Krvavi pir na Božić!

Šiptarska policija svirepo pretukla desetoricu srpskih mladića iz Leposavića

Sve pojedinosti o užasu, kroz koji je prošlo deset Srba uhapšenih na Božić u Gračanici, nisu bile poznate u trenutku zaključenja ovog broja „Pečata“, ali da je zaista reč o užasnom i užasavajućem divljanju šiptarskih policajaca kojem su Srbi bili izloženi – u to nema nikakve sumnje. Čak je i najgrublja slika – da su sva desetorica bila fizički i psihički zlostavljana, i to usred sudskog postupka koji se vodio protiv njih – dovoljna da se stekne pravi utisak o razmerama terora.
Sva desetorica mladića su stanovnici Leposavića, koji su na Božićnu liturgiju u Gračanicu krenuli svojim automobilima, a pošto su kasnili u odnosu na glavnu povorku, u kojoj je bilo osoblje Kancelarije za Kosovo i Metohiju na čelu sa direktorom Aleksandrom Vulinom, izgleda da nisu štedeli gas. Nagađa se da je nešto brža vožnja i bila glavni razlog zbog kojeg su upadali u oči, pri čemu taj njihov saobraćajni prekršaj po svoj prilici nije bio toliko ozbiljan koliko je mogao da izgleda kada se uzme u obzir da je reč o više vozila u koloni. U svakom slučaju, kolona je presretnuta i njih desetorica su privedeni.
(Mladići su kasnije, kada su se po puštanju iz pritvora obratili javnosti na konferenciji za novinare, rekli da imaju saznanja da ih je šiptarskoj policiji prijavio Bojan Stojanović, inače „predsednik“ Opštine Gračanica lojalan Prištini; Stojanović je te navode porekao u telefonskoj izjavi „Tanjugu“).
Čim su privedeni, mladići su izloženi svirepom premlaćivanju, najpre u stanici policije, a zatim i u zgradi suda u Prištini, gde su bili prosleđeni na saslušanje. Štaviše, šiptarski policajci, pripadnici njihove vajne specijalne jedinice ROSU, batinali su ih dok je saslušanje trajalo!
„Prolazili smo kroz špalir u zgradi policije. Bili smo vezani i svi su nas tukli. Zatim mi je troje njih stavilo pojas oko vrata i pokušavali su da me dave. Onda me je jedan pitao odakle sam, a kada sam odgovorio on me je pitao da li je to u ‚Republici Kosovo‘. Pošto nisam hteo da odgovorim nastavili su da me biju, iako sam bio vezan“, rekao je Branko Milojević, jedan od privedenih i pretučenih, dodajući da su njega i ostale Šiptari tukli pendrekom, baterijskom lampom i kundakom od puške po celom telu. „To što su hteli da čuju od nas – da živimo u ‚Republici Kosovo‘, nisu čuli, onda su nam puštali ratne pesme, a vozač je nasred ulice podigao ručnu, zaustavio vozilo, izvadio pištolj, naslonio mi na koleno i tražio da kažem da živim u ‚Republici Kosovo‘. U sudu su me tukli dok sam sedeo i tražili da spustimo glavu, jer smo paravojna formacija i četnici.“
Najgore je prošao 30-godišnji Darko Vlasaj, koga su nasilnici posebno tukli zbog toga što je dete iz mešovitog braka:
„U toaletu su mi stavili lisice na ruke, raširili noge i nemilosrdno udarali po preponama, govoreći mi da to rade kako nikada ne bih mogao da imam decu. Bilo ih je dvojica, terali su me da se umivam kako bih osvežio lice i zapretili da nikome ne smem da kažem da su me tukli“, ispričao je Vlasaj, koji će, kako su ocenili lekari u Kosovskoj Mitrovici koji su ga prihvatili (i posle uputili za Beograd, na temeljniji tretman), od ovoga imati trajnija oštećenja.
Krstimir Pantić, predsednik Opštine Severna Mitrovica, u ime Kancelarije za Kosovo i Metohiju obratio se pismom komandantu KFOR-a, šefu misije EULEKS i direktoru UNMIK-a u Prištini, zahtevajući da se lično uvere u stanje privedenih, te da se povede krivični postupak protiv svih koji su učestvovali u mučenju srpskih mladića. Kao po običaju, predstavnici nabrojanih međunarodnih institucija odgovorili su protokolarnim, mlakim uveravanjima kako „posmatraju ceo slučaj“, dok je kosovska policija negirala optužbe – uprkos očiglednim tragovima iživljavanja, vidljivim na telima desetorice Srba.
(Agencije)