BOSANSKI JEZIK U NAŠIM ŠKOLAMA – Pobeda kalajevskog evropejstva

Piše Vladimir Dimitrijević

Nova vlast, sa starim ministrom prosvete, Žarkom Obradovićem, nedavno je ozvaničila bosanski jezik u Srbiji, dajući legitimitet poduhvatu koji su lingvisti odavno imenovali kao „okupatorski eksperiment“

U svojoj knjizi „Put/ Pripovest jednog neuspešnog ministra prosvete“ ( objavljenoj 2005), bivša ministarka prosvete Ljiljana Čolić je pokazala sa kakvim se sve problemima suočila kad je došla na ovo odgovorno mesto. Saznali smo, tada, da je, pored ostalih, bila na udaru i Esada Džudževića iz Bošnjačkog nacionalnog vijeća, koji je od nje tražio uvođenje „bosanskog jezika“. Ona (inače doktor osmanistike, dakle neko ko zna o čemu je reč) nije bila lenja da se upozna s budućim predmetom, pa je uzela udžbenik pod naslovom „Bosanski jezik sa elementima nacionalne kulture“, u kome je pisalo: „Jezik Bošnjaka naziva se bosanski. On je najljepši. Ja govorim bosanski jezik./…/ Njemu su srodni jezici srpski, crnogorski, hrvatski“. U udžbeniku je bila i rodoljubiva pesma/ pjesma „Bosno moja, divna, mila“ (svojevremeno ju je pevala Nada Mamula), a u njoj geopolitički poučni stihovi: „Bosno moja, divna, mila, lijepa, gizdava,/ u tebi je Banjaluka, šeher Bošnjaka“. Ljiljana Čolić je, tim povodom, zapisala: „Kod ovog udžbenika integrativni deo je veoma prisutan, ali u odnosu na Bosnu, a ne na Srbiju. Srbija se u njemu nigde ni ne pominje, a pridev „srpski“ samo na nekoliko mesta, gde je to bilo baš neizbežno/…/Naziv „bosanski jezik“ nosi posebnu simboliku i poruku. Da se radi o bošnjačkom jeziku, onda bi to bila identifikacija po principu nacionalne pripadnosti, a ovako je u prvi plan stavljena identifikacija sa teritorijom druge države. Šta o multietničkom karakteru te države autori i naručioci ovog udžbenika misle, dovoljno govori to što je Banjaluka „šeher Bošnjaka“. Uz ovakvo obrazovanje ne bi trebalo da nas začudi ako za koju deceniju neki mladi Bošnjak iz Raške oblasti izjavi kako je problem u takozvanom Sandžaku nastao kada je Sandžak odvojen od Bosne i pripojen Srbiji“. Jedina greška u iskazu Ljiljane Čolić je to što za razvijanje ovakve svesti neće biti potrebne decenije: ta svest je već tu.
Naime, nova vlast, sa starim ministrom prosvete, Žarkom Obradovićem, nedavno je ozvaničila bosanski jezik u Srbiji, u Raškoj oblasti. Pošto u svakom našem ludilu (da parafraziramo Šekspira) ima sistema, vreme je da pogledamo kakav je sistem u pitanju. Pogotovo sada, kad je Esad Džudžević trijumfalno najavio da će se od sledeće školske godine kompletna nastava odvijati na „bosanskom jeziku“.

[restrictedarea]

 

DOSITEJ OBRADOVIĆ VERSUS ŽARKO OBRADOVIĆ Da je prvom ministru prosvete slobodne Srbije, Dositeju, i sadašnjem njenom „popečitelju“, Žarku, zajedničko samo prezime, vidi se iz Dositejevog „Pisma Haralampiju“, u kome on obećava da će pisati za „braću Srblje sva tri zakona“ – za pravoslavne, rimokatolike i muslimane. U Srbe kojima se obraća, Dositej ubraja „Turke Bošnjake i Ercegovce“, one koji su se islamizirali i sad se izjašnjavaju kao Turci. To jest, po Dositeju, „oni se zovu Turci, dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet, otkuda su proizišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci, i biće što su njiovi stari bili“. Iako je Vuk Karadžić 1834. godine uočio da „Srbi turskoga zakona“ neće da prihvate srbsko ime, nego „misle da su pravi Turci, i tako se zovu, premda ni od stotine jedan ne zna turski“, on je znao da su čakavci i kajkavci Hrvati, dok su svi štokavci, bez obzira na veru – Srbi.
Naravno, ono što je Vuku bilo jasno, bilo je jasno i ocu hrvatskog nacionalnog preporoda, takozvanog ilirizma, Ljudevitu Gaju, koji u programskom tekstu „Čije je kolo?“ objavljenom u časopisu „Danica“ 1846. piše: „Možete se pitati: u koga se je sačuvao čisti jezik ilirski, u koga običaji, tko li nam je ponajviše gojio od koljena do koljena narodne pjesme ilirske? U svakom odgovoru naći ćete Serblje i Serbstvo/…/Sav svijet znade i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli; no nama još ni izdaleka nije na um palo, da to nije serbski već ilirski jezik; pače ponosimo se i hvalimo Bogu Velikomu , što mi Hervati s bratjom Serbljima sada jezik književni imamo“.

IZMEĐU KALAJA I VATROSLAVA JAGIĆA Tvorac „bosanskog jezika“ nije bio niko drugi no bečki gaulajter Benjamin Kalaj, koji je, u ime Njegovog carskog i kraljevskog veličanstva, Franje Josipa, vladao Bosnom i Hercegovinom posle okupacije 1878. godine. Da bi denacionalizovao okupiranu teritoriju i stvorio odane podanike Beča, Kalaj je sve tamošnje stanovnike proglasio govornicima istog jezika, koji je imenovan „političko – geografski“. Za tu svoju rabotu, Mađar u službi Habzburga nije imao podršku bilo kojeg jezičkog stručnjaka Evrope. Podržao ga je, kao član austrijske delegacije u parlamentu Dvojne Monarhije, 18. juna 1896. godine, samo Vatroslav Jagić, velikohrvatski lingvista maskiran u sledbenika Vuka Karadžića. Zašto? Razloge u svom programskom tekstu „Vijek i po stranputica srpskoga jezika“ objašnjava naš ugledni srbista, profesor dr Miloš Kovačević: „Na toj sjednici, Jagić je odobrio Kalajev naziv „bosanski jezik“ argumentacijom da se time izbjegava spor između Srba i Hrvata oko naziva jezika u BiH. Jagić taj argument „podupire“ stavom da je to „isti onaj jezik što ga Srbi zovu srpskim, a Hrvati hrvatskim“./…/Pošto je to etnički i etnolingvistički bio samo srpski jezik, najbolji, ako ne i jedini, način njegovog odnarođavanja bio je preimenovanje. U Hrvatskoj je to urađeno djelimično jer je u nazivu jezika srpskome imenu dodato kao alternativno i hrvatsko, dok je u BiH već nazivom trebalo potrijeti vezu tog jezika sa srpskim“.
Kalajev okupatorski eksperiment nije uspeo: godine 1907. Zemaljska vlada ukida naziv „bosanski jezik“. Pravi pobednik bitke bio je Jagić: jezik je, umesto srbskim, nazvan „srpskohrvatskim“. Srbi su, po Milošu Kovačeviću, iscrpeni bitkom protiv sumanutog naziva „bosanski jezik“ pristali na „manje zlo“: na naziv „srpskohrvatski jezik“. To će ih, kasnije, kad Zagreb prvo proglasi „hrvatski ili srbski“ jezik, a onda pređe samo na „hrvatski“, skupo stajati. Staje ih i sada. Jer, da Đuro Daničić i fanatični jugofili, poput Jovana Skerlića, svojevremeno nisu pristali na „hrvatski“, ne bi danas bilo ni „bosanskog“, ni „crnogorskog“ jezika.

BOSANSKI MUSLIMANI U POTRAZI ZA IDENTITETOM Mnogi muslimani Bosne i Hercegovine, od Osmana Đikića do Meše Selimovića, znali su ko su i šta su. Osman Đikić (umro 1912) je pevao: „Islam mi je vjera sveta/ Al mi ona ništ ne smeta/ Da mi kuca srpsko bilo“. Meša je, svojevremeno, testamentarno zapisao, između ostalog: „Ja sam iz muslimanske porodice iz Bosne, ali po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kojem takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika“.
Onda je etnoinženjerska radionica Tito-Kardelj, uz malu pomoć BiH komunista poput Džemala Bijedića, stvorila, 1971. godine, posebnu naciju – muslimane. Ne treba grešiti dušu: većina muslimana, gde god da su živeli, od Bosne do Raške oblasti, rado su postali muslimani, i naziv nove nacije je spontano prihvaćen. Sećajući se Kalaja, niko nije hteo da bude „Bošnjak“. Pred rat, 1991, ugledni bosanski intelektualci, Atif Purivatra, Mustafa Imamović i Rusmir Mahmutćehajić, čak su objavili knjigu „Muslimani i bošnjaštvo“,tvrdeći da je „bošnjaštvo odavno prevaziđeno kao moguća nacionalna odrednica Muslimana“. Nije vredelo: NATO Imperija, koja je imala svoje planove s Bosnom, dala je „befel“ da se, od 1993, muslimani nazovu Bošnjacima. Nepostojeći bosanski jezik ozvaničen je Dejtonskim sporazumom, i na ovom prostoru nametnuto je „pravo“ koje u svetu ne postoji, da svako, iz političkih razloga, može da naziva jedan isti jezik kako mu se ćefne, uprkos lingvistici.

ZAŠTO – BOŠNJACI? Staniša Tutnjević, u knjizi „Razmeđa književnih tokova na Slovenskom Jugu“, kaže: „Nacionalnim imenom Bošnjak, naime, asocijativno izvučenom iz cjelokupne geografske, državne, kulturne i političke tradicije Bosne, spretno se iskazuje pretenzija na primarni status muslimana u Bosni“. Indirektna poruka je, opet po Tutnjeviću, da „domicilno stanovništvo čine Bošnjaci koji govore sopstvenim, bosanskim jezikom“. Zato su se ugledni muslimani iz Crne Gore oštro protivili „neokalajevštini“, ovog puta sa NATO predznakom. Predsednik Muslimanske matice u Crnoj Gori, Avdula Kurpejović, izjavio je 1998. da crnogorski muslimani nisu i ne mogu biti „Bošnjaci“.
Otkud sad bosanski jezik u Raškoj oblasti? Na „bošnjačenje“ kolevke države Nemanjića pristao je DOS, čiji su vlastodršci odrednicu „Bošnjak“, bez ikakve javne rasprave, uneli u statistički obrazac za popis stanovništva 2002. godine. To je, očito, bio plod jednog od mnogobrojnih trulih kompromisa onih koje je, s pravom, akademik Kosta Čavoški nazvao DOSmanlije, načinjenim sa „sandžačkim elitama“ na štetu države Srbije. Ko god se, poput Ljiljane Čolić, našao na putu dogovora sa tim „elitama“ bio je uklonjen. I danas smo, posle veličanja Aćif efendije i Zukorlićevih ispada, dobili „bosanski jezik“. Što znači, iz perspektive saveza SAD-EU-Turska, da Raška oblast pripada „zelenoj transverzali“. Razumno je pitanje: da li će, posle obaranja srpskim interesima odane vlasti u Republici Srpskoj i razvrgavanja Dejtonskog sporazuma (sve je to namerila NATO Imperija, uz malu pomoć „kooperativnog“ Beograda, čim budu predali Kosovo i Metohiju), ovaj prostor, ovako ili onako, formalno ili suštinski, pripasti Turskoj koja se, u velikom stilu, vraća na naše prostore? A tada će, ako se procesi rastakanja Srpstva, od lingvistike do politike, ne zaustave, Banjaluka zaista postati „šeher Bošnjaka“.

[/restrictedarea]