Protivnarodni vodvilj

Piše Miodrag Zarković

Koliko je iskrena bila navodna  svađa vlastodržaca i „konstruktivne opozicije“ u vidu DS-a, posle koje je izglasana Rezolucija Kosovu i Metohiji

Kada je na kraju užarene, oštre, na trenutke i kočijaške rasprave u Narodnoj skupštini, u trajanju od preko 14 sati, najzad došlo do glasanja u kojem se samo 19 poslanika izjasnilo protiv predložene Rezolucije, a čak 175 za nju, sva je prilika da smo prisustvovali svojevrsnom svetskom rekordu. Ne pamti se, naime, da je takva svađa ikada ishodovala takvim konačnim jedinstvom. Sednica srpskog parlamenta od 12. januara zato možda predstavlja događaj bez presedana, i to ne samo na lokalnom, već i na evropskom ili svetskom nivou.
Zašto su se tolike navodno sukobljene strane, koje se toliko napadno slažu oko svega, toliko dugo i bezobzirno prepirale, pitanje je koje bi srpsku javnost moralo da proganja. Izuzmemo li iz ove računice Demokratsku stranku Srbije, čiji je poslanički klub i bio i ostao protiv Rezolucije, kao i samostalnog poslanika Borislava Pelevića koji je takođe bio istrajan u stavu da je predložena Rezolucija štetna sa pozicija nacionalnog interesa, dobijamo maltene monolitan presek skupštinskog saziva, u kojem jedva da postoje razmimoilaženja. (Doduše, Liberalno-demokratska partija je naizgled suprotstavljena podržavaocima Rezolucije i poslanici ove stranke napustili su salu pre krajnjeg glasanja; ali, iskustvo pamti da je LDP ranije umela da bude oštro protiv nekog skupštinskog predloga, a da ga ipak podrži u odsudnom trenutku, ako na nekoj drugoj strani zafali glasova; zato bi bilo lakomisleno zdravo za gotovo uzeti odrečan stav LDP-a i svrstati ih u disidente, pogotovo zbog toga što se njihova retorika ne razlikuje mnogo od retorike 175 poslanika koji su glasali za Rezoluciju.)
Pomisao da je cela rasprava bila, ako ne unapred dogovorena između vladajuće koalicije (naročito Socijalističke partije Srbije) i Demokratske stranke, a onda barem obostrano dobrodošla, s pravom izaziva nemir. Ta pomisao, međutim, nije bezrazložna i neosnovana, ako se uzme u obzir ono što se moglo videti u glavnom skupštinskom holu za vreme prve pauze, svega sat po početku sednice, kada je haos navodno i izbio.

[restrictedarea] Tada se prisutnim novinarima obratio šef poslaničke grupe DS-a Borislav Stefanović, koji je, na primedbe da amandman Gorana Bogdanovića predstavlja zaokret u stavovima „žutih“, odgovorio nesvakidašnjom logičkom besmislicom. Rekao je da DS ovim amandmanom želi da „istera načistac“ vladajuću koaliciju i natera je da obelodani koju Platformu prihvata, da li prvobitnu ili neku promenjenu. „Mi smo apsolutno i rezolutno protiv prvobitne Platforme predsednika Nikolića koju su podržali kosovski Srbi“, ponosito je izgovorio Stefanović, da bi ubrzo zatim retorički dodao:
„Javnost je zbunjena i ima pravo da zna koju Platformu usvaja Skupština; a u koga će drugog građani da se pouzdaju da ih zastupa, ako ne u DS?“
Dakle, da rezimiramo: Stefanović u jednoj rečenici tvrdi da je DS „apsolutno i rezolutno“ protiv nečega što kosmetski Srbi podržavaju, a već u sledećoj se hvalisavo nudi građanima – pa i Srbima sa Kosova i Metohije; ili možda njima ipak ne?! – kao njihov ekskluzivni zastupnik i vitez istine!
Posle Stefanovića, pred novinare je stao Marko Đurić, savetnik predsednika Srbije, koji je pažljivo odslušao šta je njegov „suparnik“ iz DS-a izjavio. Ipak, umesto da ga hvata u protivrečnosti i raskrinkava mu očiglednu nedoslednost, Đurić praktično ponavlja tada već poznatu tezu „naprednjaka“ da su „žuti“ spornim amandmanom napravili radikalan zaokret u svojoj politici – ali izbegava da kaže zašto vladajuću većinu uopšte uznemirava zaokret DS-a. Umesto da zaokret ili trik ostavi DS-u, da se iz istog sam čupa, Đurić svesno uleće u raspravu o spornom amandmanu iz koje nikako ne može da izađe kao pobednik.
Isto što i Đurić, kasnije je uradila vladajuća većina, na čelu sa premijerom Ivicom Dačićem, koji je u toku tog dana u skupštinskom zdanju održao čak dve vanredne sednice Vlade, što je takođe neka vrsta presedana. Na kraju je Dačić i prihvatio da obelodani Platformu, posle čega je DS i povukao sporni amandman, dok je neutralnim posmatračima neizbežno ostao zapanjujući utisak o nekakvom utanačenom igrokazu.
U taj igrokaz Dačić se svakako uživeo više nego što je korisno za njegovu političku budućnost, pa je u jednom trenutku odbrusio „žutima“ da je i on pretprošle godine glasao za „njihovu“ Rezoluciju koju nije bio ni video, a koju je Boris Tadić kasnije još i sasvim promenio, opet bez znanja vlade! Ko se jednog dana bude odvažio da ispita protivustavno vođenje države za vreme drugog Tadićevog mandata, dovoljno će mu biti samo da pregleda snimak ovog Dačićevog obraćanja, pa da i njega i Tadića pozove na tešku krivičnu odgovornost.
(Mediji su, nažalost, ovaj Dačićev histerični ispad sasvim ignorisali; proteklih dana bitnije im je bilo da hapse „Naše“, nego da se pozabave državnim udarom o kojem se nekontrolisani Dačić izbrbljao u Skupštini).
Sve u svemu, skupštinska svađa od 12. januara delovala je tužno i otrežnjujuće na prvi pogled, prvenstveno zbog uvreda i rečnika nedostojnog temi. Ali, ako se ispostavi da su i uvrede i svađa u stvari bili tek predstava koja je prijala i vlastodršcima i „konstruktivnoj opoziciji“, utisak će biti još mnogo gori. [/restrictedarea]