Udžbenik o zabludama Jugoslovenstva

Piše Vladimir Dimitrijević

Knjigu „Srpski kulturni krug“ trebalo bi čitati i iščitavati, da nam opet ne dođe neki vanzemaljac iz „jugosfere“ i ponudi nam putovanje u letećem tanjiru novih zabluda

Možda ovo nije idealan početak za prikaz jedne knjige pisane „apolonski“, u najlepšem nastojanju da se dostignu čari „beogradskog stila“, koji gospodstveno kazuje ono što pisac želi da saopšti čitaocu. Ipak, moram da pomenem, pre nego što prikažem knjigu o odnosu jugoslovenstva i srpstva u kulturi: po svedočenju Ljubana Jednaka, jedan ustaša je zatočenim Srbima, pre pokolja u glinskoj crkvi, rekao: „Na ovo ste osuđeni 1918. godine!“

JUGOSLOVENSTVO – UZROK NAŠEG STRADANJA Dakle, baviti se jugoslovenstvom ne samo da bi trebalo, nego se i mora: od 1941. do danas plaćamo skupu cenu zabluda naše narodne elite koja je, posle pobede u Prvom svetskom ratu, što pod pritiskom spoljnih okolnosti, što zaneta svojim iluzijama (izgleda – više ovo drugo) napravila jedan provizorijum, u kojem su se našli narodi jedni drugima srodni jezički, ali ne i duhovno i civilizacijski, i posle čijeg raspada su Srbi platili najveću moguću cenu – u 20. veku su ušli sa dve svoje međunarodno priznate države, a sto godina kasnije, jedna od tih država se utemeljila kao antisrpska Montenegrinija, a druga se obrela pred mogućnošću da je vrate u pretkumanovske granice ili, što je još strašnije, da je svedu na okupirani Beogradski pašaluk. Jednom rečju, kako je govorio Česterton: kad se jave problemi u praksi, ne bi trebalo tražiti puka „praktična“ rešenja. Pre nego što se pristupi rešavanju problema, moramo teorijski osmisliti ono što se desilo. Knjiga „Srpski kulturni krug“ Petra Pijanovića upravo je jedno takvo teorijsko oruđe, sine ira et studio, posle Jasenovca, Jadovna, „Bljeska“, „Oluje“ i posle stvaranja hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezika…

O SADRŽAJU Pijanovićeva knjiga je, u najboljem smislu te reči, pisana „udžbenički“, sa namerom da podrobno obavesti i na razmišljanje navede svakog obrazovanijeg čitaoca. U uvodnom delu date su precizne definicije kulture („sve duhovne, tvoračke i delatne snage u jednom narodu“) i kulturnog kruga („duhovni prostor i duhovno zajedništvo nekog naroda ili širih zajednica“, čiji je sadržaj upravo kultura). U poglavlju „Nacrt za istoriju moderne srpske kulture“, Pijanović se bavio promenom kulturnih obrazaca u 20. veku koje su vodile promenama nacionalnog identiteta. „Okviri kulture“ su nastojali da pokažu društvene prilike u kojima se kad je „srpski slučaj“ u pitanju videlo „podmuklo delovanje istorije (Pijanović), kao i da opišu promene u privatnom životu srpske elite, ali i običnih ljudi. „Vidovi kulture“ se bave razvojem obrazovanja i nauke koji su vodili velikom preporodu jednog malog, ali samosvesnog naroda, sabornošću i duhovnom obnovom kroz Crkvu i nacionalne ustanove, razvojem umetnosti i filosofije, jezikom i pojavom tzv. beogradskog stila, književnošću, novinarstvom, književnom i naučnom periodikom, kulturom izdavaštva i čitanja, kao i kulturnom ideologijom. „Novi kulturni kod“ ukazuje na stvaranje tzv. jugoslovenske sinteze, „Slojevi u kulturi“ na „književna ukrštanja u kulturnom krugu“, a „Književni i kulturni korpus“ nastoji da uporedi srpski i jugoslovenski kulturni obrazac. Jednom rečju: ako čovek ne zna ništa o našem „jugoslovenskom eksperimentu“ u kulturi, a želi da ga upozna, upravo iz srpske perspektive, slobodno može da uzme ovu knjigu u ruke i da joj se kao pouzdanom vademecumu prepusti. Petar Pijanović se kao autor ovog dela pokazuje ne samo kao ozbiljan istoričar kulture i književnosti, nego i kao vešt pisac udžbeničke literature, u najboljoj tradiciji „narodnog prosvećivanja“.

[restrictedarea]

ŠTA NAM SE DESILO? Dositej Obradović je krajem 18. i početkom 19. veka pisao, kako reče u pismu Haralampiju, za „braću Srblje“ bez obzira na „zakon“, to jest veroispovest, i znao da su svi štokavci Srbi. Pijanović ga citira: „Srbi se po različitim kraljevstvima i po provincijama različito i nazivlju: po Srbiji Srbijanci… po Bosni Bošnjaci, po Dalmaciji Dalmatinci, po Hercegovini Hercegovci, i po Crnoj Gori Crnogorci. Svuda jednako govore, sovršeno se i jasno razumevaju, razvje što se malo u provincialnom izoglašeniju raspoznaju i po gdi koe reči koje su u Turskoj od Turaka, a u Promorju od Talijana priobiknuli“. To je znao i Vuk Karadžić, koji je napisao programski tekst „Srbi svi i svuda“. To je znao i Branko Radičević: njegovo kolo u „Đačkom rastanku“, koje smo, za vreme Tita, pevali kao kolo „bratstva – jedinstva“ bilo je svesrpsko:„Hrvaćane, ne od lane, oduvek si ti bez mane“ ne odnosi se na Hrvata iz Zagorja, nego na Srbina iz Hrvatske. Pa šta se onda desilo? Kako je bilo moguće ono o čemu Pijanović piše kao o „odustajanju od srpske ideje“ koje je i pre i za vreme Prvog svetskog rata prihvatanje jugoslovenstva kao „puta bez valjane alternative“? Oni koji su ideju jugoslovenstva iz kulturnog utopizma pretvorili u politički aktivizam bili su najugledniji naši kulturni poslenici na početku 20. veka: Jovan Skerlić, Jovan Cvijić, Aleksandar Belić, Slobodan Jovanović. Po Pijanoviću, jedan od ključnih uzroka njihove „pregrejanosti“ jugoslovenstvom bio je „neoprosvetiteljski duh veoma blizak srpskoj građanskoj inteligenciji“. A taj duh je, opet po Pijanoviću, zanemarivao „značaj vere i tradicije u oblikovanju srpskog nacionalnog bića i pogleda na svet“. Ideja Srba, Hrvata i Slovenaca kao jednog „troimenog“ naroda bila je megalomanska, a elita ju je nametnula Karađorđevićima i pre svega ambicioznom prestolonasledniku Aleksandru. Srpska elita hrlila je da utopi svoj narod u široku reku jugoslovenstva (koja je bila samo fatamorgana u pustinjama balkanske istorije), dok su Hrvati, od samog početka, gajili nepoverenje prema „troimenosti“. I, kako reče Pijanović – „dok se srpska elita iscrpljivala u svojim zabludama, hrvatska je, uz podozrenje prema Srbima i jugoslovenskoj zajednici, jačala na dosledno vođenoj hrvatskoj ideji, čiji je konačni cilj bila nacionalna država“. Između dva svetska rata Hrvati su se mobilisali oko srbofobije i želje da stvore nezavisnu državu, a Srbi su se iscrpljivali u klasnim sukobima koji će voditi građanskom ratu 1941-1945. I u SFRJ je bilo slično. Pijanović veli:„Raskol je kod Srba uvek, pa i u socijalizmu, bio ispred duha sabornosti. Pojedinačni interesi političkih moćnika i grupa bili su mnogo važniji od zajedničkih (…) Uloge su opet zamenjene: narod koji je pretrpeo najveće žrtve u oba svetska rata i najviše doprineo stvaranju prve i druge zajedničke države obeležen je velikosrpskom krivicom. Tu navodnu krivicu sankcionisao je i kulturni obrazac koji je stalno potiskivao vrednosti srpske duhovne tradicije u ime vrednosti novog, socijalističkog društva“. Branko Lazarević, književni kritičar i predratni diplomata, koji je i sam dao doprinosa našim jugoslovenskim zabludama, kasnije se vajkao:„Četrdeset i devet procenata stanovništva, srpskog i pravoslavnog porekla, nisu bili hegemonija nego celishodnost. Srbija Petra Prvog, Skerlića, Cvijića, Putnika, Pašića, Protića, Slobodana Jovanovića, Bogdana Popovića, Mihaila Petrovića, tako privlačna za sve Jugoslovene od 1903. do 1918, predstavljala je samo hegemoniju broja, snage, organizacije, konstrukcije, dobre vojske, dobre prosvete, dobre demokratije. Ako je hegemonija, prosto joj bilo! Ali to nije bila hegemonija, nego samo ‚hegemonija‘“. No, Hrvati i Slovenci (većinom, izuzetaka je bilo), koji su, prvi od pogibije Petra Svačića, a drugi od gubitka prestola na Gosposvetskom polju, navikli da služe drugima, nisu podnosili Srbe kao narod koji se sam oslobodio i koji je 1918. drugima doneo slobodu (kralj Aleksandar je u Sloveniji podigao prve srednje škole i fakultete na narodnom jeziku). Zato su i radili da potkopaju one koji im nisu imponovali svojim „bizantskim“ poreklom i civilizacijskim krugom.

PARADIGMATIČNI SKERLIĆ I NJEGOVI ĐACI Skerlić je svakako paradigmatični lik ranog jugoslovenstva. Bio je radikalan u svojim prosvetiteljskim shvatanjima (verovanje u to da će ljudi, čim budu školovani, postati dobri; a ljudi, na nesreću njegovu i našu, često nisu zli zato što ne znaju, nego ne znaju zato što su zli). Smatrao je da je glavna prepreka južnoslovenskom bratstvu religioznost, koja je, po njemu, sasvim zastarela i nepotrebna. Patrijarhalna kultura i moral su mrtvi i nepotrebni: sad je nastupilo novo doba:„Svi će ljudi braća biti“, pevao je Šiler u „Odi radosti“. Srbi, Hrvati i Slovenci koračaju jednim korakom u svetlu budućnost čovečanstva, koje će uspostaviti svetski mir i više nikad neće biti nikakvih ratova. Skerlić je tvrdio da se Srbi ( kao i ostali ) moraju potpuno uklopiti u zapadnu kulturu ili će, kao Indijanci u Americi, nestati sa lica zemlje. Uticajan kakav je bio, Skerlić je oblikovao mnoge mlade umove. Oni su krenuli ka jugoslovenstvu, verujući da je tu jedini spas. Pijanović o ulozi naše inteligencije u razvoju ideje koja nas je lišila sopstvenog identitskog oslonaca kaže:„Tokom prve četiri decenije 20. veka srpska kulturna elita učinila je što je mogla da srpsku ideju preobrazi u jugoslovensku i da Srbi svoju nacionalnu i državnu sudbinu ne traže više u Srbiji nego u Jugoslaviji (…) Zanemarena svest o državnom kontinuitetu i duhovnom nasleđu, zapostavljene moralne i kulturne vrednosti iz tradicije umanjile su nacionalno osećanje u srpskom narodu i pre Drugog svetskog rata. Posle rata taj proces još izrazitije teče kroz ideologiju koja nacionalno zamenjuje klasnim, a srpsko lice jugoslovenskim naličjem.“ I, kako uočava Pijanović:„Za razliku od Hrvata, koji su već obavili poslove nacionalne i kulturne integracije, Srbima taj posao tek predstoji. Dok drugi narodi u novim državama na prostoru bivše Jugoslavije znaju šta je njihov državni, nacionalni i kulturni korpus, Srbi su po treći put tokom jednog stoleća na novom iskušenju – koliko zahvaljujući svojim greškama toliko i tuđim interesima i ‚zaslugama‘“.

A SAD, JOVO NANOVO! Moramo, dakle, početi ispočetka. Vraćamo se sebi. Mihailo Marković, koga Pijanović citira, smatra da su osnovni činioci našeg duhovnog prostora: vrednosne pretpostavke naše kulture, sopstveno istorijsko iskustvo, nacionalni mitovi i predanja, pravoslavna vera, srpski jezik, običajnost, srpska umetnost i humanističke nauke. Sve bi to sada trebalo obnavljati, uspostavljajući prekinute kontinuitete i oslobađajući se onoga što je Milo Lompar uspešno nazvao „duhom samoporicanja“. Taj put nije jednostavan, ali je jedini, ako želimo da opstanemo i ostanemo tu gde jesmo i kakvi jesmo. Knjiga „Srpski kulturni krug“ Petra Pijanovića dobar je početak za razmišljanje u tom pravcu. Trebalo bi je čitati i iščitavati, da nam opet ne dođe neki vanzemaljac iz „jugosfere“ i ponudi nam putovanje u letećem tanjiru novih zabluda.

[/restrictedarea]