Knjiga radosti Andreja Bazilevskog

Piše Vladimir Dimitrijević

„Ovo je knjiga o tome da ništa nije značajnije od neverovatnog“, kaže u predgovoru za svoju novu antologiju autor koga imenuju kao „inkarnaciju ljubavi između Rusa i Srba“

Ruski pesnik i prevodilac Andrej Bazilevski, prava je inkarnacija ljubavi između dva naroda, bliska verom, kulturom i istorijom – Rusa i Srba. Saradnik Instituta za svetsku književnost Ruske akademije nauka i umetnosti, godine 1999, za vreme bombardovanja Srbije, dok je razgovarao sa svojom majkom, takođe naučnim radnikom, shvatio je da, kako kaže, mora učiniti nešto za srpski narod. I rešio je da na ruski prevodi srpsku poeziju. Sedam godina je pripremao „Antologiju srpske poezije“ od Laze Kostića do našeg vremena. Sam je preveo 1.500 pesama, a njegove kolege – pesnici, njih preko dve stotine, potpuno besplatno, prepevali su ostatak (ukupno je objavljeno, u tri toma, 4.500 pesama!)
Knjiga je izašla 2008. godine, da bi njenu srpsku verziju kasnije objavio „Istočnik“, izdavačka kuća Eparhije kanadske u Torontu.

POEZIJA POTVRĐUJE BRATSTVO U predgovoru za „Antologiju“, Bazilevski je istakao: „Objavljivanje ruske antologije srpske poezije potvrđuje naše bratstvo i uzajamne težnje. Knjiga koja je diktirana snagom i verom mnogih pesnika podseća nas na sličnost i jednakost mučeničkih sudbina Srba i Rusa, govori o čvrstini vernih sinova otadžbine u vremenima izdajstva i sramote“. Po Bazilevskom, srpski pesnici nisu bili samo tragaoci za estetičkim, nego i za etičkim:„Smelost da se svedoči o istini je svojstvo pesnika. Srpski pesnici su veoma bogato nadareni njome. Njih ubijaju, a oni vide likove dobrote“ (naravno, ovakav uvod u antologiju bio je nadahnut iskustvom NATO razaranja Srbije 1999. godine, kada se pokazalo da se srpski pesnici bore Rečju protiv Zveri).
Bazilevski je bio vrlo jasan:„Nisam pristupio opusu srpske poezije kao opusu malog jezika, male zemlje. Srbija je velika zemlja, mi smo ravnopravni po mnogo čemu, a najviše po našem stradanju, po mukama“.
Ovaj naučnik, prevodilac i pesnik dokazao je svoju iskrenu, podvižničku veru u Srbiju ne samo antologičarskim radom, nego i pišući poemu „Jednom i zauvek“, o stradanju Srba u Kragujevcu oktobra 1941, kao i objavljivanjem dvojezičnih izbora pesama savremenih srpskih pesnika, od Stevana Raičkovića, preko Rajka Petrova Noga do Đorđa Sladoja (tu je i „prokaženi“ Radovan Karadžić). Neumornom, ni to mu nije bilo dovoljno. Sada je objavio „Knjigu radosti“, panoramu srpske poezije za decu od nastanka do danas.

[restrictedarea]

KNJIGA RADOSTI U predgovoru za svoju novu antologiju, Bazilevski, između ostalog, kaže:„Ovo je knjiga o detinjstvu i detinjstvu u čast (…) O tome da ništa nije značajnije od neverovatnog (…) Zemlja dece ispisana je slovima bliskosti, znacima prijateljstva. Iz njih i izrasta knjiga – kuća rima i pesama. Kutijica s divnom muzikom i dragocenim slikama (…) Drvo – kuća – put: tri su rasplamsana kruga poezije. Tri stadijuma života deteta (…) Vasceli svet pripada onome ko u beskraju života sačuva mostić koji ga spaja s detinjstvom (…) Detinjstvo nije oaza sigurnosti, već izvesna količina iskustva. Najveće blago, podareno čoveku“… I zaista: kad uzmeš knjigu u ruke, od prvih stihova pesma Moša Odalovića „Raduj se“ („Imaš Sunce, nebo plavo,/cvetno polje kojim hodiš;/mućni svojom zdravom glavom -/ ŠTO JE DIVNO KAD SE RODIŠ!“), do potonjih stihova u antologiji „Srpsko-ruske pesme“ Mirjane Bulatović, vredne satrudnice Bazilevskovih prevodilačkih poduhvata („Rusi nas vole kad niko ne sme./ I još prevode naše pesme“) teče reka čiste radosti postojanja („Dato mi je telo. Šta da činim s njim, /tako mojim,tako jedinim?//Za radost što živeti, disati znam,/zahvalnost, recite, kome da dam?“ pevao je veliki i tragični dečak ruske poezije Osip Mandeljštam)… Antologija, na 1.200 strana (kako priliči RUSKOJ antologiji) podeljena je na velike oblasti, prave „pesničke gubernije“ i na one manje, sa divnim naslovima-usklicima, kakvi su, između ostalih, „Da li mi verujete?“, „Deca imaju krila“, „Sunčani konji“, „Odraslima treba pomoći“, „Ja se ne igram rata“, „Silazak u svet“, „Ovo je moja zemlja“ itd. Sve je tu: od narodnih pesama i razbrajalica, preko čika Jove Zmaja, Duška Radovića i Dragana Lukića do savremenika – Ršumovića, Danojlića, Odalovića, i mnogih, mnogih drugih. Preko hiljadu pesma, preko dvesta pesnika, preko šezdeset prevodilaca – rad dostojan svake pohvale, knjiga – kočija za odlazak u zemlju preko sedam mora i sedam gora, gde su sva čuda moguća. Ili, kako bi rekao dečji pesnik Branko Stevanović, satrudnik Bazilevskog na velikom poslu: „Na ovom svima namenjen, a u suštini samo izabranima dostupnom mestu, u vrtu večite detinje iskrenosti, bujaju začuđenost, radoznalost i odlučnost da se pobedi u igri koju svako od nas odvajkada igra sa samim sobom, a čiji je krajnji ishod – radost čovečnosti“… Zato Andreju Bazilevskom, bogatiru rusko-srpske duhovne uzajamnosti, koji nam je podario „Knjigu radosti“ – MNOGAJA LJETA!

[/restrictedarea]