Dragan Đilas i multikomiranje Srbije

Piše Ekipa „Pečata“

U nedelju, 25. novembra, Demokratska stranka održala je (kvazi)izbornu skupštinu i, shodno prethodnom dogovoru svojih glavešina koji je izbornost Skupštine obesmislio, za predsednika izabrala Dragana Đilasa, za počasnog predsednika Borisa Tadića, za potpredsednike Bojana Pajtića i još šest njegovih kolega, za predsednika Političkog saveta stranke Dragoljuba Mićunovića… Shodno programu novih demokrata koji je pre nekoliko meseci Đilasu ponudio Goran Vesić („Ja znam da tebi nije lako da budeš levičar, jer si u duši desničar i često zbog efikasnosti remetiš procedure, ali sada nema druge… Hteo ili ne, bićeš lider sirotinje, radnika i seljaka, obespravljenog naroda koji želi pravedniji svet“), na Skupštini DS-a moglo je da se čuje da „nudimo Srbiji novi sporazum prema kojem će svi biti vrednovani prema svom znanju i rezultatima i prema kojem će se raditi javno. Nikada nećemo menjati obraz za džep“ (B. Pajtić), da „trebalo bi živeti za politiku, a ne od politike. Dokle god neki misle da je politika lukrativna delatnost, a ne posao od šireg društvenog značaja da se unapredi opšte dobro, ne možemo računati na velike uspehe“ (D. Mićunović), da – pazite sad ovo – „nama ideja nije profit, već srećne porodice koje vide budućnost u ovoj zemlji za sebe i svoju decu“, kako je to sročio Dragan Đilas.
Koliko Draganu Đilasu ideja uopšte nije lični profit, već mu je ideal opšte dobro, svedoči „Pečatova“ analiza njegove medijske imperije.

Na jednom od sajtova poslovnog sistema MULTIKOM Dragana Đilasa stoji slika devojke koja nosi majicu sa natpisom „MULTIKOMiranje“; bolji opis te elite, koja svesrdno radi na komiranju i zatiranju srpske javnosti, teško da je mogao da se pronađe. Fenomen srpskog medijskog monopola je toliko kompleksan, povezan sa elektronskim medijima i politikom, da se opasno bliži svojevrsnom perpetuum mobille, jer to i jeste mašina koja samu sebe pogoni, radi i vodi, a da niko ne zna gde…
Kada pažljivo pregledamo tabelu koju objavljujemo, prvo što ćemo pomisliti, to je da se varaju svi koji kažu da Srbija nije investiciona zemlja dembelija. Međutim, ono što je problem u navedenim podacima, to je da skokove ukupnog prihoda, po sistemu spojenih sudova, prati nivo dostignute vlasti tadašnjeg savetnika predsednika Borisa Tadića, zamenika predsednika DS-a i gradonačelnika Beograda, odnosno novoizabranog predsednika Demokratske stranke Dragana Đilasa, kao i drugih medijskih tajkuna bliskih vrhu DS-a.
Imajući u vidu našu tabelu, zaključujemo da je davanje marketinških usluga i zakup medijskog prostora ovog trenutka najprofitabilniji posao u Srbiji. Što je najbitnije, taj posao ne zahteva velike troškova za radnu snagu, a i radi se u časovima odmora od savetničkih, ministarskih i gradonačelničkih poslova. Naravno da ne mora mnogo da se radi, jer je u pitanju perpetuum mobille koji je od 2005. do 2011. godine prihodovao skoro 1.000.000.000,00 (slovima: milijardu!) evra.
Pri tom, ovde moramo napraviti jednu ogradu; ovo je prihod za koji ima dokaza i do kojeg se može doći uvidom u javne elektronske baze podataka, uprkos tome što se gospodin Dragan Đilas svojski potrudio da prikrije svoje vlasništvo u mnogim preduzećima, i samim tim da ne prikaže pravi (tačan) nivo prihoda svoje imperije „Multikom-Dajrekt medija“ i zavisnih privrednih društava. Ako uračunamo još dve firme koje najverovatnije pripadaju Draganu Đilasu, ta suma dostiže 1.020.491.000,00 evra.
Podaci o ukupnom prihodu ne odnose se na 2012. godinu, jer finansijski izveštaji još nisu ni urađeni, ali imajući u vidu trend prihoda, ali i da je ova godina bila izborna, možemo očekivati da će 31. 12. 2012. ukupna suma prihoda preći 1.200.000.000,00 evra.

NASTAVAK MONOPOLA Pre nego što uđemo u podrobniju analizu ovog sistema, trebalo bi imati u vidu i da ga, po svoj prilici, nisu osmislili Đilas i DS-ovi marketinški magovi, već da je njegov izumitelj, kako se da naslutiti iz nekolicine njegovih intervjua, čuveni Vladimir Beba Popović.
Skupština Demokratske stranke početkom 2004. godine, koja je iznedrila Borisa Tadića, nije bila samo borba za unutarstranačku vlast i predsedničko mesto, nego i bitka za kontrolu marketinških usluga, a samim tim i bitka za stranačke fondove i politički uticaj. Imajući to u vidu, i prošlonedeljna Izborna skupština DS-a, na kojoj je stavljena tačka na (dosadašnju) karijeru Borisa Tadića i otvorena nova stranica političke borbe Dragana Đilasa, dakle, ni ta skupština nije ništa drugo do nastavak onoga što je počelo pre osam godina. Za razliku od borbe iz 2004, današnja se završila kompromisom medijskih tajkuna, po načelima makijavelizma, kako uostalom i priliči Demokratskoj stranci. Odnosno, kralj je mrtav – živeo kralj ili još jasnije: kako je do sada bilo na medijskom tržištu Srbije – tako i od sada.
Dok Srbija može da izdrži, naravno…
Zbog čega ovo tvrdimo?
Šta su marketinške ili advertajzing usluge u suštini, šta se prodaje, ima li ta roba svoju nabavnu vrednost, sirovine, nabavke, ne… I to jeste suština; prodaju se intelektualne usluge, pamet, bez nekog posebnog merila vrednosti, sem onog koliko je kupac spreman da plati. Ta vrsta intelektualnih usluga, dakle, rastegljive je vrednosti, omeđena sa jedne strane novcem koji je klijent spreman da plati, sa druge strane medijskim plasmanom, i sa treće agencijskim uslugama.

U slučaju MULTIKOMirane Srbije nije tako, pojavljuje se u sistemu i četvrta strana: politika i njihov uticaj na političku scenu Srbije. Znači, kada klijent njima plati agencijsku uslugu, pitanje je šta je dobio i u krajnjoj liniji platio. Da li samo marketinške usluge ili i donacije Demokratskoj stranci, a možda i donaciju lične prirode? Mi ne znamo, dok to klijenti i vlasnici političko-medijskog monopola svakako znaju.
Takođe, ako je to tako, onda više nema potrebe za koferima punim novca i svim onim korupcionaškim aferama koje su obeležile vladavinu DS-a od 2001. do 2004, i to je razlog zašto je danas teško dokazati protivpravnu korist. Pored potrebe za širenjem posla i političkog uticaja, to je i jedan od razloga za osnivanje ispostava Đilasovih firmi u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Albaniji. Možemo samo pretpostaviti kakvi su to sve transferi novca između centrala i filijala firmi.
Cifre su ogromne i uveliko prevazilaze marketinško tržište Srbije, i pretpostavljamo da predstavljaju i jedan deo, ako ne najveći, kase Demokratske stranke. Zato se i buni Beba Popović u svojim intervjuima da su mu oteli posao, dok sa druge strane imamo vrtoglavu karijeru najvećih finansijera i ključara trezora DS-a, Đilasa i ostalih…
Pored očigledne ekonomske koristi, drugi deo medijskog monopola je politička priča. Naime, nije tajna da su nekadašnji đaci Dragana Sakana upravo politiku locirali kao ključnu polugu stvaranja ličnog uticaja. Sve to u ime priče o evropskoj Srbiji, a u njenoj suštini je stvaranje ogromne koncetracije moći i virtuelne realnosti za građane Srbije, koja po svojim kontrolnim polugama uveliko prevazilazi matrice do sada poznatih totalitarnih režima.
Kako funkcioniše sistem?
Kada se vidi čime se sve bave matična preduzeća i njihova zavisna i povezana društva, jasno je da ona pokrivaju više od 80 odsto marketinškog tržišta Srbije, a u delu koji se tiče iznajmljivanja medijskog prostora u elektronskim i štampanim medijima stepen pokrivenosti tržišta je blizu svih 100 odsto. Najveći deo profitabilnih marketinških agencija u Srbiji je u direktnom vlasništvu ili je povezan sa tajkunima DS-a, dok je delić poslova koji je ostao drugim agencijama, prevashodno, vezan za poslove koji veliki ne žele ili nemaju vremena da rade. Mada, ruku na srce, mora postojati i privid konkurencije, tako da ponekad i neko drugi dobije posao, jer kakva bi to onda tržišna ekonomija i evropska Srbija bila?!
Suština svega je u zakupu medijskog prostora. Jednostavno, reklame i oglasi u medijima najveći su izvor prihoda za privatne medije, dok u medijima čiji je osnivač Republika Srbija ili neki državni organ, razložna je pretpostavka da zakup medijskog prostora predstavlja osnovni vid korupcije.
„Direct media, Universal McCann“ (naziv do 2012) – „Universal media, Media pool i Initiative“ unapred zakupljuju reklamni prostor, naravno po nižim cenama jer popust dobijaju na masi, da bi potom po svojim cenama prodavali klijentima reklame, oglase i termine za objavljivanje. Ako se neko od klijenata možda i buni, ne bi trebalo sumnjati da je uvek prisutan dežurni politički brižnik iz DS-a, koji će klijenta podsetiti šta je i ko je vlast, i da ne misli da će DS dugo biti u sadašnjoj opoziciji, jer život ne može da čeka, a Evropa vapi za balkanskim medijskim monopolistima i njihovim neokomunističkim načelima.
Pošto su, unapred zakupljenim medijskim prostorom po drastično nižim cenama, faktički oni postali vlasnici reklama i kontrolori prihoda medija od kojih su iznajmili prostor, dolaze u situaciju da određuju koje će reklame i gde biti plasirane, u kojim emisijama, a naravno najviše u onim koje su izašle iz njihovih producentskih kuća. Sve će to, naravno, biti potvrđeno i plasirano javnosti kao najgledanije, ponovo preko njihovih povezanih privrednih društava, čak i u delu koji se tiče merenja gledanosti, jer se i time oni bave.
Monopol je potpun, sve je kontrolisano i dozirano od strane ovih agencija i njihovih vlasnika – DS tajkuna – toliko da oni mogu bez ikakvih problema da utiču na uređivačku politiku medija i doziranje njihove objektivnosti. Ako nema željene uređivačke politike, onda nema novca za reklame i komercijalni deo poslovanja, objavljuje se da je neposlušnom mediju pala gledanost, samim tim pada i nivo cene reklamnog prostora, tako da mediju ne ostaje ništa drugo nego da sluša, do onog momenta kada veliki manipulatori odluče da stvore i malo privida objektivnosti, čisto da se Vlasi ne dosete.
Zbog svega ovoga, nažalost, uređivačke politike u Srbiji više ne postoje, niti postoji objektivnost medija. Sve se pretvorilo u apsolutnu medijsku kontrolu putem ekonomskih poluga pritisaka ovih marketinških monopolista. Ono što je tragično, iz godine u godinu njihov uticaj na medije je sve veći, njihova objektivnost samim tim sve niža, tako da ne bi trebalo da nas čudi, na primer, loša medijska slika Demokratske stranke Srbije, čak i u vreme kada je vodila Vladu Srbije i imali najbolje rezultate među evropskim tranzicionim zemljama. Da bismo uvideli o kolikom je stepenu kontrole reč, navodimo jednu od marketinških usluga koje se nude: „Alarm Clipping usluga, kojom Vas, putem SMS-a, obaveštavamo o kriznom tekstu ili TV objavi o Vašoj kompaniji, koja će biti plasirana narednog dana u medijima.“ Očigledno je da medijski tajkuni Srbije, ne samo da kontrolišu medije, nego i određuju šta će biti vest, a šta ne. Kada je tako, za očekivati je da će njihovi klijenti ne samo unapred biti obavešteni o vesti koja će biti plasirana narednog dana u medijima, nego da će moći i da utiču da li će nepovoljna vest uopšte biti emitovana. Kontrola je potpuna…
Iz navedenog je jasno da su manipulatori uspostavili sistem na takav način, da je istina u njemu pretvorena u običnu besmislicu.

MALE NABAVKE – VELIKE CENE Kada pak pogledamo impresivan obim klijenata iz redova javnog sektora u više od trideset povezanih i zavisnih privrednih društava, pomislili bismo da se ta društva redovno javljaju na raspisane javne nabavke velike vrednosti i učestvuju u njima. Međutim, jedno vreme nije bilo tako, sve do 2008. godine i potpune kontrole Srbije od strane Demokratske stranke. Izuzev poslova dobijenih putem tendera od strane „Telekoma Srbija“, MTS-a i „Elektroprivrede Srbije“, do 2008. godine monopolisti skoro i da ne učestvuju na njima, jer nije bilo ni potrebe za javnim nabavkama te vrste.
U čemu je stvar?
Vrlo jednostavno, do poslova se dolazilo putem raspisivanja javnih nabavki male vrednosti do 27.000 evra. Trojici potencijalnih ponuđača iz redova povezanih marketinških društava slala se ponuda, jedan od monopolista odluči koja od tridesetak firmi će da pruža usluge klijentu, a koje će dve da daju takozvanu uslužnu ponudu, više vrednosti naravno, i tako u beskonačnost… Mimo javnosti, „Službenog glasnika“, sa cenom koju određuje sam monopolista, sa uticajem, politikom, stranačkim fondovima, bez kofera, do momenta kada su se medijski tajkuni DS-a setili da je sve to premalo. Tog trenutka, od 2008. godine krenuli su tenderi i desetine poslova vezanih za ministarstva, javna preduzeća, ustanove, zdravstvo, sport, lokalne samouprave, jednostavno sve pore države Srbije u kojima ima novca, u stotinama miliona evra prometa.

ĐILASOV JAVNI SERVIS Što se tiče javnih servisa, onih što naplaćuju pretplatu i trebalo bi da se brinu o objektivnosti programa, kod njih je sistem jednostavan. Medijski prostor za reklame i emisije producentskih kuća se ne daje na licitaciju ili tender – javnu nabavku velike vrednosti, ne… Upravni odbor, saglasno Statutu, donese odluku o ceni medijskog prostora i popustima na velike količine zakupljenog prostora, tako da se stvori mogućnost da direktori i njihovi komercijalisti bez ikakvih problema mogu da ga izdaju i odlučuju kome će biti dat u najam. Dokumentacija medijskih tajkuna, koju su oni sami potpisali, govori nam na koga je pao izbor nezavisnog RTS-a. Naravno, na monopoliste. Kada se sklopi posao, prostor iznajmi, onda možemo samo da pretpostavimo u kojem obimu i iznosu ide obostrana saradnja, pre svega finansijska, kada na kraju 2011. godine unapred plaćen zakup medijskog prostora na RTS-u firme Dragana Đilasa iznosi skoro 4.000.000 evra. Naravno, u unapred plaćenom zakupu ne zaostaju ni ostali mediji, ali oni su u privatnim rukama. Sve to zajedno čini avansno uplaćeno 9.000.000,00 evra reklamnog i medijskog prostora u Srbiji na dan 31.12.2011. Da ne bi bilo zabune, i ovaj podatak je potpisan i overen pečatom „Dajrekt medija“, čiji je jedan od vlasnika i gospodin Dragan Đilas.
Inače, gospodin Đilas je izuzetno vredan čovek, dok radi kao gradonačelnik Beograda, njegove firme posluju sa „Studiom B“, čiji je osnivač grad Beograd, da bi potom sve to overile pečatom i potpisom, valjda sa ciljem transparentnosti međusobnog poslovanja.
I finansijski izveštaji firmi drugih DS-ovih medijskih mogula pokazuju, recimo, da je 31. 12. 2011. medijima avansno uplaćeno 5.000.000,00 evra na ime zakupa reklamnog prostora u izbornoj, 2012. godini. Kada se sve ovo uzme u obzir, možemo razumeti razloge najveće medijske zastupljenosti Demokratske stranke i njoj bliskih partija na majskim izborima. Kontrola medija u Srbiji je potpuna i taj monopol ni u vreme pisanja ovih redova nije bilo čim narušen.