Branko Žujović: Briselski hod geopolitičkog zombija?

Ako je Srbija, tek pravo da se kandiduje za članstvo u jednom, ruku na srce, propalom društvu, spremna da plati teritorijom i rudnim bogatstvima čija se vrednost procenjuje u stotinama milijardi evra (duhovna bogatstva da ne pominjem!), koliko će tek biti spremna da u budućnosti odvoji za povratak u nadolazeće društvo, koje je, verujući joj, često energičnije od nje same, do sada, branilo njen teritorijalni integritet?

Godine 2000. smatralo se da samo treba ukloniti predsednika Slobodana Miloševića sa vlasti, pa da svetla evropska budućnost počne. Danas sve platforme i rezolucije državnih organa Srbije o KiM, taj koloplet više stranačkih nego državničkih kombinacija, podržavaju isti kurs: rešiti se, formalno ili neformalno – svejedno, balasta Kosova i Metohije, pa svetla evropska budućnost može da počne.

A briselska svetla, koja tako magično privlače, pre svih, Vladu Srbije, jenjavaju već godinama. I to ne u propagandnim spotovima, nego u zvaničnim pokazateljima svetske ekonomije. Tako je Srbija, kao i 2000. godine, ponovo ubeđena da na biletarnici pozorišta, koje se urušava i prokišnjava, treba da ostavi bezmalo trećinu svojih rudnih bogatstava. I to za najbednije mesto na začelju evropskog partera, samo da bi, jednog dana, možda i odgledala dramu čiji je jugoslovenski scenario već proživela.

Ovih dana, naime, saopšteno je da će tokom 2013. godine, prvi put u novijoj istoriji, udeo zapadnih zemalja i njihovih saveznika u svetskoj ekonomiji splasnuti ispod 50 odsto. Zemlje u razvoju, predvođene grupom BRIKS, nastaviće značajno da jačaju.

Sve relevantne agencije za procenu kreditnih rejtinga tvrde da će rast evrozone tokom ove godine, nakon sunovrata, u najboljem slučaju, iznositi 0,3 odsto. Druga značajna kuća, Goldman Saks, izdvaja, četiri glavne pretnje svetskoj ekonomiji u 2013. godini: dužnička kriza u evrozoni, „fiskalna litica“ u SAD, iznenađenja u ekonomskoj politici Japana i nova zategnutost na Bliskom istoku u kombinaciji sa promenama cena nafte.

Slične procene ima i MMF, čija je izvršna direktorka Kristin Lagard izjavila da su najveće pretnje svetskoj ekonomiji kriza u evrozoni i nevolje s „fiskalnom liticom“ u SAD. Sa druge strane, rastuće svetske ekonomije za ovu godinu najavile su vrlo konkretne poteze.

U Srbiji, koja još uvek oskudeva u relevantnim informacijama, uprkos internetskim tehnologijama i obilju izvora vesti, skoro da je potpuno nepoznato da su zemlje BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) još u martu prošle godine, na samitu ove organizacije u Nju Delhiju, odlučile da 2013. godine osnuju sopstvenu razvojnu banku.

Prema pisanju časopisa Biznis i finansije, nova banka će podržati sinergiju proizvodne i trgovinske specijalizacije zemalja članica, ponuditi platformu za usklađivanje finansijske i monetarne politike, smanjujući rizike negativnih dejstava spoljnih uticaja i snažeći aktivnu poziciju zemalja BRIKS.

U drugoj polovini XX veka, upravljanje globalnim finansijskim organizacijama bilo je u rukama SAD. Sjedinjene Američke Države imenovale su predsednika Svetske banke, a Evropa prvog čoveka MMF-a. Rezultati reforme upravljanja MMF-om i Svetskom bankom, na osnovu odluka donetih 2010. godine, minimalno su, ali indikativno smanjile moć SAD u tim organizacijama.

Uticaj grupe BRIKS, zajedno sa ostalim zemljama u razvoju, biće veći za čak 5 odsto i to nije kraj. Iako je mehanizam odlučivanja u njima veoma komplikovan, jer je za neke od odluka potrebna većina od čak 85 odsto i daje SAD pravo veta, situacija će se, izvesno, iz godine u godinu, menjati u korist grupe BRIKS.

Prema nekim tumačenjima, razvojna banka ove organizacije samo će ubrzati taj trend, jer će međunardone finansijske organizacije utemeljene u logici zaostalom iz XX veka, na čelu sa SAD, dobiti snažnog takmaca u punom zamahu ekonomskih aktivnosti.

Osim toga, finansijska hegemonija američkog dolara očigledno je okončana. Ruska rublja ima ambiciju da preuzme ulogu jedne od rezervnih svetskih valuta, dok NR Kina već preduzima korake ka internacionalizaciji juana.

Ekonomski eksperti primećuju da članice grupe BRIKS napreduju velikom brzinom, čak i u uslovima globalne ekonomske krize. Izvozno orijentisana, sve modernija industrijska proizvodnja, snažan upliv na energetskom tržištu, relativno niski troškovi rada, stabilna monetarna politika i održive fiskalne pozicije omogućavaju visoke stope rasta BDP, kao i suficite u tekućem i spoljnotrgovinskom bilansu.

S druge strane, nalaze se Brisel i Vašington. Profesor Dušan Vujović, u analizi objavljenoj u jesenjem broju časopisa “Biznis i finansije”, na zapadnoj hemisferi konstatuje visok nivo zaduženosti, skupe i neodržive sisteme socijalne sigurnosti, nedovoljno obrazovanu i produktivnu radnu snagu, čemu pridodaje visoke plate i kratko radno vreme (u poređenju sa SAD i Japanom), krizom koja trese evropski jug, uz opasnost da se prelije i na ostatak kontinenta, izazivajući kolaps regiona i raspad evrozone.

Svedoci smo da u Srbiju poslednjih godina kapitalne investicije stižu skoro isključivo iz Ruske Federacije i NR Kine. Nedavno je saopšteno da će strateški važnu železaru u Smederevu preuzeti ruski kapital, što je od vanredne važnosti za spoljnotrgovinski bilans Srbije.

Iskustva srpske ekonomije u poslovanju sa članicama grupe BRIKS, po pravilu su pozitivna. Naftna industrija Srbije, u vlasništvu Gasproma, postiže odlične rezultate i po obimu i po kvalitetu investicija. Ova, danas savremena kompanija, nedavno je ušla na bugarsko tržište. Ruske kompanije imaju slične, kvalitetne investicije i u Republici Srpskoj.

Kineske kompanije grade most u Beogradu i vrlo kvalitetno ulažu u infrastrukturu i energetski sektor celog regiona. Prednjače investicije u izgradnju TE „Stanari“u Republici Srpskoj, kao i nova postrojenja i remont starih termo-energetskih pogona u Srbiji i auto-puteve.

Osim država grupe BRIKS, najavljene su i investicije Ujedinjenih Arapskih Emirata u poljoprivredu i namensku industriju Srbije. Ovaj potez može da ima dalekosežniju važnost, kada je odnos arapskog sveta prema teritorijalnoj celovitosti Srbije u pitanju, ali ostaje gorak utisak da je država možda i sama trebalo da iznađe mogućnost da Srbi organizuju sopstvenu poljoprivrednu proizvodnju, mesto što ulaze u vlasničku nedoumicu.

Ideja da će evroatlantska zajednica 2000. godine prigrliti SR Jugoslaviju, zaboraviti otpor Srba i pomoći im u reformama, bila je velika, uostalom dobro plaćena zabluda. Obećanje o demontaži režima pretvorilo se u bolnu, nasilnu demontažu države i naročito njene ekonomije. Zapravo, pretvorena je u državni, pravni, ekonomski, stranački i socijalni pakao.

Nije u pitanju samo izvesnost događaja i preraspodela uticaja i moći u decenijama pred nama. Ako je Srbija, tek pravo da se kandiduje za članstvo u jednom, ruku na srce, propalom društvu, spremna da plati teritorijom i rudnim bogatstvima čija se vrednost procenjuje u stotinama milijardi evra (duhovna bogatstva da ne pominjem!), koliko će tek biti spremna da u budućnosti odvoji za povratak u nadolazeće društvo, koje je, verujući joj, često energičnije od nje same, do sada, branilo njen teritorijalni integritet?

Čak i za zemlje koje Srbiju nikada ne bi bombardovale, kao što je to uradio NATO, važi princip interesa i obostranog razumevanja. Zemlje poput Rusije ne brane Srbiju zbog ljubavi, iako će rusko javno mnenje politiku uvek usmeravati ka Srbiji. Ako Srbija sama odrekne sebi pravo na sopstveni interes, hoće li je iko smatrati državom? Hiljadu mu rezolucija!

Glas Rusije