DRAGAN PETROVIĆ: DA LI JE RUSIJA PROPUŠTENA ŠANSA NOVE VLADE

Savremeni svet sve ubrzanije ulazi u poredak multipolarizma, gde paralelno egzistira više velikih svetskih sila, gde su SAD pojedinačno posmatrano i dalje vodeća među njima, ali sa daleko manje izraženom supermacijom nego u protekle dve decenije.

Naročito je svetska ekonomska kriza pogodila pre svega SAD i na taj način ubrzala proces prelaska svetskog poretka od monopolarnog ka multipolarnom.

Rusija sa svojim elementima tvrde moći po nauci o međunarodnim odnosima (veličina i kvalitet teritorije, broj i sastav stanovnika, prirodni resursi, ekonomska snaga i vojna moć) predstavlja svetsku silu koja je već petnaestak godina u uzletu i ima posebnu perspektivu da postepeno povećava svoj uticaj u svetu. Što je posebno važno, Rusija je tradicionalno naklonjena i srodna Srbima, što bi, paralelno sa postepenim smanjivanjem uticaja SAD, moglo da stvori povoljniji ambijent za realizaciju u perspektivi srpskih nacionalnih interesa na Balkanu.

Ukoliko bi srpski faktor jačao svoju ukupnu snagu (ekonomija, sređivanje demografskih prilika, izgradnja odbrambene moći, saradnja sa prijateljskim zemljama u regionu i povezivanje srpskog naroda na kulturnom i privrednom planu u regionu – Srbija, Republika Srpska, Crna Gora) mogao bi da vremenom u savezništvu sa Rusijom i većim osloncem na one sile koje su nam više naklonjene, kao što su Kina i uopšte zemlje BRIK, Francuska, Italija i dr., da radi na realizaciji svojih još uvek nerešenih nacionalnih i državnih pitanja.

Kada su vodeće zapadne sile februara 2008. priznale nezavisnost Kosova tadašnja druga Koštuničina vlada i on kao premijer su imali težak zadatak da u još uvek monopolarnom svetu pokušaju da onemoguće da što više zemalja prizna nezavisnost de iure Kosova i odupru se drugim pritiscima Vašingtona, Londona i njihovih saveznika.

Januara 2008. progurani su uoči samog priznavanja Kosova od zapadnih sila kao nezavisne države predsednički izbori u Srbiji, gde je u drugom krugu, od Zapada i medijski favorizovan Boris Tadić pretekao za nijansu (sumnjivu?) Tomu Nikolića i postao predsednik zemlje. Tadić će u sledeće četiri godine mnogo toga učiniti da zemlju veže prevashodno za zapadne sile, i to upravo one (SAD, Britanija pa i Nemačka) koje su najviše radile na kosovskoj nezavisnosti i koje su u isto vreme najmanje naklonjene (zapravo nenaklonjene) elementarnim srpskim državnim i nacionalnim interesima u čitavom regionu.

Kako se upravo u ove četiri godine svet zapravo sudbonosno preokrenuo multipolarizmu, što je sada već odmakao proces, ostaje sa aspekta elementarnih nacionalnih srpskih interesa nejasno zbog čega su demokrate i njihovi koalicioni partneri u periodu 2008-2012. i dalje forsirali oslonac ka SAD i zapadnim silama, kada se pružala lepa mogućnost da se Srbija ravnomernije osloni na svetske centre moći, računajući i one koji su nam daleko više naklonjeni, poput Rusije, Kine i drugih zemalja BRIK, čiji je uticaj u strelovitom porastu i koji će u perespektivi preuzeti svetski primat.

POGUBNI MODELI To je bilo utoliko čudnije i sa aspekta srpskih interesa neprihvatljivije kada se ima u obzir da je upravo u ovom četvorogodišnjem periodu nastavljen nesmanjen pritisak SAD, Britanije i Nemačke ka otimanju Kosova i Metohije od Srbije, pokušaju umanjenja nadležnosti Republike Srpske, putem donošenja antiustavnog statuta podržavljenje severne pokrajine Vojvodine, na srpsku štetu krađa i falsifikovanje popisa stanovništva u Crnoj Gori i pokušaj kulturnog genocida nad Srbima u njoj od strane kriminalizovanog Đukanovićevog režima itd. Ovde ne bi trebalo napominjati da je od strane SAD i zapadnih sila Srbiji nametan poguban neoliberalan privredni model, koji se upravo septembra 2008. srušio u samoj Americi i zapadu.

To je model od koga su štete godinama imale upravo zemlje tranzicije i one iz Trećeg sveta a dobitke ostvarivala Amerika i zapadne sile, ali je zbog pogubnosti i neutemeljenosti u stvarnoj ekonomiji neoliberalnog modela i same SAD doživele kolaps ovog sistema i privredni i socijalni požar u sopstvenoj kući, koji zapravo ubrzava proces prelaska svetskog poretka ka multipolarnom, imajući u obzir da zemlje BRIK nisu svetskom krizom strukturalno i direktno pogođene, u svakom slučaju ni izbliza kao Amerika i Zapad. Amerika nije pokazala ni zanimanje za kakvu takvu slobodu medija u Srbiji, naprotiv, ona i podržava u praksi njihovu zatvorenost i nedemokratičnost, čak na različite načine kontroliše njihov najveći deo. Amerika nije pokazala ni intersovanje za borbu protiv kriminala u tom periodu, koja je putem čelnika vlasti dobila i sistemski karakter.

Rusija je naprotiv, u čitavom ovom periodu zastupala sasvim druge stavove prema srpskim interesima, od podrške odbrani teritorijalnog integriteta Srbije, zaštiti ingerencija Republike Srpske po Dejtonu, spremnosti na finansijska ulaganja i pozajmice, paralelno sa činjenicom da je, pojedinačno posmatrano, Ruska Federacija najvažniji spoljnotrgovinski partner Srbije (ako se zemlje EU posmatraju pojedinačno, a ne zbirno). Vlasti u Beogradu su u tom periodu proglasile u spoljnoj politici oslonac na četiri stuba – EU, Rusija, SAD i Kina, što samo po sebi nije sporno, već je bila sporna praksa vođenja te politike koja je prefavorizovala SAD i EU, posebno u okviru EU onih zemalja koje su nam manje naklonjene poput Britanije i Nemačke.

Nezadovoljstvo širokih narodnim masa u Srbiji prethodnom vladajućom garniturom u najvećem je omogućilo pobedu opozicione SNS i izbor predsednika Nikolića umesto Tadića. Računalo se sa ozbiljnim diskontinuitetom u odnosu na prethodnu politiku, podrazumevajući i odnos prema Rusiji. Nova vlada je makar načelno, ukazivala da će ravnomernije da se osloni na četiri stuba spoljne politike koji su proklamovani, a to znači i veću saradnju sa Rusijom i Kinom. Sudeći po seriji međudržavnih poseta najviših rukovodilaca Srbije nakon formiranja vlade, činilo se da će dosta toga biti ostvareno u praksi. Naročito je za Rusiju, ali i Srbiju značajna realizacija koncepta Južni tok, koji pored ekonomske ima i geopolitičku dimenziju.

Po pitanju Kosova i Metohije Rusija nastavlja da podržava svaki napor Beograda da sačuva svoj teritorijalni integritet, bez obzira na velike propuste prethodne vlasti po ovom pitanju, od čega su svakako najteži bili povlačenje rezolucije u UN septembra 2010. od strane Borisa Tadića i potpisani integrisani prelazi sa Prištinom od strane Borka Stefanovića, a što je sve u suprotnosti sa postojećim Ustavom Srbije.

Međutim, nova vlada je priznala kontinuitet sa prethodnom po pitanju priznavanja postignutih sporazuma Stefanovića oko integrisanih granica iako nisu prošli tada ni zakonsku proceduru, a u isto vreme se kose sa postojećim Ustavom zemlje.

KAŠNJENJE JUŽNOG TOKA Ne samo to, daljim pregovorima koji su sledili, i to direktno sa Tačijem, ostvarenjem niza sporazuma koje je postigao Dačić, a koji su opet u protivrečnosti sa postojećim Ustavom Srbije, insistiranjem na daljem pridruživanju ka EU, bez obzira na realne okolnosti i cenu koja se pri tom ispostavlja, a pri svemu tome slabo oslanjanje na Rusiju i njenu podršku oko kosovskog pitanja, zvanični Beograd sigurno nije mogao da naiđe na oduševljenje Moskve. Sa druge strane, ni Rusi po pitanju Kosova u ovakvim okolnostima nisu mogli da budu veći Srbi od srpskog rukovodstva, već su ostali na platformi da „će podržati ono što za Srbiju bude prihvatljivo“.

Po pitanju Južnog toka postignut je sporazum o početku radova koji su trebali da počnu decembra 2012, ali oni zapravo kasne. Ministar za rudarstvo Milan Bačević je podvukao u nedavnom intervjuu, da je njegovo ministarstvo u tom pravcu uradilo sve što treba i da ono nije to koje je odgovorno za kašnjenje početka radova, za koje neki tvrde da će početi tek krajem ove 2013, dakle sa oko godinu dana zakašnjenja.

Između redova se može pretpostaviti da najveću odgovornost snosi Ministarstvo za energetiku, čija je ministarka dr Zorana Mihajlović prethodno godinama bila aktivna u NVO Isak centar, koji je američkog zaleđa i koji je direktno radio protiv izgradnje Južnog toka. Interesantno je da je i Milan Pajević, koji je dobio u novoj vlasti funkciju direktora Kancelarije za pridruživanje EU, (takođe bivši kadar G 17, kao i Zorana Mihajlović, koja je u međuvremenu postala visoki funkcioner SNS) bio je direktor Isak fonda.

Što se tiče samog članstva i glasača SNS, ono je itekako naklonjeno Rusiji, pa je pri svim masovnijim skupovima ove stranke proteklih godina predstavnik Rusije dobijao od prisutnih ovacije, a uglavnom se zviždalo političarima i predstavnicima iz SAD. Slično je raspoloženje i kod članstva i birača SPS i tzv. leve koalicije. Sasvim je druga situacija kad su u pitanju geopolitička opredeljenja G 17, pa tako Mlađan Dinkić sve donedavno nije praktično ni održavao komunikaciju sa ruskom stranom, a ideološki ova stranka zastupa u svetu propali kurs neoliberalne ekonomije, koji je i ovde proteklih godina napravio pravu pustoš u srpskoj privredi.

Da promene u odnosu na Rusiju novih vlasti u odnosu na prethodnu garnituru postoje pokazuje i podatak da je prošla vlast uvela sankcije Belorusiji, a da je predsednik Nikolić nedavno posetio službeno Belorusiju i Minsk. Ministar odbrane i potpredsednik vlade Vučić, iako je načelno nešto više okrenut zapadnim zemljama, imao je putovanja i pregovore sa ruskom stranom o saradnji u odbrane, što recimo u vreme Šutanovca nije bio slučaj. Složićete se i da je dr Slavenko Terzić daleko bolje rešenje za našeg ambasadora u Moskvi od njegove prethodnice.

Posebnu trgovinsko-privrednu povlasticu koju ima Srbija sa Rusijom trebalo bi više i strateški koristiti, naročito za naše poljoprivredne proizvode, gde na ogromnom ruskom tržištu postoji potreba za njima.

Poljoprivredne površine bi stoga trebalo da što racionalnije koristimo za masovnu namensku proizvodnju kultura kojima je Rusija deficitarna i koje su tražene na ruskom tržištu, poput više vrsta voća, povrća, vinove loze i dr.

Srljanje ka EU, gde bi tu povlasticu u startu izgubili i gde visoko subvencionisane poljoprivrede Francuske i drugih zapadnih razvijenih zemalja svojim dampinškim cenama i kvalitetom mogu zbrisati našu poljoprivredu po primeru Bugarske i Rumunije, nije nešto zbog čega bi trebalo idolopoklonički da se odnosimo prema Briselu. I posebno ne da zbog daljih ucena iz Brisela dovodimo u pitanje sopstveni teritorijalni integritet, naročito kad je u pitanju severno Kosovo, koga stvarno kontrolišemo.

KRAJ EPOHE MRAKA? Zaključak bi bio da Srbija i te kako može da se osloni i dodatno razvije saradnju sa Rusijom, jedinom od velikih sila koja ima u kontinuitetu prijateljske odnose sa našim narodom. Nova vlast je pokazala neke pomake u odnosu na prethodnu vladu i predsednika, ali je to još uvek daleko od realnih mogućnosti i državnih i nacionalnih interesa koje možemo ostvariti u tom pravcu.

Za početak je neophodno makar odškrinuti u zatvorenim i zaparloženim medijima u Srbiji (da li ih uopšte možemo nazvati „srpskim medijima“) jednu što slobodniju debatu o daljem spoljnopolitičkom i unutrašnjepoliitčkom putu, uključujući i sva vitalna pitanja koja imamo, gde bi pitanje odnosa prema Rusiji bilo jedno od fundamentalnih.

Zbog pretpostavljenog ishoda jedne takve stručne i javne rasprave, posebno kad je u pitanju šira javnost, atlantističke snage u Srbiji će sve učiniti da do takvog javnog dijaloga i rasprave, baš kao i kod bilo kakve smislene i argumentovane debate oko bilo kog od vitalnih društvenih i državnih pitanja, uopšte ne dođe.

Videćemo vremenom da li će i koliko će još dugo moći da drže Srbiju i čitavo društvo u medijskom mraku, gde i kad dođe ponekad do simuliranog javnog dijaloga u važnim medijima, to predstavlja podelu atlantističkih kadrova na „plave“ i „crvene“.

Zato treba pratiti i pokušaj zakonske inicijative da država Srbija, za razliku od većine drugih evropskih zemalja, posebno onih na zapadu, ne može da bude vlasnik medija, što bi značilo da i ono malo lokalnih tv i novina u lokalnoj samoupravi treba vremenom da prisvoje zamaskirani vlasnici – stranci. Slični su projekti o prodaji našeg zemljišta od sledeće godine strancima kao većinskim vlasnicima, preostalih prirodnih resursa i dr.

Zapravo su sva važnija pitanja u Srbiji povezana i otvorena, i gotovo da nije moguće da postavite pitanje zbog čega postoji ovo ili ono rešenje nametnutno negde sa vrha, kao što je recimo pitanje pangeričkog i nekritičkog odnosa prema daljim ustupcima i putu ka EU po svaku cenu ili odnosa (nedovoljne i neiskorišćene) saradnje sa Rusijom, Kinom i drugim prijateljskim zemljama, a da ne dirnete u klupko i splet niza pitanja od položaja Kosova i Metohije, pitanja upotrebe GMO, do slobode medija ili daljeg privrednog modela.

Jedno je sigurno: više raznolike saradnje sa prijateljskom Rusijom svakako će nam pomoći da makar pokušamo da nađemo izlaz iz tunela u kojem se nalazimo, ali nam samo po sebi i odmah neće rešiti sve probleme. Probleme ćemo u Srbiji morati da rešavamo zajednički i javno strpljivim i argumentovanim razgovorom i međusobnim uvažavanjem činjenica, a ne kao što je to često bilo do sada, ispod stola i sa spakovanim rešenjima negde daleko odavde (i preko okeana) koja su nametnuta većini i za šta su zaduženi kontrolisani mediji i analitičari.

Srbin Info