DOBRA VEST IZ NOVOG SADA

Piše Dragomir Antonić

Za svaku pohvalu je što je  u nekadašnjoj „srpskoj Atini“ ljudima  na vlasti stalo do srpskog kulturnog i nacionalnog identiteta. Koliko je malo potrebno volje i savesti da se nešto dobro učini

Ako su zadovoljni Srbi sa Kosova i Metohije, predsednik, parlament i vlada države Srbije usvojenom Rezolucijom i Platformom o najvažnijem srpskom pitanju trebalo bi svi da smo zadovoljni. Doduše, zbunjuje što američka zvanična agencija, „Asošijeted pres“ zadovoljno javlja da je Srbija „ de facto priznala suverenitet Kosova“. Kao što zebnju u srcu izaziva veliko zadovoljstvo i aplauz usvojenim dokumentima, „velikog protivnika evrounijaćenja“ i „osvedočenog borca“ za Srbiju i srpske nacionalne interese Božidara Đelića. S druge strane Slobodan Samardžić, Marko Jakšić i ostali poslanici Demokratske stranke Srbije jedini glasaše protiv. Zbunjuje što oni koji su nas dovde doveli sad se slažu sa vlašću koja je njih pobedila, a sve tvrdeći da su se ljudi iz sadašnje vlasti promenili za razliku od njih koji su ostali isti. Kad su ostali isti oni što se slažu sa onima protiv kojih su na samoj sednici parlamenta bili, a onda se promenili da budi isti kao oni od kojih su izgubili? Da li je u pitanju nekakva njihova prpa, šlihtanje uz pobednika ili naredba sa periferije Vašingtona, nije lako odrediti. Čini se da ima od svega pomalo.Teško je verovati da Rezolucija nešto dobro Srbima donosi, kad vidite slikovit i čujete gromki Đelićev aplauz. Sličan aplauzu jugoslovenskog komuniste Janeza Stanovnika u trenutku kad je Slovenija proglasila samostalnost.

JEZGROVITO I ISTINITO Šta je, tu je. Brzo će sve izaći na videlo, mada čovek ne mora biti posebno obdaren vidovitošću da već danas ne bi znao šta će se u bliskoj budućnosti desiti. Vladika Rade, rođen pre 200 godina zapisa:

Bog se dragi na Srbe razljuti
Za njihova smrtna sagrješenja
Naši cari zakon pogaziše
Zabaciše vladu i državu
Za pravilo ludost izabraše.
Današnji mudraci se neće u stihovima izražavati već će nas plašiti sopstvenom ludošću da bez evrounijaćenja ne možemo živeti. Kako do toga i po njihovom priznanju mora proći najmanje jedna decenija, pretpostavljam da će nas sve ili samo odabrane zamrznuti, omamiti, uspavati ili staviti u hibernaciju, da ne bi trošili prirodne i ekološke resurse dok čekamo ulazak u večni raj, gde će pored ostalog svakom pripasti i sedamdeset mladih, a nevinih dečaka ili devojaka.Tamo vlada rodna ravnopravnost.
Prizovimo se pameti i razmislimo o rečenici koju je izgovorio u Parlamentu predsednik Srbije: „U Srbiji je lakše biti protiv Srbije, nego za nju.“ Jezgrovito i istinito. Probajmo da nešto promenimo.Učinimo da bude lakše onima kojima je stalo do Srbije, koji se za Srbiju bore ili su se borili.U borbi mnogi stradali. Nevini po haškim kazamatima čame ili su u našim zatvorima zbog navodnih ratnih zločina. Govorimo na televiziji, u novinama, pozorištima, filmovima, udžbenicima, pričama, pesmama, romanima o ličnostima koje – bez obzira na to koje vere i nacionalnosti bile – se za Srbiju, njene građane i njene nacionalne interese bore. To bar nije skupo. Ne zahteva strana ulaganja i kredite, a za samo jednu deceniju doneće nemerljive rezultate. Nije rodoljublje nešto čega bi čovek trebalo da se stidi. Rodoljubljem bi svako trebalo da se ponosi. Poštujmo tuđe, ali čuvajmo svoju veru i običaje. Niko nam to ne sme, ne može i neće zabraniti. Zašto da sami sebe i naše potomke kažnjavamo prihvatanjem svega tuđeg, a da se sramimo svojih predaka, sopstvene istorije i kulture.

[restrictedarea]

U prošlu nedelju, 13. januara posle Svete liturgije u hramu Aleksandra Nevskog u Beogradu, ponuđeni kafom i rakijom u parohijskom domu, uživali smo u mudroj besedi profesora Vladete Jerotića i anđeoskom glasu gospođice Ane Ristivojević, kćeri majke Angeline i oca Dragana koja nam otpeva „Noć nad Palestinom“. Glas od Boga darovan, a u muzičkoj školi i Akademiji uz pomoć profesora izbrušen oradostio je prisutne. Podariti radost velika je sreća. Za sve. Hvalimo one koji radost donose. Čuvajmo emisije poput „Šljivika“ koji okuplja stare i mlade čuvare nacionalnog blaga. Budimo ponosni što pišemo i čitamo na ćirilici. Jeste da su Srbi rimokatoličke vere znani pod pseudonimom „Hrvati“ ili kako je još u prošlom veku hrvatski filozof Vladimir Dvorniković zapisao da „Hrvati su samo jedna vrsta konjice u austrijskoj vojsci“ („Karakterologija Jugoslovena“, 1939, strana 994). Što ti je poreklo… Neće im se duša smiriti dok se ne vrate u veru pradedovsku i ponovo nazovu Srbi. U protivnom što bi im bilo toliko stalo da prisvajaju sve što je srpsko? Zato neka opet uzmu i Krsno ime, Slavu, odbace rimskog biskupa, i da zajedno uz gusle ili bez njih pevamo rodoljubive pesme o uskocima, Ivi Senjaninu, Kosovci devojci, i ostale iz repertoara Filipa Višnjića. Bože, kako bi naši preci ponosni i radosni bili.

ODBACITI „SAMOMRŽNJU“ Obradovala me je vest da je gradska vlast u Novom Sadu donela odluku da natpisi na autobusima u gradskom saobraćaju budu ispisani ćirilicom. Za svaku pohvalu je da u nekadašnjoj „srpskoj Atini“ na vlasti budu ljudi kojima je do srpskog kulturnog i nacionalnog identiteta stalo. Koliko je malo potrebno volje i savesti da se nešto dobro učini. Važno je, kako je to divno rekla profesor Mirjana Vasović, sačuvati osećanje nacionalne samosvesti i odbaciti „samomržnju“. Reagujući profesionalno, na premijerov strah „ može Srbija da izumre“, izjavila je: „To neće biti samo zato što nije mogla da ostvari fizičku brojnost građanstva i demografsko preimućstvo, već i stoga što – postepeno, ali sigurno – odumire svako osećanje nacionalne samosvesti, identifikacije, solidarnosti i patriotske lojalnosti“ („Pečat“ broj 250.)
Budimo Srbi. Budimo ponosni što smo Srbi.Čuvajmo Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu. Ne zna se – ako se ovo dvoje može i razdvojiti – ko je u većoj opasnosti.

[/restrictedarea]