Osobenosti krize u Španiji i Portugaliji

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Šta je uništilo ekonomiju dve iberijske države, i hoće li predložena strategija privrednog oporavka – drastična štednja, nova zaduživanja i opšta privatizacija – rezultirati još razornijim posledicama?

Španija i Portugalija su dve od nekoliko najteže pogođenih država Evropske unije finansijsko
-ekonomskom krizom. Vlade ove dve države sve karte su, po savetima međunarodnih finansijskih institucija, stavile na budžetsku štednju i radikalnu privatizaciju najprofitabilnijih državnih preduzeća, kako bi se umanjio budžetski i spoljno
-trgovinski deficit. Ova politika je, umesto da reši probleme, izazvala još veće nevolje, tako da je i sam opstanak ovih država doveden u pitanje.
Španija i Portugalija su do početka krize imale ekonomski i socijalni obrazac razvoja koji se formirao krajem XX veka, posebno posle ulaska u Evropsku ekonomsku zajednicu (1986) i zonu evra (1999). Ovaj obrazac obezbeđivao je Madridu i Lisabonu relativno dinamičan razvoj i modernizaciju dela industrije i sektora usluga. No, kada je nastupila kriza i latentne negativne tendencije u socijalno-ekonomskom razvoju, pojavio se i veoma alarmantan, čak katastrofičan scenario budućnosti iberijskih država.

ZASTARELI OBRAZAC Obrazac razvoja Španije i Portugalije u ekonomiji se odlikovao tradicionalnom zastarelošću tehnologije, a industrija se oslanjala na relativno nisko akumulativne grane industrije koje su međutim obezbeđivale zaposlenost radne snage. To je tekstilna, kožarska i metalurška industrija, te poljoprivreda, brodogradnja i remont brodova, naravno i turizam. Kompanije su imale malu inovativnost i ulaganje u nauku. Dok su razvijenije države izdvajale od 1,9 do 3,8 odsto BDP za nauku, Španija i Portugalija su, prema podacima „Eurostata“ za 2011. godinu, izdvajale od 0,8 do 1,2 odsto nacionalnog dohotka.
Ulaskom u EU Španija i Portugalija bile su izložene procesu deindustrijalizacije, što je dovelo do pada proizvodnje, u Španiji za 16, a u Portugaliji za 13 odsto. No, turizam je cvetao. Tokom 2007. Španiju je posetilo preko 59 miliona turista (drugo mesto u svetu – prva je Francuska), i to je donelo zaradu oko 50 milijardi evra (11 odsto BDP). Slična situacija je u Portugaliji. Snaženje turizma dovelo je do buma građevinske industrije (posebno u Španiji), koje je postalo lokomotiva razvoja i činilo je od 15 do 17 odsto BDP, što je tri do četiri puta više u odnosu na najrazvijenije države. Godine 2006. Španci su prodali 800.000 stanova i porodičnih kuća
– više, kako navodi „Eurostat“, nego Velika Britanija, Nemačka i Francuska zajedno.
I Španija i Portugalija imale su negativan trgovinski saldo (više su uvozile nego izvozile) i za proteklih 10 godina to je dovelo do minusa od 842 milijarde evra. Takođe, obe države imaju veliku zavisnost od uvoza nafte i gasa, što je posle 2000, kada su znatno povećane cene ovih energenata, obesmislilo napore dve vlade da smanje trgovinski deficit.

[restrictedarea] U Španiji i Portugaliji izgrađen je tzv. iberijski obrazac socijalne države (kombinacija različitih evropskih socijalnih obrazaca), što je ovim državama omogućilo da stvaraju jedinstveno socijalno prostranstvo unutar EU. Najkarakterističnija crta ovog iberijskog obrasca je nevezivanje socijalne politike za finansijske mogućnosti države, što je dovelo do velike preraspodele državnog novca u korist socijalnih davanja. Na primer, ako je u Portugaliji 1972. na obrazovanje, zdravstvo i socijalu izdvajano dva odsto BDP, 2008. cifra je dostigla 16 odsto. Pri tom su se značajno umanjila davanja na odbranu i bezbednost (sa 6,1 na 2,5 odsto BDP), ističe profesorka Jakovljeva u monografiji „Portugalija: kriza na evropskoj periferiji“. No, rezultat ulaganja u obrazovanje i medicinsku zaštitu je vidljiv: životni vek Španaca i Portugalaca produžen je sa 78 na 81 godinu.
Centralno mesto u socijalnoj strukturi iberijskih država zauzimala je brojna srednja klasa, kojoj su 2000. pripadale dve trećine stanovnika. Jedno od najvećih dostignuća u Španiji i Portugaliji, do krize, bile su „univerzalne socijalne garancije“ u okviru kojih su se štitili građani od različitih nevolja, a najilustrativniji je bio penzioni sistem koji je praktično obuhvatio sve građane. Prosečna penzija u Španiji 2008. godine bila je 814 evra, ističe Nacionalni institut za statistiku.

IDEOLOŠKI VAKUUM U obe iberijske države u tzv. demokratskom periodu dominirale su po dve partije: španska Socijalistička radnička partija i Narodna partija, a u Portugaliji Socijalistička partija i Socijaldemokratska partija. No, već pred krizu 2008. vodeće partije obe države manifestovale su krizu političkih ideja, što je uzrokovalo pojavu ideološkog vakuuma. Partije su počele da zapostavljaju razradu programa kojima bi javnosti izlagale svoju viziju razvoja, a sam partijski rad svodio se na vrbovanje novih članova. Ovo je dovelo do snižavanja značaja partija u političkom životu i Španije i Portugalije, a to je, opet, uzrokovalo partijsku fragmentaciju
– deljenje na nove, manje partije. Čak se može govoriti, ističe ruski ekspert za iberijske države, profesorka Jakovljeva, o nestanku partija kao glavnih nosilaca političke kulture, pa su se iberijske države našle u sličnoj situaciji kakva je bila pri pojavi diktatorsko
-fašističkih režima Franka i Salazara.
Španija i Portugalija su na međunarodnom planu krenule ka EU kao putu bez alternative, suzivši veze sa drugim državama po zahtevima i geopolitičkim merilima Brisela, čak i sa nekadašnjim kolonijama u Južnoj Americi. Radi se o Iberoameričkoj zajednici nacija i Društva portugalski govorećih država. Prvo je stvoreno 1991. godine i objedinjavalo je Španiju i Portugaliju sa 19 država iz Latinske Amerike. Drugo društvo osnovano je 1996. i u njemu su se našle bivše portugalske kolonije iz Južne Amerike, Afrike i Azije. No, potčinjavanjem spoljnoj politici EU Španija i Portugalija izgubile su izuzetno mnogo, jer su umanjile saradnju sa bivšim kolonijama, a danas su to veoma dinamične ekonomije koje su čak stvorile sopstvene obrasce razvoja. Tako se i na Iberijskom poluostrvu politika „EU nema alternativu“ pokazala kao štetna. Ipak, (kontrolisani) mediji izbegavaju da govore o šteti, već i dalje upiru oči u Brisel. Posebno veliku štetu iberijske države imaju od članstva u NATO-u, ali i to je jedna od tabu tema.
Interesantno je da i Španija i Portugalija počinju da sarađuju sa Rusijom na proporcionalnom nivou, tj. bez štete po drugu stranu. Rusija u iberijske države izvozi naftu i naftne derivate, te propagira turističke destinacije ovih država. Takođe, Rusija je jedan od većih investitora u ekonomije ove dve države. Iz iberijskih država uvozi poljoprivredne proizvode i zapošljava građevinsku industriju na svojoj teritoriji za izgradnju stanova, puteva, vodovoda, gasovoda, a angažuje i menadžere za razvoj turističkih zona. Takođe, postoji vrlo intenzivna saradnja u oblasti nauke, obrazovanja i visokih tehnologija. Dalji razvoj ekonomske i druge saradnje Rusije i iberijskih država sprečava NATO, tvrdeći da se radi o kapitalu „ruskih kriminalnih struktura“, što tobože ugrožava bezbednost poluostrva.

ZADUŽIVANJE I PRIVATIZACIJA Osim što EU i NATO sprečavaju saradnju Španije i Portugalije sa nekim (socijalističkim) državama Južne Amerike i Rusijom, pojavila se i negativna propaganda u samoj Uniji o stanovnicima Iberijskog poluostrva kao „siromašnim rođacima“, „bolesnim ljudima“, „južnjačkim neradnicima“… Na samom poluostrvu, na talasu krize i nezaposlenosti pojavili su se i separatistički pokreti, gde bogatiji delovi Španije i Portugalije teže da se odvoje i siromašne sugrađane prepuste zloj sudbini. Jednostavno rečeno, tamni oblaci nadvili su se nad poluostrvom, a Sunca nigde.
Na ekspertsko-političkom nivou u Španiji i Portugaliji postignuta je saglasnost šta bi trebalo uraditi, ali se građani, koji bi to trebalo da plate, protive takvim rešenjima. Štednja sa ciljem ostvarenja budžetske ravnoteže i dužnička kriza pritiskaju građane, koji su među najnezaposlenijima u Uniji. U rešavanje krize uključio se i Brisel, pa je Portugaliji dodeljeno 78 milijardi evra (52 od finansijskih struktura Unije, a 26 od Stabilizacionog fonda Unije). Takođe, Portugalija je uzela i 26 milijardi dolara od Međunarodnog monetarnog fonda, što je, ipak, novo zaduživanje. Takođe, po zahtevu Brisela i MMF-a, drugi deo programa je privatizacija državnih preduzeća i banaka. Tako su se banke, mobilna i fiksna telefonija, elektrodistribucija, naftna industrija, železnica, pošta, vodovod, državne televizijske stanice i vodeći avio-prevoznik – ukupno 200 najvećih kompanija – našli u procesu privatizacije, što je dovelo do dodatnog masovnog otpuštanja radnika i smanjenja plata, kao i priliva novca u budžet. Istovetan program je nametnut i Španiji. Prelaskom najvećih državnih kompanija u privatne ruke u potpunosti će se izmeniti suština portugalske ekonomije. Novi vlasnici su manje
-više nepoznati. Zato se neki analitičari i pitaju da li je cilj krize bila pljačka Iberijskog poluostrva? Drugo pitanje je, kako će privatizacija dovesti do izlaska iz krize kada je u drugim delovima sveta dovela do pada proizvodnje, čime se odlaže i izlaz iz krize. Upravo sa ove pozicije nastupio je nobelovac Pol Krugman, ali i nama po zlu poznati Havijer Solana, koji je rekao da „privatizacija po svaku cenu predstavlja pogrešnu strategiju“. Legendarni španski socijalista Felipe Gonzales je, takođe, opisanu politiku okarakterisao kao pogrešnu, jer „insistirati po svaku cenu na štednji, znači i mogućnost smrti“…

[/restrictedarea]