Sa posvetom Brani

Piše Đorđe Stanisavljev

Književno-poetsko-muzičko veče „Sećanje na Branu“, posvećeno Brani Crnčeviću, okupilo je prošlog petka (8. februara), u prostoru beogradske „Moderne garaže“, pozorišta u sklopu istoimenog muzeja oldtajmera, brojne prijatelje i poštovaoce velikog književnika. Bio je to dan kada se navršilo tačno 80 godina od rođenja našeg jedinstvenog stvaraoca – pesnika, romanopisca i aforističara. Odlomke iz piščeve proze, kao i svoja upečatljiva sećanja na Branu govorili su te večeri njegovi dugogodišnji prijatelji: Miroslav Toholj, Đorđe Stanisavljev – popularni „Bata Pežo“ (čiju besedu objavljujemo), glumci Goran Sultanović, Aljoša Vučković i Zlata Numanagić. Među prisutnima bili su i ministar kulture Bratislav Petković, Rajko Petrov Nogo, Milorad Vučelić, Dejan Savić, Gojko Đogo. „Okruglo je 80 godina od Braninog rođenja i na 700 adresa su neki mladići poslali tu informaciju, uvrstivši ovu činjenicu u kalendar važnih godišnjica, na primer, uz one koje se odnose na Njegoša, Nušića, Crnjanskog. Pustili su uz to lepe Branine aforizme, verovatno iz nekog časopisa, neobjavljene“, rekao je Miroslav Toholj.

Kada sam pre mnogo godina odveo Branu kod moje majke, na današnji dan – 8. februara, i hteo da ga predstavim, majka me je preduhitrila rekavši: „Znam ja njega, sine, pa on je Pisac.“ Tako je Brana dobio nadimak. Svi smo ga tako kasnije oslovljavali. Njemu to nije smetalo, pa čak i kad ga Cigani upitaju: „Pisac, koju ćemo sad pesmu?“ Doduše, nije mu se baš uvek to dopadalo, a ja sam ga u šali ubeđivao da to ne shvati ozbiljno, to je samo nadimak, kao, na primer, moj nadimak je Bata Pežo, pa ja zbog toga nisam auto, tako ni on nije pisac, već pesnik. Obožavao sam da se svađam sa Piscem, osim kada mu je rođendan, onda smo se prepirali. Na tom prvom susretu moje majke i Pisca, ona ga je pitala: „Pisac, koje godine si rođen?“ Dobila je odgovor: „Ne znam, mama Milice“. „Pa, kako ne znaš pored tako dobre glave, kada si rođen?“ „Ne znam, mama Milice, pre godinu dana sam bio rođen 1933, mislim da bi sad trebalo da kažem da sam rođen 1934. godine“. „Pametan si ti, šteta što si pisac!“ Sa piscem sam naučio posle toliko godina druženja da za prijateljstvo ne moraš biti ni lep, ni pametan. Od njega sam naučio da nisam lep, jer je glavonja pisao po novinama kako sam ja, još kao dete, u Čurugu, bio najružnije dete u selu, kako su Mađari za vreme racije ubijali i kada su „došli do mene, tako glavatog, slinavog dečaka, poštedeli su me kako bi se ta neobična vrsta održala“. Toliko o lepoti! Da nisam pametan, to sam naučio slušajući njega. Pisac je govorio da sam ja glupi kafedžija, a ja sam mu odgovarao da je on glupi srpski pisac. On je meni govorio da ne znam da kažem slovo R, a ja sam mu odgovorio da znam svih trideset slova bio bih pisac, a ne kafedžija. Još sam mu govorio za osmi februar, da imam sreću što sa njim slavim rođus, a da je moja nesreća, to što imam tu sreću. Za jedan rođendan sam mu kupio poklon,Titovu sliku u lepom ramu. Pozadi slike druga Tita kasirao sam njegovu, isto tako veliku sliku. Objektivno, moj pisac je bio lepši od Tita. Postavio sam sliku na zid, da je svako vidi i rekao Piscu, eno ti poklon na zidu. Poludeo je! „Skidaj to govno dole!“ „Neću! Moja kafana, tvoj Tito, skini ga ti ako hoćeš“. Razjaren i sa dve ruke skida sliku, svi to posmatramo, a on kako drži sliku, našao se licem u lice sa Titom, a piščev zlatni lik okrenut prema nama. SMEH!!! Kada je glupi srpski pisac shvatio, pobesneo je i nije više bilo mene, ni mog lika, a nije falio ni krik. Isto kao i u životu. Danas neću tebi čestitati rođendan, već nama, ovde prisutnima, kao sećanje na tebe i tvoje rođenje, bez obzira na to koja je to godina bila, kako bi zajedno nastavili kraj.