpuno drugačiji način. Nema radnog odnosa na neodređeno vreme, nego postoje ugovori koji se potpisuju na tri godine. Šta su prednosti, odnosno mane jednog takvog modela?
Ne volim „sigurnost“ u radnom odnosu. To, možda, zvuči ludo, naročito u ovo vreme finansijskih kriza i besparice, ali ipak pokušavam sebe, ponekad sa više, ponekad sa manje uspeha, da ubedim da je za umetničko stvaranje neophodno održavati baš tu nesigurnost u sebi. No, možda će se to promeniti jednog dana. Recimo, kad postanem otac. Dalje, u Nemačkoj vlada veliki pritisak, pogotovo na pozorišne direktore. Kritike i broj gledalaca odlučuju koliko godina jedan direktor ostaje u radnom odnosu. Zašto bi tu glumci bili izuzetak? Nikad nisam verovao u onaj fudbalski princip: kad ekipa igra loše, menjaj trenera. Ne! Svi mi smo odgovorni. Uostalom, tri godine je dug period. To je 10 do 15 produkcija za jednog glumca. Posle toga, gledaoci, možda, žele da vide i nekog novog.

Taj „novi“, u berlinskom pozorištu „Maksim Gorki“, od sledeće sezone, bićete upravo vi. U tom teatru, u čijem je ansamblu odnegovana multikulturalnost, provešćete naredne tri godine?
Nova direktorka je Turkinja, a što se tiče glumaca, mnogi od nas nisu Nemci. To je veoma retka pojava u, još uvek, zatvorenom tradicionalnom nemačkom pozorišnom sistemu. Sa druge strane, iako je Nemačka, kao država, multikulturalna, na velikim pozorišnim scenama to šarenilo još uvek ne postoji u onoj meri koliko bi po meni to bilo potrebno. Jer, ako stvarno želimo da raspravljamo o temama koje nas svakodnevno dotiču, moramo početi da slušamo baš te ljude o kojima želimo da pričamo.

Često igrate u klasičnim dramskim komadima. Može li se, na osnovu toga „zaključiti“ da je baš klasika nešto što vas najviše zanima u pozorištu?
Izazov pozorišnog glumca koji se nalazi u stalnom radnom odnosu je da on, u suštini, nema mogućnost da bira uloge koje igra u narednoj sezoni. Iako to, možda, liči na neprihvatljivu umetničku restrikciju, za mene je uvek predstavljalo veliku šansu i sreću da koračam u nepoznat stvaralački pravac. U pravu ste da se u mojoj biografiji nalaze više klasičnih dela. Iz kojeg razloga je to tako, ne bih znao da odgovorim. Ali sam veoma zahvalan da sam dobijao poverenje da u predivnom, ali i ponekad nimalo lakom klasičnom jeziku tražim i pronalazim tu aktuelnost tadašnjeg i današnjeg doba. Konflikti čovečanstva se ne menjaju. Najbolji primer za to je tragična i tužna smrt Admire Ismić i Boška Brkića u Sarajevu devedesetih godina. To je potresan dokaz da „Romeo i Julija“, i u današnje vreme, nije samo neka izmišljotina nekog engleskog genijalnog pisca.

Pre nekoliko trenutaka pomenuli ste fudbal, pa me interesuje da li verujete u čuda, odnosno mogućnost da se naša reprezentacija plasira na naredno Svetsko prvenstvo u Brazilu?
Ako se ne varam, to ni matematički više nije moguće.
Zar? No, dobro… Iskreno govoreći, ja nešto preterano i ne pratim taj sport, ali znam da su Nemci u njemu veoma jaki. Dakle, šta je to što nedostaje srpskom fudbalu da bude na nivou onog koji se igra u Nemačkoj?
Činjenica da je Borusija iz Dortmunda, nedavno, u Ligi šampiona, tokom nadoknade vremena dala dva gola u četiri minuta i uspela da pobedi, pokazuje jednu neprekidnu veru u sebe. Mislim da je taj psihološki faktor u sportu veoma bitan. Greške su uvek rezultat nervoze, nepripremljenosti, spoljnog pritiska i straha. Želim srpskom fudbalu više mira i vremena u izgradnji tog novog zajedničkog mentaliteta, gde na prvi pogled neće biti važni samo rezultati i kvalifikacije, nego i način sopstvene igre, ali i, naravno, jak i transparentan savez i jaka domaća liga.

Životni i umetnički put

Radenković se rodio u Novom Sadu 1979. godine, a potom je, kratko, živeo u Bačkoj Palanci, odakle se sa roditeljima preselio u Beograd. U srpskoj prestonici živeo je do sedme godine, a onda su mama i tata odlučili da se otisnu u svet i krenu u neizvesnu gastarbajtersku „avanturu“. Destinacija – Frankfurt na Majni.
Tokom „zagrejavanja“ za ovaj intervju, pričao nam je kako mu je trebalo mnogo vremena da odluči da se prijavi na audiciju za studije glume. „Izgovor“ je glasio da nije bio siguran da li je, stvarno, posedovao neophodan talenat, ali i sposobnost da postane glumac. U međuvremenu, dok nije „prelomio“, studirao je na Pravnom fakultetu, radio kao stjuart u „Lufthansi“, više od deset godina veoma uspešno igrao i fudbal, a jedan od klubova bio je i čuveni „Ajntraht“ iz Frankfurta.
Diplomirao je na Fakultetu za muziku i pozorište „Feliks Mendelson Bartoldi“, a nedugo posle toga, usledio je i prvi stalni angažman – u Lajpciškom pozorištu. Paralelno, kao gostujući glumac, igrao je na scenama Frankfurtskog i Berlinskog pozorišta. Kada je stigao poziv iz „Deutsches Schauspielhaus Hamburga“, nije se dvoumio ni trenutka. Prihvatio je ponudu i sledeće tri godine bio je jedan od nosilaca repertoara jednog od najvećih nemačkih pozorišta.
Od 2011. godine, stalni je član Šaušpilhausa iz Diseldorfa, a od nove sezone, početkom jeseni, još jednom će promeniti „klupske boje“. Ponovo će igrati u Berlinu, ali ovoga puta na sceni multikulturalnog pozorišta „Maksim Gorki“, čiji će član biti u naredne tri godine.
Pored „Hamleta“, iza njega su i neke druge veoma značajne uloge u delima koja pripadaju samom vrhu svetske klasične dramske baštine, kao što su Ibzenov „Per Gint“, Bihnerova „Dantonova smrt“, Rostanov „Sirano de Beržerak“, Šekspirov „Romeo i Julija“…

[/restrictedarea]