BOMBARDOVANJE SE NASTAVLJA…

Piše Dragomir Antonić

Ne samo za numerologe važno, trebalo bi naglasiti da je za početak bombardovanja izabrana Peta nedelja Časnog posta koja se u Srpskom narodnom kalendaru zove Gluva nedelja. Izgleda da je neko od prevodilaca ili ubica termin gluva shvatio u bukvalnom značenju i pomislio da je ovo dobar čas za početak bombardovanja, jer Srbi neće ništa čuti

Rat je započeo iznenada, iako smo ga svi očekivali. U prirodi je čovekovoj da ne veruje u neprijatne stvari, čak i kada su one neizbežne. Zato, ma koliko se mi pripremali, neprijatni događaji i nesreća uvek nas iznenade. Tako je bilo juče, tako je danas. Kako će biti u „Novom poretku“ ne moramo da naslućujemo; već smo ga osetili na svojoj koži. Ovim rečenicama sam počeo beleženje događaja, neka vrsta ličnog dnevnika, (objavljen po završetku NATO zločina) sa željom da zabeležim posledice zlikovačke agresija na događaje u sopstvenoj porodici i najbližem komšiluku. Za one koji žive od datuma i za datum u alternativnoj nauci poznati kao numerolozi, trebalo bi naglasiti da je za početak bombardovanja izabrana Peta nedelja Časnog posta koja se u Srpskom narodnom kalendaru zove Gluva nedelja. Izgleda da je neko od prevodilaca ili ubica termin gluva shvatio u bukvalnom značenju i pomislio da je ovo dobar čas za početak bombardovanja, jer Srbi neće ništa čuti.

I DALJE GLUVI Četrnaest godina kasnije, 2013. Srbi su i dalje gluvi. Gluvoća izazvana bombardovanjem iz vazduha i sa teritorije evrounijata, nastavlja se gromoglasnim bombardovanjem „srpskih“ medija, ispiranjem mozga i trovanjem duša o srpskoj krivici i pravednom odgovoru „Milosrdnog anđela“. Srpska Vlada puzeći moli ratne zločince da nam odrede Datum, a zauzvrat ćemo im sve zločine oprostiti, jer smo ih već i zaboravili. Zaboravili smo na „zavijala“, „šizele“, „smirele“, „ popizduše“ detonacije, razaranja, uranijumske i grafitne bombe. Zaboravili smo Aleksinac, Surdulicu, Nišku pijacu, most u Varvarinu, Batajnicu, Pančevo, Vladičin Han, voz u Grdeličkoj klisuri, Beograd… Izbrisali smo iz sećanja celu Srbiju. Ne sećamo se Sanje Milenković, devojke od 16 godina, vrsnog matematičara koja je na Svete Trojice (Duhove) slavu grada Varvarina, usred bela dana ubijena, na mostu u rodnom gradu, raketom koju je lansirala ruka zlikovca po naredbi činovnika iz neke evrounijatske države, a koji nam danas govori šta sve moramo uraditi da bi dobili Datum.
Šta imaju Sanjini roditelji i mi svi sa njima od Datuma? Ništa, samo još jedno poniženje. Poniženje od tzv. srpske Vlade koju nije briga ni za Sanju, ni za trogodišnju Milicu, ni za Ljiljanu Žikić, majku šestoro dece… niti hiljade drugih civila, vojnika i dobrovoljaca koji su život dali i uspeli da odbrane Srbiju sedamdeset i osam dana, a sadašnji vlastodršci „uspešno“ se boriše sa šarmantnom Keti čitavih sedam nedelja, a onda predadoše Kosovo i Metohiju sa sve Srbima pride. Usput rekoše da su razgovori bili teški i neizvesni.

[restrictedarea]

 

BRANIOCE SMO ISPORUČILI One koji su ratovali za Srbiju, sami smo pohapsili. Neke smo i strpali u zatvor, a druge smo kao najveće ratne zločince predali Haškoj zveri. Kad im oni tokom rata nisu mogli nauditi, onda smo im priskočili u pomoć i predali sopstvene heroje. Američki general, neosuđeni ratni zločinac u svojim memoarima piše o operaciji „Strela“ koju su osmislili naši oficiri Vladimir Lazarević, Nebojša Pavković, Božidar Delić… i uspešno odolevali aprila meseca 1999. stotinu puta nadmoćnijem neprijatelju uspevši da u potpunosti spreče pešadijski upad jedinica sastavljenih od Šiptara iz Amerike i njihovih američkih instruktora, i da je u potpunosti unište. Mi smo naše generale koje i neprijatelj respektuje poslali tuđinu da im sudi i presuđuje. Branioce smo isporučili. Rekli smo: vodite ih, osudite i ne vraćajte. Nama nisu više potrebni. Potrebni su nam oni koji su sa bezbedne daljine tražili da se Srbija bombarduje, da se Srbi bombarduju, da se Sanja ubije, da se mala Milica likvidira, da stotine hiljada dece boravi po podrumima i skloništima, da nas zasipaju uranijumom i drugim otrovima (vidi knjigu Mirjane Anđelković-Lukić „Darovi milosrdnog anđela“), sa nepopravljivim i nesagledivim posledicama. Organizuju se šetnje za pokojnog Zorana Đinđića, a zaboravlja da je on tražio da se bombarduje zemlja Srbija. I dalje nam sole pamet oni koji su potpisivali raznorazne proglase tražeći što žešće bombardovanje. Oni i danas izigravaju „mudrace“ tražeći u nama Srbima krivicu, a opravdanje za evrounijatske i američke zločine i zločince. Njima je normalno da trgovac ili proizvođač „Kirbi“ usisivača kaže studentima na Pravnom fakultetu u Beogradu „ da on nema nameru da se izvinjava zbog bombardovanja na Srbije“. Da je to izjavio u bilo kojoj suverenoj državi dobio bi momentalnu diplomatsku šut-kartu. Kod nas ni opomenu. Jednostavno, sve se prećuti.
Moglo bi se unedogled govoriti o našem ponašanju prema onima koji su na naše glave, na glave naše dece i na još nerođenu decu prosipali svemoguće prljavštine, a sve tobož u ime demokratije i sveopšteg napretka. Što se tiče demokratije odmakli smo toliko da nas više niko ne može stići, a u napretku nam niko nije ravan. Svakog dana kad se uhvatite za novčanik, otvorite frižider ili poželite da odete do pijace postajete svesni sopstvenog i opšteg napretka. U ime demokratije i napretka koji se inače sipaju u lonac i malo pirjane na laganoj vatri može se sasvim pristojno živeti, za razliku od patriotizma i rodoljublja koji ne vrede ni kad se sipaju u lonac ili traktor.
Gospodo na vlasti. Mi jesmo siromašni. Ali nismo glupi, odnosno nisu nam svrake popile mozak da ne vidimo šta činite. Zato bar ćutite. Ne moramo slušati vaše beslovesnosti .Časni post je počeo.

[/restrictedarea]