Kako prevazići ogovaranje

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Nušićev „Svet“ u izvođenju Narodnog pozorišta iz Niša – režija i adaptacija Milice Kralj – značajan je pokušaj scenske revalorizacije jednog poluzaboravljenog dramskog teksta našeg velikog komediografa

U odsustvu premijera na beogradskim scenama gostovanja pozorišta iz drugih naših gradova nailaze na zanimanje gledalaca željnih da vide nove predstave. Zato je i nastup ansambla niškog Narodnog pozorišta, koji je izveo Nušićev „Svet“ dočekan sa velikim interesovanjem. Tome se ne bi trebalo čuditi: „Svet“ se u Beogradu nije prikazivao više od pola stoleća. Činjenica je da se još 1906. godine, prilikom prvog izvođenja u beogradskom Narodnom pozorištu Nušićevom komadu „Svet“ mnogo aplaudiralo, isto kao što je bilo i više kritičara koji su ga pozitivno ocenili. Dodajmo i da se od nekomedijskih njegovih tekstova „Svet“ najviše prikazivao, iako je kada se pojavio dočekan sa najviše oprečnih kritičarskih ocena. Vredno je podsetiti da je Nušić, uoči prvog izvođenja to delo ovako definisao: „’Svet’ nije šaljiva igra, i ako ima i vedrijih, pa možda čak i vodviljskih elemenata. Ja sam ga nazvao prosto komadom, a da sam smeo, nazvao bih ga – satirom.“ Međutim, karakteristična je ocena Milana Grola, objavljena u „Srpskom književnom glasniku“, koja je valjda trebalo da osujeti književnu i pozorišnu sudbinu ovog dela: „Nušićev ‚Svet‘ ima samo tri mane, a one su: da počinje dosadno, da se razvija neprirodno, i da se svršava apsurdno.“Ali, tema koju Nušić obrađuje u „Svetu“ bila je u njegovo vreme veoma aktuelna, što je uostalom i danas. Nekih dvadesetak godina posle prvog izvođenja on je savršeno jasno i nedvosmisleno istakao kako smatra da je ogovaranje „opštija, šira i vrlo obimna infekciozna zaraza našega društva, koja je zatrovala njegov ceo organizam i krvotok. Ona je zahvatila sve redove, sve slojeve našega društva, ona se tako duboko usadila u naša bića da nam je postala druga priroda, te čak pokazuje izvesne atavističke simptome.“ Dabome, Nušić je na strani starih patrijarhalnih odnosa u porodici, što će reći da je izuzetnu pažnju poklonio glavnom junaku drame, liku Tome Melentijevića, činovnika u penziji, kao i udesu koji ga je snašao pošto se povinovao svemu što su ga drugi savetovali u težnji da utiču na život njegove porodice. Uočavao je Nušić da pojava ogovaranja nije u našoj sredini samo posledica novog, urbanog načina života i novih običaja, već i da je u pitanju osobenost mentaliteta, odnosno da to nije samo puko ogovaranje, nego i opanjkavanje drugih i mešanje u tuđ život, neposredno ili posredno, na ovaj ili onaj način, ali gotovo uvek s namerom da se izazovu negativne posledice, ponize pojedine ličnosti ili porodice i da im se oteža, pa čak i onemogući egzistencija.

[restrictedarea] Na niškoj sceni Milica Kralj je režirala i adaptirala Nušićev „Svet“. U čitavom njenom postupku bilo je kolebanja u vidu mešanja stilova i žanrova: predstava počinje gotovo na joneskovski način, razvija se vodviljskim putevima u duhu jednoga Skriba, a završava ibzenovskim razlazom čitave porodice, tako da na kraju Toma Melentijević ostaje sâm. U želji da ubrza dramski tok, Milica Kralj nije samo skratila tekst, već je i menjala izvesne pojedinosti. Jednu ličnost, Gospođu Tomić, nije nam jasno zašto, pretvorila je u Gospodina Tomića, a neke je izostavila – to su Stojanović, prosilac Tomine kćeri Nade i njegova tetka Gospođa Marta, što možemo donekle prihvatiti, jer je to doprinelo ubrzanju radnje. Ali, završna scena, kada svi napuštaju Tomu, s tim, što mu supruga Stana odlazi sa njegovim prijateljem Simom Jeremićem, činovnikom u penziji, znatno se razlikuje od originalnog teksta. Kao što se zna Nušić završava „Svet“ na način veoma blizak teatru apsurda. Naime, Toma Melentijević, uz očajan uzdah, slomljen i poražen, pošto se izolovao od sveta i u svoj dom vratio stari poredak, ponovo otvara prozore i vrata svoje kuće, pozivajući s v e t da vršlja po njegovom domu. Scenska slika je očigledna i neposredna, ali ona jasno otkriva osećanje bezizlaza koje oseća i sâm pisac! Već zato nije mogućno tretirati „Svet“ kao komediju, a Tomu Melentijevića kao komičnu figuru.
Obrad Cicmilović u ulozi Tome Melentijevića potpuno je dočarao ovaj Nušićev lik. Isprva imao je ubedljiv autoritativan stav, da bi, na kraju, veoma plastično prikazao slomljenog i poraženog čoveka. Sanja Krstović kao Stana je bila korektna u prikazu patrijarhalno smerne supruge. Evgenija Stanković kao Gospođa Živanovićka energično i nijansovano u isti mah ovaplotila je oličenje sveta: bila je rečita protagonistkinja ogovaranja i zalaženja u tuđe sudbine. Aleksandar Mihailović, kao Jeremić, nepotrebno je naginjao karikaturalnosti, dok je Dragiša Veljković na originalan i duhovit način oživeo zanimljivu figuru Gospodina Tomića. Aleksandar Marinković bio je kao Učitelj muzike spretan u komičnom prikazu te ličnosti. Glumice Katarina Mitić (Nada), Maja Banković (Jelkica), Jasminka Hodžić (Tetka Kaja), Katarina Arsić (Ana) potrudile su se, svaka na svoj način, da živopisno prikažu ličnosti koje tumače. Efektno scenografsko rešenje dala je Milica Bajić Đurov. U svemu, ova predstava značajan je pokušaj scenske revalorizacije jednog poluzaboravljenog Nušićevog dramskog teksta. [/restrictedarea]