Sluđivanje naroda

Piše prof. dr Ratko Marković

Zajednica srpskih opština o kojoj se govori u Briselu je prosti savez kosovskih opština u kojima je srpski živalj većinski. Ona nije u sistemu lokalne samouprave u Srbiji, nego je u sistemu lokalne samouprave Kosova. To znači da nema nikakve nove nadležnosti drukčije od onih koje na Kosovu ima lokalna samouprava

Javnosti u Srbiji je u vezi sa sudbinom Kosova, otkada je rešavanje tog pitanja od strane Beograda i Prištine, uz posredništvo EU, podignuto s tehničkog na politički stepen, jedino jasno da joj ništa nije jasno. Predsednikova platforma, skupštinska Rezolucija za političke razgovore, javne izjave neposrednih učesnika u tim razgovorima – sve to je jedna nerazumljiva i neodrživa zbrka tvrdnji, ocena i pojmova. Stanje liči na kola koja imaju zapregu s obe strane, pa svaka vuče u svom pravcu. Šta predlaže albanska strana, to je uvek suprotno od onoga šta predlaže srpska strana. Ali se bar izvesno zna, iako ne i u detaljima. Osnovna nit je vidljiva. Šta predlaže srpska strana, to zavisi od onog ko u njeno ime govori i od vremena kada govori. Tek, taj stav je promenljiva veličina. Jedno je pisalo u predsednikovoj platformi i njenom krajnje redukovanom, u izrazu i sadržini, obliku – skupštinskoj Rezoluciji, krajem decembra i sredinom januara, drugo o istoj stvari, i kada je reč o suštini i kada je reč o pojmovima, govore ovlašćeni zvaničnici Srbije marta 2013.

ZBRKA REČI I POJMOVA U predsednikovoj platformi se govori o obrazovanju Autonomne zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji. Ta zajednica ima svoje biće, nije prost sabir opština u kojima su Srbi većinsko stanovništvo. Ona ima svoje nadležnosti, koje pojedinačne opštine nemaju i sopstveno uređenje sa Skupštinom i Izvršnim većem. Ima i svoj najviši pravni akt. Organima Zajednice jemči se mogućnost uspostavljanja neposredne saradnje s državnim organima Republike Srbije i pravo na dopunsko finansiranje iz sredstava izdvojenih iz budžeta Republike Srbije. Zajednica bi trebalo da ima Autonomnu policiju, koja bi bila deo policijskih snaga Kosova i tužilaštvo u prvom, a sudstvo u prvom i drugom stepenu. Čak je predviđeno da će Autonomna zajednica „nezavisno odlučivati o izgledu i korišćenju svojih simbola (grba, zastave, himne, itd)“. O čitavom Kosovu u platformi se govori kao o „AP Kosovo i Metohija“, a u skupštinskoj Rezoluciji o „južnoj srpskoj pokrajini“. Po nebulozama i konfabulacijama karakteristična je skupštinska Rezolucija. U njoj se govori o nadležnostima utvrđene pregovorima koje se poveravaju PIS (pokrajinskim institucijama samouprave) u Prištini. One će potom biti potvrđene ustavnim zakonom (takav akt ne postoji u važećem Ustavu Srbije) „i prenete organima Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija“. Potpuna zbrka reči i pojmova.

[restrictedarea] Tokom pregovora (političkih razgovora) ispostavilo se da su ovo bile samo puste želje dva državna organa Srbije. U stvarnosti se nije govorilo ni o istim stvarima, ni istim jezikom. Tako smo čuli da Kosovo nije nikakva „AP Kosovo i Metohija“, nego je „specifična teritorija izvan autonomije koju predviđa Ustav“ (iz intervjua predsednika egipatskom dnevniku „Al Ahram“, „Politika“ od 6. marta o.g.). To bi trebalo da bude zamena za označavanje teritorije koja je izvan državne teritorije Srbije, kako bi se izbegla upotreba izraza „druga država“. Tako je „AP Kosovo i Metohija“ od „sastavnog dela teritorije Srbije“, kako piše u njenom Ustavu, postala „specifična teritorija“. A u političkim pregovorima potpuno je iščezla reč „Autonomna“ u nazivu „Autonomna zajednica srpskih opština“. Nije stvar u reči manje, niti u menjanju jednog imena. Stvar je u sada drukčijem suštinskom obeležju te zajednice. Ona više nije oblik teritorijalne autonomije, koja je međustepen decentralizacije između autonomije federalne jedinice u federaciji i autonomije lokalne samouprave u unitarnoj državi, nego je spuštena na najniži stepen decentralizacije koji postoji u svakoj današnjoj evropskoj državi – na lokalnu samoupravu. U skladu s promenjenom suštinom, to objedinjenje srpskih opština, a više ne posebno teritorijalno-političko telo, naziva se „Zajednica srpskih opština“. Tako se zajednica od teritorijalne autonomije preobrazila u oblik lokalne samouprave. A to znači da je otpao sav onaj predsednikovom platformom predviđen „izvorni delokrug“ („izvorni poslovi“), kojim je trebalo označiti autonomni delokrug Zajednice. Ta zajednica neće moći da „probije“ krug poslova koji pripada lokalnoj samoupravi, određen kosovskim zakonom. I kako ona nije više posebno teritorijalno-političko biće, ona ne može imati nikakve svoje organe, predviđene u predsednikovoj platformi – Skupštinu i Izvršno veće.
U standardnom evropskom tipu lokalne samouprave pravo opština na udruživanje i stvaranje zajednica i saveza po bilo kojim osnovima proizlazi iz prava na lokalnu samoupravu. Evropska povelja o lokalnoj samoupravi, usvojena od strane zemalja članica Saveta Evrope 1985, predviđa pravo lokalnih vlasti da se „udružuju s drugim lokalnim vlastima radi obavljanja poslova od zajedničkog interesa“. Čak se ovi savezi opština mogu protezati i van državnih granica – sve u cilju jačanja lokalne samouprave. Motiv za stvaranje Zajednice srpskih opština je etnički – u njima većinsko stanovništvo pripada manjinskoj, srpskoj naciji. Sve te opštine imaju pravo na tu zajednicu po osnovu članstva Srbije u Savetu Evrope i bez njenog predviđanja posebnim političkim pregovorima.

KLIN I PLOČA Dakle, u političkim pregovorima je priroda Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i Autonomne zajednice srpskih opština, ona koja je određena predsednikovom platformom i skupštinskom Rezolucijom, iz osnova promenjena. Posle ovakve, suštinske promene, postavlja se pitanje na šta se sada sveo stepen zaštite Srba na Kosovu i Metohiji. Pošto je Zajednica srpskih opština puko povezivanje srpskih opština na Kosovu, otpadaju sva njena ovlašćenja koja su izvan okvira lokalne samouprave. O zakonodavnim ovlašćenjima Zajednice više nema ni pomena. To je jasno i premijeru, pa ih zbog toga više i ne spominje, nego govori samo o izvršnim ovlašćenjima. Izvršna ovlašćenja, inače, ima svaka pojedinačna opština, u granicama prava na lokalnu samoupravu. Izvršna ovlašćenja nisu isto što i izvršna vlast, o kojoj se govori u predsednikovoj platformi. Tu vlast ima samo država, tj. centralna vlast. Zajednica srpskih opština je, videli smo, lokalna vlast, ukoliko je ona uopšte ikakva vlast. Kao surogat za neostvarljivu zakonodavnu vlast, pojedini učesnici političkih pregovora spominju pravo srpskih poslanika u kosovskom parlamentu da prilikom donošenja zakona koji se odnose na Zajednicu srpskih opština, ne mogu biti nadglasani. Tu se postavlja pitanje ko je merodavan da utvrđuje koji su to zakoni.
Iz ovog haosa pojmova i olakih izjava u stilu „jedan u klin, drugi u ploču“, neko kome je država struka može zaključiti sledeće. Zajednica srpskih opština o kojoj se govori u Briselu je prosti savez svih kosovskih opština u kojima je srpski živalj većinski. Ona nije u sistemu lokalne samouprave u Srbiji, nego je u sistemu lokalne samouprave Kosova. To znači da nema nikakve nove nadležnosti drukčije od onih koje na Kosovu ima lokalna samouprava. Preostaje kao jedino otvoreno pitanje mogućnost institucionalizacije ove zajednice, koja je sama jedna institucionalizovana saradnja srpskih opština na Kosovu, kako bi se udruženim lokalnim snagama rešavala lokalna pitanja karakteristična za njihovu etničku posebnost. Hoće li ona imati svoje predstavništvo, u kojem bi jednako ili srazmerno bile predstavljene srpske opštine – ne kaže se. Ukoliko bi ga imala, uz njega bi trebalo da postoji izvršni organ koji bi se starao o izvršavanju zaključaka predstavništva, sprovođenju zahteva upućenih organima vlasti i sl. Ali, sve bi to trebalo da bude predviđeno pravnim aktima Kosova, jer je i ova zajednica u sastavu pravnog sistema Kosova. Drukčije bi bilo da je ostala ideja o Autonomnoj zajednici, kada bi tu autonomiju mogle da garantuju relevantne države. Po svoj prilici, osim ovlašćenja da udruženim lokalnim snagama rešava lokalna pitanja, Zajednica srpskih opština može centralnoj vlasti upućivati samo predstavke, želje, apele, koji u evropskom okruženju mogu imati nekakvu težinu, pošto potiču od jedne kompaktne nacionalne manjine. Ta zajednica nema nikakva ovlašćenja državne vlasti. Zbog toga niko više ne spominje ni Autonomnu policiju, niti sopstvene sudske i tužilačke instance. Spominje se samo pravo Zajednice da predlaže izbor sudija prvostepenih sudskih i tužilaca nižih tužilačkih instanci na teritoriji povezanih opština.
Više se ne spominje ni pravo Zajednice na dopunsko finansiranje iz budžeta Srbije. Umesto njega, spominje se Fond za sever, u koji bi se slivali prihodi od carina na severu Kosova. Pošto je premijer izjavio da Kosovo više od jedne decenije nije u Srbiji, a to da je u Srbiji piše samo u Ustavu Srbije, ništa nije neobično tražiti od Srbije da se više ne suprotstavlja članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, podrazumevajući tu i Ujedinjene nacije. I, zašto ne, uspostavljanje međusobne saradnje organa dva „subjekta“ (da se izbegne reč „država“) i njihovih lokalnih samouprava. Licemerstvo EU i SAD-a je besprimerno. Približava mu se samo licemerstvo turske diplomatije u vreme kada je Srbija bila vazalna država i neposredno po sticanju nezavisnosti na Berlinskom kongresu. EU i SAD bezbroj puta ponavljaju, od preterane upotrebe ishabanu frazu, kako od Srbije „ne traže da prizna Kosovo“. Sve što bi Srbija trebalo da uradi je, smatraju, samo da prihvati, samo da se složi s realnošću da Kosovo više nije u njoj, a ne mora ga pri tom i priznati kao državu. Kad Kosovo više nije u njoj, šta je više briga šta je ono. Nije onda čudno što narod zove politiku onakvim imenom. Uostalom, navedenu premijerovu izjavu verovatno je imala na umu izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo Ulrike Lunaček, kada je izjavila: „Srpska vlada (je) spoznala da čitavo Kosovo, a tako ni sever, nikada više neće biti deo Srbije.“
Da se u Srbiji to i prihvati, potrebno je prethodno psihološki pripremiti narod. A on će se pripremiti tako što će zbrkanim izjavama, protivrečnim stavovima i akrobatskim konstrukcijama najpre biti psihološki sluđen, a u tom stanju, kao nekoj vrsti smanjene uračunljivosti, on ionako više neće biti svestan na šta je sve pristao. Ukoliko se njegov pristanak uopšte bude i tražio.

[/restrictedarea]