KUPUJTE DOMAĆE

Piše Dragomir Antonić

 Postavio bih dva pitanja našim dragim vođama. Prvo glasi: Kada ste i vi na rečima za domaću proizvodnju, zašto nešto ne učinite da domaća roba dobije ravnopravni status sa stranom u rafovima  trgovinskih  lanaca, pa nek ljudi i bez gimnastičkih vežbi kupuju šta žele? Drugo pitanje je jednostavnije: Koje su vam marke odelo i cipele koje nosite?

Pre neki dan sretoh poznanika. Nisam ga odavno video. Doterao liniju, svež u licu, mladolik. Nekako, nije kao onaj stari, već izgleda zdraviji, snažniji. Pozvah ga na piće i bojažljivo upitah šta mu je? Da nije nekakva savremena, globalna bolest u pitanju? Bolest sazdana od stranih reči: holesterol, trigliceridi, amonijačna kiselina, dijabetes, transamilaze… Odavno je odmakao od pedesetih godina života. Ima razloga za zabrinutost.
Ma jok, smeje se on dok sipa pivo u čašu. Opredelio sam se isključivo za domaće proizvode. Samo njih koristim i bolje mi je. Jeste da sam malo umoran, ali Bogu hvala sve drugo je u najboljem redu.
Kakve domaće proizvode pitam ga i gledam malčice ispod oka, ne bi li uhvatio tračak zavitlavanja, ali on popi na eks čašu piva i reče: „Kupujem samo domaće i ništa drugo. Domaće salate, hleb, mineralne vode, jaja, meso, čokolade, vino, pivo…Uopšte sve što ima etiketu da je proizvedeno u Srbiji. Može i bez etikete, ako poznajem prodavca“ – završi on odgovor, a bogami i pivo.

[restrictedarea]

PREKO ROSPI ĆUPRIJE, PA DALJE… Poručismo drugu turu, a poznanik krenu sa objašnjenjem.
Zainatim se, kao pravi Srbin. Evrope i bliskih suseda u regionu mi preko glave i odlučih da kupujem samo naše, srpsko. Za početak odoh na pijac da kupim crnog luka. Uželeo sam se svinjskog vrata sa dosta luka, hladna ružica i vruć hleb. Za umakanje. Može i ljuta papričica. Milina.
Obiđoh pijac nigde domaćeg luka – kolačara. Ima crveni kineski, žuti holandski i neki koji liči na luk, ali nije. Nigde ga na Paliluskoj pijaci ne nađoh. Produžih do Bajlonijeve pijace, situacija slična. Prođoh između tezgi i sretoh ispisnika po godinama koji prodavaše neko već malo smežurano povrće. Upitah ga ima li gde našeg luka, a on izvuče ispod tezge kutiju u kojoj beše luk kolačar. Poneka glavica krenula da klija, ali ja uzeh sve, rešen da kod kuće proberem šta valja. Dok sam plaćao upustih se u razgovor sa ispisnikom i saznah da se domaćeg semena za povrće sačuvalo sasvim malo, i da u okolini Beograda ima još nekoliko domaćinstava koje ga koriste. Kod njih možeš nabaviti domaći luk, šargarepu, peršun, paškanat, beli luk, ren, celer, zelenu salatu, paradajz… Samo oni retko izlaze na pijac. Strano je lepšeg izgleda i malo jeftinije, pa im se ne isplati da ga iznose. Nego ako si već zapeo mogu ti dati adresu jednog koji stanuje iznad Rospi ćuprije. Ima baštu i plastenik u brdu gde još nisu stigli građevinari. Ako te ne mrzi, a čvrsto si rešen da koristiš samo domaće ti izvoli kod njega.
Tako sam počeo. Preko Rospi ćuprije na Višnjičko brdo za povrće, sezonsko voće uzmem kod malih proizvođača oko Grocke, u Jugovo, atar grada Smedereva, pronalazim soma, šarana, smuđa. Kako šta ribari ulove. Brašno, kukurzno, pšenično i prekrupu kupujem u Mislođinu ili Moštanici. Nije važno da li je velika ili mala. Tu kupim i kokošija jaja. Dvadeset komada, nekad i petnaestak. Koliko su kokoške snele, a i domaćica hoće da proda. Sir i kajmak kupujem na pijacama. Evropa još nije uspela da osvoji tehnologiju pravljenja kajmaka, tako da sam siguran da je sto posto srpski. Obično ga uzmem kod Vojke na Bajlonijevoj pijaci. Provedem po nekoliko sati što u autobusu, što peške, i dobro mi dođe. Ali najviše volim da kupujem u supermarketima. Tu se osećam kao u gimnastičkoj sali. Teško je i zamisliti gde je sve skrivena domaća roba.Čučnem u parter do najnižeg rafa da pronađem, „Simka“ ili „Bambi čokoladu“, propnem se na prste i istegnem kao na vratilu dok pronađem začin od „Aleve“ ili neki drugi domaći. Kao najrevnosniji istraživač premećem plastične flaše dok ne pronađem „Vrnjce“ od dva litra sakrivene u ćošku. Za „Zlatibor vodu“ džogiram dva puta nedeljno po beogradskim opštinama. Kiselo mleko i jogurt od „Granice“ iz Mladenovca kad pronađem osećam se kao da sam nagradu dobio.
Žena mi ništa ne kazuje. Deca su otperjala u svet, a komšije su kao pametne, pa zapitkuje kako je vreme u Mislođinu i radi li som u Jugovu, sve se smejuljeći. Pokušavaju zavitlavanjem da sakriju zavist što se ja ne držim za krsta, niti hučem, nit zastajkujem dok se penjem na četvrti sprat. Dobacuju: „Lift je domaće proizvodnje, možeš da ga koristiš“, ali ja ne hajem. Uljudno se javim i namerno preskočim stepenik, kao žurim negde.
Zadovoljan sam. Lepo se provodim, šetam, ne trošim novac na lekove i preparate za mršavljenje. Upoznao sam sva beogradska i prigradska naselja. Sreo pametan svet za koji nisam ni znao da postoji. Krećem se sa povodom. Ne pešačim bez razloga, navodno zbog zdravlja. Uveče, od umora ne stignem da gledam informativne emisije. Kad se probudim ono svanulo. Ja čio i odmoran. Spreman za akciju. Završi pivo. Plati račun i ode.

DAJTE MALO OPTIMIZMA Što bi rekao deda Tanasije „ne možeš ti pametnom i radnom čoveku doakati“.
Zato bih postavio dva pitanja našim dragim vođama. Prvo glasi: Kada ste i vi na rečima za domaću proizvodnju, zašto nešto ne učinite da domaća roba dobije ravnopravni status sa stranom u rafovima trgovinskih lanaca, pa nek ljudi i bez gimnastičkih vežbi kupuju šta žele? Drugo pitanje je jednostavnije: Koje su vam marke odelo i cipele koje nosite? Koji vas automobili voze? Gde ste kupili stolicu u kojoj sedite? U kojoj banci račun držite? U kojem srpskom letovalištu letujete? U kojim samouslugama kupujete? U kojoj se bolnici u Srbiji lečite?
Dajte malo optimizma, rodoljublja, srpskih simbola na nacionalnim frekvencijama.
Evropu i evropske standarde zaboravite. Evropa više ne računa na vas. Hteli ne hteli ostali smo vam samo mi. Srpski narod. Vodite o tome računa. Možda vam zatrebamo jednog dana.

[/restrictedarea]