Samo nam je ljubav potrebna

Piše Vladislav Panov

Šta o savremenom svetu govore ovogodišnje nagrade Evropske filmske akademije i zbog čega je – po evropskim filmskim profesionalcima okupljenim oko Filmske akademije Starog kontinenta – najbolji film ukupne produkcije za ovu godinu francuska drama „Ljubav“ nemačkog sineaste Mikaela Hanekea

Da li je možda za svoj srebrni jubilej – četvrt veka postojanja i delanja – Evropska filmska akademija mogla da napravi nešto spektakularnije ili makar svečarski, ili po izboru filmova grandioznije od onoga što je nedavno učinila kada je izabrala laureate svoje, u nekim krugovima viđene kao najznačajnije filmske nagrade Starog kontinenta – ostaje otvoreno pitanje. Da se nisu potrudili da i pored pomenutog jubileja, ali i ovogodišnjeg opasnog suficita u broju članova (rekordnom do sada) naprave bilo kakav pomak u odnosu na ustaljenu praksu, to je izvesno. Iz obilja filmske ponude za ovu sezonu oni su po običaju napravili uži izbor (47 filmova iz 31 zemlje), a onda je 2.700 filmskih akademika glasanjem odlučilo ko je bio najbolji. Sve predvidljivo, već viđeno i uredno zapakovano. Po profesionalcima najbolji film evropske produkcije za ovu godinu je francuska drama „Ljubav“ nemačkog sineaste Mikaela Hanekea. Predvidljivo, da, ali i zasluženo. Jer, priča koja se bavi presudnim momentima na samom zalasku života starog bračnog para, na mnogo je načina aktuelna i parabolična za ovaj naš takođe starošću iznureni, bolestima urnisani i egzistencijalnim očajem udavljeni svet koji preplašen iščekuje kraj, baš kao i Hanekeovi starci premrli od straha od smrti, ali i dalje, valjda baš zato, bolno okrenuti ljubavi shvatajući da im je ona jedino ostala. Ljubav u našem svetu, doduše, odavno manjka većini, pa je zato vešta Hanekeova priča postala tako značajna. Osim trijumfa na ovogodišnjem Festivalu u Kanu, „Ljubav“ je kraj godine dočekala i kao laureat četiri (od šest nominacija) priznanja Evropske filmske akademije. Osim što je prepoznata kao najbolji film, nagrade su osvojili i njeni vremešni protagonisti, Žan-Luj Trentinjan i Emanueala Riva, kao i sam Haneke u kategoriji najboljeg režisera. I to je, čini se, najpoštenija raspodela. Pun pogodak, ako se uzme konkurencija iz koje su birani pobednici. Po mišljenju publike, međutim, najbolji je belgijski dramsko-komični eksploatator teme o hendikepiranim osobama „Hasta la vista“, čija su tema tri hendikepirana mladića (slepac i dvojica trajno za kolica vezanih bolesnika) u borbi za svoja prva seksualna iskustva! Pravo je čudo što ova za nagrade idealna politički korektna socijalpolitička kritika savremenog „naprednog“ zapadnog društva nije dospela čak ni među nominovane za Evropsku nagradu.

[restrictedarea] „Ljubav“, „Sram“ i izu-zetni Danci Ali eksploatacija seksa, kao uvek sigurne karte za privlačenje pažnje, pa, eto, i nagrada, prisutna je u drugom po nominacijama najprisutnijem filmu, britanskoj drami „Sram“ Stiva Mekvina koji je imao pet nominacija, a osvojio je priznanje samo za najboljeg snimatelja. Film koji nikako nije trebalo da bude u najužem izboru u najznačajnijim kategorijama, koji prilično ravno i neinventivno govori o savremenim seksom obuzetom mladom čoveku koji je i pored uspeha na svim životnim planovima opterećen nesnošljivom prazninom u duši, zbog čega je okrenut burnim seksualnim avanturama s prolaznim ljubavnicama ili seksualnim kombinacijama za novac. U sirovim i može se reći pornografskim scenama ovog filma, eto, i ozbiljni su stručnjaci pronašli umetnički iskorak, značaj i važnost koja filmu nudi put do najznačajnijih priznanja i festivala. Izuzetna danska kinematografija uspela je da pronađe put do srca mnogih koji odlučuju o tome koji je autor imao srca da osvoji njihova, koji je, dakle, ispunio sve norme za najveće domete. Iako je danski film imao ove godine možda i najviše do sada upravo takvih autora i filmova, jedno se ostvarenje pominje isključivo u superlativima. Reč je o drami „Lov“ koja zaslužuje ovakve komentare i status „jakog“ filma najviše zbog svoje životnosti i višeslojnosti. Kroz priču o jednom sredovečnom čoveku koji posle raspada braka pokušava da ponovo sastavi svoj život, a kome taj život priređuje neverovatan niz uzročno-posledičnih nedaća, dobijamo refleksiju svega što predstavlja moderno zapadno društvo danas. Slavni sineasta Tomas Vinterberg čiji je ovo delo, ipak, nije pobedio Hanekea u borbi ni za jednu od glavnih nominacija (jedino je ovaj film, inače, imao šest nominacija, kao i „Ljubav“), osim za onu u kategoriji scenarističkog rada, što je svakako i najprikladnije pošto je reč o jednom od najboljih scenarija za veliki ekran u evropskom filmu poslednjih godina.
Komunistička fobi-ja u pozadini velikih ideala Od filmova iz konkurencije za najbolji film godine najviše se osim pomenutih govorilo o nemačkom ostvarenju „Barbara“. Neopravdano, ipak. Priča o bežanju iz Istočne u Zapadnu Nemačku osamdesetih godina prošlog veka je odavno otrcana tema u kojoj nema novina, kao što ih nije bilo ni u ovom scenariju o zaljubljenoj doktorki koja se zbog ljubavi odlučuje na smrtonosno opasno bežanje iz svoje strogo kontrolisane zemlje. Svi su, dakle, ovde klišei ispoštovani, ali je nemački film dobio prepoznavanje ne zbog dobro rabljenih stereotipa već zbog toga što ih upravo on i postavlja. Politička igra, dakako, posebno ako se uzme u obzir postojeće zapadno filmsko-medijsko loženje vatre ispod lomače na kojoj se spaljuju komunističke babaroge i veštice, a prikladno podgrejanom održava rastuća komunistička fobija. U vreme kada je osnovana Evropska filmska akademija, 1988. godine, tom omraženom prostoru „iza gvozdene zavese“ pripadala je i naša ondašnja, velika zemlja, za neke takođe nesnošljiva komunistička babaroga koju su u međuvremenu deinstalirali na najbrutalniji način svi oni koji se danas diče naprednim, humanističkim, prosvećenim, demokratskim liberalnim društvima koja sva pucaju od ljubavi prema svim ljudima. I, dakako, koja se sva odreda i dalje plaše komunizma. Taj bolesni strah se i dalje projektuje na nas, iako odavno više ne pripadamo onima kojih bi se zbog toga trebalo plašiti. Otuda smo i dalje gurniti i zaglibljeni tamo gde jesmo, mada, zanimljivo, prisustvo predstavnika naše kinematografije u telima Evropske akademije raste! Po najnovijem stanju članstva Srbija se nalazi visoko na listi zemalja po broju celuloidnih akademika, ima ih 29, jedan je čak i među članovima borda Akademije (prikladno sasvim, tu je uhleblje pronašao ponosni Goran Paskaljević), a drugog imamo među honorarnim članovima borda (Dušan Makavejev). Letos je, inače, na Festivalu „Sinema siti“ u Novom Sadu, u okviru kojeg je održan sastanak pomenutog borda, izabrano novih šesnaest profesionalaca, sve sa nekoliko filmskih kritičara, koji su sada predstavnici Srbije u glasačkom telu Akademije.

Novi evropski filmski akademici iz Srbije: Darko Bajić, Srđan Dragojević, Dubravka Lakić, Radoslav Vladić, Jelica Đokić, Milena Dravić, Slavko Štimac, Ljubiša Samardžić, Kornelije Kovač, Vera Vlajić, Mirko Beoković, Petar Volk, Božidar Zečević, Tomislav Gavrić, Nenad Dukić i Radoslav Zelenović

[/restrictedarea]