Daleki Istok nova adresa za rat

Uviđajući očigledni napredak Kine i mnogostruki pad svoje zemlje, američki političari ističu da je reč o posledici „loše osmišljene globalizacije“, koja je uslovila i postavila pod sumnju njihovu dominaciju u svetu, zbog čega pokušavaju da iskoriste već poznatu strategiju u slamanju moći Kine – strategiju opkoljavanja!

Svetski mediji su u sklopu završetka izborne kampanje u SAD-u objavljivali seriju analiza o takozvanom najgorem mogućem scenariju za planetu: ratu SAD-a i Kine. Svakako, ovakve analize bile su podstaknute izjavama predsedničkih kandidata, posebno Mita Romnija, mada ni Obama nije bio mlak. Erik Džej Dolin za američki „Dejli bist“ piše da su američki izbori 2012. podstakli svekoliku kritiku Kine, koja se pretvorila u neumerene izlive nezadovoljstva, mržnje i pretnji.

GEOPOLITIČKE „LJUBAZNOSTI“ Pomenutim pitanjem bavili su se i kineski listovi, pa se tako u redakcijskom članku kineske novine „Huankiu šibao“ (od 8. novembra 2012. godine) navode ekstremistički stavovi predsedničkih kandidata, odnosno šta su sve govorili o Kini. Sve se može svesti, ističe list, na potrebu „davljenja“ sve moćnije kineske države. U tom kontekstu list procenjuje da će „odlučujući faktor geopolitičkog odnosa Kine i SAD-a u sledeće četiri godine biti odnos Obame prema Kini“. U novom mandatu Obame trebalo bi da se dogodi uvećanje BND Kine, tačnije kinesko preticanje SAD-a po dohotku, što je „psihološka granica bezbednosti Amerikanaca“. Drugim rečima, mogu li Amerikanci mirno prihvatiti ovu činjenicu? Ne, ako je suditi po pisanju američkih medija, koji uporno ponavljaju stav da SAD ne mogu prihvatiti spokojno da oni više nisu država sa najvećom zaradom na planeti. Američki časopisi ovo su nazvali „košmarnim scenarijom“ koji se može pretvoriti u rat, a ruski časopis „Vojni posmatrač“, koji se takođe pridružio razmatranju problema američko-kineskih odnosa, donosi analizu Olega Čuvakina, koji konstatuje da se trenutno između SAD-a i Kine vodi pravi „hladni rat“.
„Hladni rat“ se događa uz razmenu geopolitičkih „ljubaznosti“. Poslednju razmenu „lepih reči“ podstaklo je to što je Kina 24. jula 2012. na ostrvu Vudi, u Južnom Kineskom moru, veličine 13 kvadratnih kilometara (još nazivanom i Junsin i Fulam), na koje su imali pretenzije Filipini, Vijetnam, Malezija i Tajvan, sagradila grad i vojnu bazu. Kina je ovde naselila hiljade Kineza. Zbog poseda ovog ostrva morska teritorija Kine se uvećala za stotine kilometara, ali u moru nema ni energenata, ni ribe, tako da ostrvo ima isključivo vojni značaj. Kineska vlada je saopštila da će „raditi i na povratku pod kineski suverenitet i ostrva Sanši, važnim za očuvanje kineskog suvereniteta“.
Američka vlada je na ovo reagovala optužbom „da Peking minira diplomatske napore u rešavanju problema u regionu i nameće sukobe“, a Ministarstvo inostranih poslova Kine je odgovorilo da „moli SAD da uvažavaju suverenitet i teritorijalni integritet države“, dok je list „Ženmin žibao“ zamolio Amerikance „da zatvore gubicu“. Slično su odreagovale i druge kineske novine.
Da Kinezi ozbiljno misle da zaštite svoje interese pokazuju brojne vojno-pomorske vežbe, a možda su najveće nedavno održane u saradnji sa Rusijom, „Morska interakcija 2012“ u Žutom moru. Rusi su poslali moćni odred brodova, a komentatori su zaključili „da je Kina iskoristila Rusiju da pokaže SAD-u svoju pomorsku nadmoć“. Uporedo sa ovim kinesko-ruskim manevrima, u susednom Južnom Kineskom moru odvijale su se pomorske vežbe američke i filipinske vojske. Kinezi su, povodom toga, upozorili Vašington i Manilu da u „reonu manevara postoji mogućnost sukoba dve flote“. Zaista, nov način ponašanja i komuniciranja Kineza sa Amerikancima, na šta ovi drugi nisu navikli.

[restrictedarea]

MNOGO NEREŠENIH PITANJA Između SAD-a i Kine ima niz nerešenih pitanja: Tajvan, i delatnost Dalaj lame, uz podršku Vašingtona, na otcepljenju Tibeta, najveći su problemi. Na to se nadovezuje i problem modernizacije kineske vojske koja postepeno, ali uporno, već pritiska „američku prvu ostrvsku odbrambenu liniju“. Treće pitanje je rast kineske proizvodnje, koji sužava ekonomski prostor, odnosno oduzima tržišta robe proizvedene u SAD-u. „U Aziji je Kina centar ekonomskog poretka, a SAD zauzimaju centralno mesto u sferi bezbednosti. U takvoj situaciji nije moguće izbeći sukobe i obe strane se ponašaju tako kao da su spremne da progutaju drugu“. Ko će, dakle, pobediti? Kinezi misle ekonomija – ističe redakcija lista „Huankiu šibao“. Kina već sada predstavlja važnu svetsku silu koja će, blagodareći visokom tempu ekonomskog i tehnološkog razvoja, kao i vojne moći, u skorije vreme imati osoben status. Kina, u takvim uslovima, ne može da se suzdrži od demonstracije vojne moći, što još više pojačavaju nagoveštaji da će u bliskoj budućnosti po ekonomskoj moći preteći SAD. Četvrto pitanje je oblast nauke i tehnike gde će se uvećati konkurencija, posebno u sferi tehnologije za osvajanja kosmosa, Interneta i elektronike. Kinezi u rešavanju ovih pitanja računaju na psihološki faktor kod Amerikanaca, „koji više nemaju samopouzdanja i vere u sebe i postaju sve sumnjičaviji“. Sa sumnjičavošću se topi i vodeća uloga SAD-a u odnosima sa Kinom. Peti problem su ostrva. Naime, Kina ima brojne sporove sa susedima povodom ostrva, a kao šesti problem se nameće pitanje „Kineske Afrike“, tačnije to što Peking sve više smatra da ima pravo na Afriku i da je SAD moraju u potpunosti napustiti.
Potvrda promene politike Kine ogleda se i u sirijskom ratu, koji je na svetlo dana izneo i novu strategiju Pekinga, jedne od pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Kina se založila protiv rešenja koja realizuju samo interese SAD-a. U odbranu svojih pozicija koristi se faktorom međunarodne legitimnosti, a sve to postaje i moćno oružje u borbi sa SAD-om i njenim saveznicima. Drugim rečima, Kina je javno bacila rukavicu u lice SAD-u.
Analizi kineske moći, između ostalih, pristupili su i turski listovi, naravno sa željom da uz pomoć SAD-a ova država „preuzme odgovornost“ i na Dalekom istoku. Tako turski lista „Radikal“, u redakcijskom članku kaže: „Pošto ima izuzetne devizne rezerve u dolarima, Kina je i akter koji je sposoban da omogući bankrotstvo ekonomije SAD-a i raspad svetskog finansijskog sistema. Istovremeno, Kini je potrebno američko tržište da bi imala adekvatan rast svoje ekonomije orijentisane na izvoz, što je i osnov za rast moći ove države. Proces globalizacije, osmišljen u SAD-u, trebalo je da dovede do betoniranja dominacije SAD-a, a u praksi je ovu državu doveo u zavisnost od Kine, kao i obratno“. Prema mišljenju ruskog politikologa Borisa Mežueva, izrečenom na TV „Rusija“, ovde se pojavljuje velika greška, jer „u analizi američko-kineskih odnosa najčešće se ističu ekonomske veze, tačnije povezanost slična sijamskim blizancima, ali se zaboravlja istaći da u potpunosti odsustvuju geokulturne veze“. Da je Mežuev u pravu pokazuje i ponašanje predstavnika dve države, koji često jedni drugima, što javno, što tajno „zavrću ruke“, pri tome smeškajući se u TV kamere i glumeći pacifiste i nevinašca. Pri tom, analitičare zadivljuje samopouzdanje kineskih političara.
Uviđajući očigledni napredak Kine i mnogostruki pad svoje zemlje, američki političari ističu da je reč o posledici „loše osmišljene globalizacije“, koja je uslovila i postavila pod sumnju njihovu dominaciju u svetu, zbog čega pokušavaju da iskoriste već poznatu strategiju u slamanju moći Kine – strategiju opkoljavanja!

_________________________________________________________________________
STRATEGIJA OPKOLJAVANJA KINE
Strategija opkoljavanja je tokom Hladnog rata uspešno primenjena prema SSSR-u i sada se koristi protiv Kine. Ova politika ima i saveznike na Dalekom istoku – Japan i Južnu Koreju. Da bi pokazali regionu da je dobro biti saveznik SAD-a, pomogle su da se u ove dve države stvori „društvo blagostanja“ i time ih pridobile za operacionalizaciju strategije opkoljavanja Kine. Sa svoje strane Kina, da bi izbegla opkoljavanje, protiv Južne Koreje, SAD-a i Rusije koristi komunističku Severnu Koreju, koju podržava, čime se stvara opasna atmosfera. Naime, došlo je do svojevrsne pat pozicije, jer je Kina uz pomoć komunističkog dela Koreje zaustavila vlastito opkoljavanje, ali i sopstvene pokušaje da stvori regionalni blok koji bi se suprotstavio američkoj strategiji opkoljavanja.
Indija, bez obzira na političke i socijalne rizike zbog etničkih i religioznih konflikata određenih zajednica i grupa, pre svega blagodareći informacionim tehnologijama i intenzivnom tempu razvoja vojne moći, predstavlja drugu snagu u Aziji (prva je Kina). Zbližavanje SAD-a i Indije, u poslednje vreme, ali i koraci Indije ka realizaciji dominacije u regionu, pokazuju da se pojavio još jedan saveznik u strategiji opkoljavanja Kine. Problem za Indiju u ovom savezništvu sa SAD-om je što Vašington, paralelno sa njim, teži da potčini Delhi. Takozvani Azijski tigrovi, države koje imaju stabilan ekonomski rast (Singapur, Tajland, Malezija i Indonezija) uspostavili su snažne i obimne ekonomske odnose sa Kinom, ali i sa SAD-om. Vašington je ušao u ovu saradnju sa ciljem da svoje ekonomske partnere iskoristi za opkoljavanje Kine. Protivurečnost koja se javlja za „Azijske tigrove“ sastoji se u tome što su se u procesu globalizacije integrisali u svetsku tržišnu ekonomiju i imaju dobre odnose sa SAD-om, ali sa druge strane, njihova društva i kultura bliži su Aziji i Kini. Tako su se ove države našle u svojevrsnoj političkoj, ekonomskoj i kulturnoj klopci iz koje nema jednostavnog, ni lakog izlaza.
Na sve to nadovezuje se pitanje kontrole moreuza Malaka, koji ima stratešku važnost za ekonomski razvoj Kine, Japana i Južne Koreje i može da utiče ne balans moći u regionu. Moreuz, naime, spaja Indijski sa Tihim okeanom i povezuje morske puteve Kine, Indije i Indonezije, čime ima značaj sličan Sueckom i Panamskom kanalu. Međutim, za razliku od dva spomenuta kanala moreuz Malaka može da utiče na ekonomski razvoj država u regionu, pre svih Kine, Indije, Japana, Južne Koreje, Malezije i Indonezije, pa se procenjuje da je njegova strateška važnost veća od spomenutih kanala. Stvarajući savezničke odnose sa državama koje kontrolišu moreuz Malaka, SAD nameravaju da utiču na ekonomski razvoj Kine.
Zahvaljujući naporima SAD-a, u regionu su stvoreni Savet za evro-atlantsko partnerstvo (EARS) i Organizacija Azijsko-tihookeanske ekonomske saradnje (ARES) koje, bez obzira na učešće Kine, na Dalekom istoku predstavljaju važne organizacije za realizaciju interesa SAD-a i njenih saveznika. Takođe, asocijacija država jugoistočne Azije (ASEAN), zahvaljujući svojoj strukturi, organizuje države oko moreuza Malaka, a ona nameće sistem normi koje se mogu iskoristiti, kako u interesima SAD-a, tako i Kine.
Kontrola moreuza Malaka je važan momenat (kontroliše Kinu sa juga), koji može uticati da najmnogoljudnija država odustane od svoje strategije usmerene na ekonomski razvoj države. U strategiju opkoljavanja Kine uklapaju se i dejstva SAD-a i saveznika iz NATO-a u Afganistanu, jer ukazuju na želju Vašingtona da formira bliske odnose sa državama Centralne Azije, ali i da u njima formira svoje vojne baze koje bi trebalo da omoguće hegemoniju SAD-a u višepolarnom svetu, jer ovo opkoljavanje Kine ima i sporedni cilj, kontrolu saveznika Kine – Rusije.
Vašington nema mnogo izbora, zaključak je brojnih analitičara: ili da progutaju gorku pilulu i pomire se sa dominacijom Kine, ili da pokrenu rat protiv ove države. No, savetnik Obame za spoljnu politiku Zbignjev Bžežinski smatra da postoji treći put: podela moći i sveta sa Kinom, čime bi se matirala Rusija. Ali, to je samo odlaganje sukoba do „sloma“ Rusije, ako uopšte do njega dođe. Posle toga, opet ostaje isto pitanje: ko je glavni u svetu – SAD ili Kina?

[/restrictedarea]