Volter Bogdanić – NOVINARSTVO JE ZA TVRDOGLAVE

Razgovarao Nikola Vrzić

Smatram da imam pravo na informaciju, i dobiću je na jedan ili na drugi način. I verujem u to svakim delom svog bića; verovatno sam zato i uspešan

Nedavno je u Beogradu, prvi put posle pola veka, boravio Amerikanac srpskog porekla Volter – Volt Bogdanić, novinar „Njujork tajmsa“, jedini novinar koji je tri puta u svojoj karijeri dobio „Pulicerovu nagradu“ za istraživačko novinarstvo. U Beograd je došao da bi primio još jednu nagradu, nagradu „Karić fondacije“; kroz osmeh, na početku razgovora za „Pečat“, kaže, vidimo se ponovo kroz pedeset godina…
Sa Volterom Bogdanićem razgovaramo o tome postoji li slobodno novinarstvo, otkrivamo kako se novinarska sloboda u SAD-u razlikuje od one u Srbiji, sa kakvim se problemima u svom radu suočava jedan američki novinar istraživač…

Funkcioniše li danas istraživačko novinarstvo, barem kada su u pitanju „velike teme“? Na primer, oružje za masovno uništenje u Iraku…

Istina je da su neki i to istraživali. Ali oni su radili za publikacije koje nisu tako uticajne.
U svakom slučaju, to su bili veoma tužni dani za američko novinarstvo; nismo bili agresivni kao što je trebalo da budemo u preispitivanju zvanične verzije.

Zašto niste? Koje je objašnjenje?

Patriotizam; pogrešno usmereni patriotizam. Mada, mislim da je patriotizam reći istinu.
Bilo je puno ljutnje u SAD-u zbog onih koji su poginuli u Svetskom trgovinskom centru, i ljudi su želeli da učine nešto tim povodom. A, znate, u svakoj je zemlji teško izveštavati o nečemu što ide protiv onoga što je percipirano kao nacionalni interes.
Po mom mišljenju, prvo moramo da budemo novinari, pa tek onda patriote. Uostalom, najbolje ćete poslužiti svojoj zemlji ako objavite istinu, sve i ako se na kratak rok to ne čini tako. A zato se, oni koji su na vlasti, toliko i trude da kontrolišu medije. Zato mi i moramo da budemo nezavisan glas.

Da li je, u današnjem svetu, moguće govoriti o slobodnom i nezavisnom novinarstvu, kada isti ili slični finansijski interesi stoje iza vodećih medija i političara koji donose odluke?

Mislim da je na svakom novinaru ponaosob da odluči kako će izveštavati; sigurno je da kompanije koje zapošljavaju novinare i same imaju svoje mišljenje, ali definitivno je na novinarima da poštuju sopstvene etičke norme. Što se mene tiče, radim ono što mislim da je ispravno, tako i izveštavam, a imam sreću da mi moji poslodavci dozvoljavaju da izveštavam o onome do čega dođem. Tako da se u moj rad nisu mešali uopšte. Neko drugi možda ima takvih problema, ali ih ja nisam imao u kompanijama i novinama u kojima sam radio.

[restrictedarea]

Šta bi se desilo ako biste tokom svog istraživanja naišli na informacije koji bi bile kompromitujuće za velikog oglašivača uvašim novinama? Ili je „Njujork tajms“ prevelik da bi ga ucenio neki oglašivač?

To može da bude deo objašnjenja. Ali takođe mislim i da je u pitanju tradicija tih novina; zato se novinari toliko i trude da se zaposle tamo, zato što znaju da će izdavač i kompanija stati iza njih. Znam, naravno, i za drugačije primere, u nekim drugim medijskim kompanijama…
U „Njujork tajmsu“, naravno, znaju da bi ih određena priča mogla stajati nekih oglašivača, ali takođe znaju da upravo zato ljudi i kupuju novine, zato što misle da će dobiti fer i poštenu verziju.

Kako ste, uopšte, odlučili da se bavite baš istraživačkim novinarstvom?

Radoznalost mi je u prirodi, a imam i ono što mi novinari nazivamo „niskim pragom ogorčenja“; što znači da nas ljuti kada vidimo da stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu, kad stradaju ljudi koji ne bi trebalo da stradaju, kada vidimo da sistem ne funkcioniše kao što se reklamira. I onda pokušavamo da taj bes, tu ljutnju transformišemo u konstruktivnu aktivnost, razotkrivajući ono što ne valja, uz nadu da će nešto dobro proisteći iz toga. Da će doći do neke promene.

Da li ste imali takvih satisfakcija u svom dosadašnjem radu?

Da, zato i nastavljam da radim to što radim. A radim to već 40 godina.

Dobili ste tri „Pulicerove nagrade“ za istraživačko novinarstvo; niko drugi nije to postigao. Šta vas čini toliko drugačijim od vaših kolega, koje se takođe bave istraživačkim novinarstvom?

Možda radim vrednije, možda sam tvrdoglaviji; možda ne prihvatam „ne“ kao odgovor. Svojim studentima na Univerzitetu „Kolumbija“, na prvom času, uvek kažem „ne prihvatajte ‘ne’ kao odgovor“. Mnogi novinari, kada potraže informaciju pa je ne dobiju, i ne pokušavaju da se izbore protiv tog odbijanja, okrenu se i odu. Ja to, pak, shvatam kao izazov; smatram da imam pravo na informaciju, i dobiću je na jedan ili na drugi način. I verujem u to svakim delom svog bića; verovatno sam zato uspešan.

Imate, kao važnu alatku, i Zakon o slobodnom pristupu informacijama.

Da, to je korisna alatka, ali je takođe vlada često zloupotebljava da odloži iznošenje nekih informacija, nekad ga koriste i da bi usporili neke istrage, tako što ne odgovaraju odmah ili traže, recimo, hiljade dolara unapred za besmislene troškove kopiranja… Zakon, kao svaki zakon, može da se izokreće da bi bio od koristi ljudima na vlasti. Ali imamo velike koristi od tog zakona, koje sam i sam iskoristio.

Recite nam nešto o najvećim preprekama na koje ste nailazili u svom radu?

Pretnje tužbom na sudu. To su velike pretnje, veće nego pretnje oglašivača. Ponekad, kad izveštavate o velikim kompanijama, one imaju skupe advokate koji mogu da zastraše medije preteći da će ih tužiti. I to se događa često.

Dešavalo se i vama?

Da, jeste.

I, šta se desilo?

Istina, na kraju, uvek pobedi. Makar u filmovima.
Da, pretili su mi, dobijao sam tužbe, ali ako ste pažljivi u svom izveštavanju, na kraju, to će i pobediti. Tako je bilo u mom slučaju.
U zemlji kao što je Srbija, gde dva ili tri čoveka, uz to politički aktivna, kontrolišu praktično čitavo tržište reklama, možemo li uopšte govoriti o otvorenim i objektivnim medijima?
To jesu ozbiljne prepreke. Na novinarima je, poput vas, da se suprotstave takvoj situaciji, i da to radite konstruktivno, tako što ćete ubediti vaše urednike da je u njihovom dugoročnom interesu da dozvole novinarima da rade svoj posao, jer će, na kraju krajeva, ljudi zbog toga i kupovati vaš list. Razumem pritiske oglašivača, ali, znate, vreme se menja, i u vreme Interneta svako može da pokrene onlajn publikaciju.

Znači li to da Internet postaje ostrvo slobode?

On može to da bude. I da izvrši pritisak na vodeće medije, ako već oni prevashodno ne služe svojim čitaocima. Internet jeste novo oruđe. U Americi postoje onlajn publikacije oko kojih se okupljaju velike grupe ljudi, njihov rad i ne košta mnogo, a inspirisali su vodeće medije da bolje rade svoj posao.

Zloupotrebiću ovaj razgovor jednim ličnim pitanjem. Istraživao sam ubistvo našeg premijera Zorana Đinđića, zbog toga su me oba srpska udruženja novinara i nagradila. Istovremeno, zbog te istrage koja se mnogima nije dopala, trpim i neprestane medijske napade, a imao sam i krajnje ozbiljnih problema na mom prethodnom poslu, pošto su se promenili vlasnici kompanije za koju sam radio. Kakav savet imate za one koji pokušavaju da otkriju istinu i nastradaju zbog toga?

Ne odustajte. Ne predajte se. Ne prepuštajte se. Ako jedne novine neće da vas podrže, a vi radite vredno i možete da dokumentujete ono što tvrdite, neko drugi hoće. Jer će uvek biti tržišta za istinu, i za hrabre novinare koji se trude da razotkriju nepočinstva. To nije lak put, i ne završi se uvek onako kako bismo želeli, ali deo karaktera novinara istraživača je tvrdoglavost.
Svi smo imali sličnih iskustava, u manjim novinama u kojima sam radio doživeo sam da ne dobijem podršku koju sam želeo. Ali nisam odustao. To me je nateralo samo da radim još žešće.

[/restrictedarea]