Ruski oligarh srušio Sakašvilija

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Na čelo Gruzije dolazi Bidzina Ivanišvili, u Moskvi poznatiji kao Boris, koji je sav svoj imetak od 6,7 milijardi dolara stekao u Rusiji, pa nema dileme da je njegova veza sa Kremljom više nego snažna

Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili doživeo je krah. Njegov režim, godinama građen čvrstom rukom iznutra i američkom dolarskom rukom spolja, nije izdržao izborni sudar sa „Gruzijskim snom“, novoformiranom partijom milijardera Bidzine Ivanišvilija. U Moskvi toplo pozdravljaju poraz Sakašvilija, s kojim Kremlj ne želi ni da razgovara još od avgusta 2008, kada je gruzijska vojska napala zaštićenu južnoosetijsku enklavu oko Chinvalija, za čiju bezbednost su garantovale ruske mirovne snage. Ni na Zapadu ne tuguju previše; kontroverzni Mišiko izgubio je pravi kontakt sa Amerikancima još posle odlaska Džordža Buša i Donalda Ramsfelda iz Bele kuće 2009. godine. Kao verni vazal, ipak je nastavio da dobija pomoć iz američkog budžeta, ali sticao se utisak da Vašington ne zna šta da radi s čovekom čija je najveća opsesija – formirati antiruski savez i vojno poraziti Moskvu. Njegove ideje, naprosto, nisu se uklapale u dnevni red predsednika Baraka Obame.

SAKAŠVILIJEVA MORA Sakašvilijev san se tako raspršio. Propao je njegov strateški plan da predsednička ovlašćenja prenese na premijersku funkciju i da sam zauzme to mesto sledeće godine, pošto mu istekne drugi predsednički mandat. Jer, parlamentarna većina od sada neće pripadati njegovom Ujedinjenom nacionalnom pokretu (UNP), već Ivanišvilijevom „Gruzijskom snu“ koji će imati komotnu većinu sa 85 poslanika, od ukupno 150 u gruzijskoj Skupštini. Sakašvili je 2011. izvršio promenu ustava i, od januara sledeće godine, parlament i premijer imaće najveću vlast u zemlji. A tu vlast držaće Bidzina Ivanišvili, dok će poraženi Sakašvili poslednju godinu svog predsedničkog mandata provesti – poražen, usamljen i obezvlašćen. Ali, Zapad zahteva od novog političkog lidera Gruzije da ne insistira na tome da Sakašvili podnese ostavku, ne želeći u ovako delikatnom trenutku, dok je još nejasno kojim kursem će gruzijski čamac zaploviti, da ostane bez pouzdane poluge uticaja. Iako islužen vojnik, Sakašvili i dalje može biti upotrebljiv za destabilizaciju političke scene, u slučaju da Ivanišvili pokaže znake neposlušnosti. Jer, iako se Ivanišvili kune u čvrstinu svog evroatlantskog opredeljenja, njegove veze sa Rusijom su veoma brojne i čvrste. Mere se decenijama i milijardama dolara.
Bidzina Ivanišvili, u Moskvi poznatiji kao Boris, svoj imetak od 6,7 milijardi dolara stekao je u Rusiji. Iako je, tvrdi, uoči izbora rasprodao sve aktive u najvećoj zemlji sveta, nema dileme da je međusobni uticaj sa Kremljom i dalje više nego snažan. Možda je dovoljno reći da je Ivanišvili još sredinom devedesetih bio pripadnik „Semibankarščine“. To je bila grupa od devet oligaraha koji su iz senke vladali svim ruskim medijima, finansijama i privredom. Oni su se udružili oko ideje da slabašnog Borisa Jeljcina, koji im je praktično prepustio upravljanje zemljom, makar i na silu proguraju u drugi predsednički mandat. Prema javnom priznanju šefa „Semibankarščine“ Borisa Berezovskog londonskom „Fajnenšel tajmsu“ (igra reči, analogija sa „Semibojarščinom“, sedam boljara koji su 1610. preuzeli vlast nad Rusijom posle svrgavanja Vasilija Šujskog, poslednjeg cara iz dinastije Rjurikoviča), devet oligarha držalo je u svojim rukama više od 50 odsto ruske privrede i uticali su na donošenje svih važnijih političkih odluka u zemlji.

[restrictedarea] Kao vlasnik dve banke, moćnog „Ruskog kredita“ i „Impeks banke“, Ivanišvili je 1996. odradio svoj deo posla i odigrao ključnu ulogu na predsedničkim izborima u Rusiji. Dok su ostala osmorica finansirala kampanju Borisa Jeljcina (i zauzvrat gotovo besplatno dobili najveća energetska bogatstva Rusije), Ivanišvili je bio sponzor trećeplasiranog kandidata, harizmatičnog generala Aleksandra Lebeda, koji je u prvom krugu osvojio značajnih 14,7 procenata glasova. Na taj način, zajedno sa večitim „vladajućim opozicionarom“ Vladimirom Žirinovskim koji je dobio pet procenata, otkinuli su opozicionom kandidatu Genadiju Zjuganovu tačno onoliko glasova koliko mu je nedostajalo za pobedu u prvom krugu – petinu izašlih birača. A potom je usledio veliki obrt: Lebed, koji je svoj rejting mesecima podizao na žestokoj kritici Jeljcina, „iznenada“ je uoči drugog kruga pozvao svoje birače da glasaju upravo za aktuelnog predsednika. Na taj način, Jeljcin – čija je vlast prethodnih meseci visila o koncu – mnogo mirnije je ušao u drugi krug i porazio Zjuganova.
I tu dolazimo do ključnog momenta. Svi pripadnici „Semibankarščine“ koji su, posle dolaska Putina na vlast 2000. godine, pristali da igraju po novim pravilima, to jest da se ubuduće okanu politike i da plaćaju poreze, dobili su garancije novog predsednika da se njihovo poslovanje i poreklo kapitala neće preispitivati. Ovaj savet neki su poslušali, a neki nisu. Od njih devetorice, Vladimir Gusinski i Boris Berezovski su u bekstvu, a Mihail Hodorkovski u zatvoru. Vladimir Vinogradov preminuo je od infarkta, dok se Aleksandar Smoljenski povukao iz biznisa i sve prepustio sinu. Sa druge strane, „lojalni“ pripadnici „Semibankarščine“ Mihail Fridman, Pjotr Aven i Vladimir Potanjin i dalje su veoma aktivni, razvijaju poslove. Isto kao i Bidzina (Boris) Ivanišvili, čiji je imetak dosegao 6,7 milijardi dolara, pa je postao 153. najbogatiji čovek na svetu po „Forbsovoj“ listi i među 20 najimućnijih Rusa. Sav svoj imetak Ivanišvili je stekao za više od dve decenije rada u Rusiji, a jedno vreme je čak, zvanično, finansirao i ruski MUP.

BORISOVA RUSKA VEZA Da li to sve može da se ostvari bez tesnih i poverljivih odnosa sa ruskom vlašću? Da li je Kremlj zaboravio njegove „dobre usluge“ prilikom izbora Jeljcina? I da li, nekada jedan od deset najmoćnijih Rusa, koji je uz to ostao lojalan i Putinu, može da bude sasvim „nezavisna“ figura, sada kao vodeći politički faktor u Gruziji?
Prva je na ova pitanja odgovorila Valerija Novodvorskaja, jedna od najistaknutijih pripadnica „druge Rusije“, žena koja otvoreno poredi Putina i Hitlera. Ona je, naime, ubeđena da je Ivanišvili „ruska marioneta“, koja će Gruziju, umesto u svetlu zapadnu budućnost, sada isporučiti u „ruski mrak“, i pozvala gruzijske intelektualce da to ne dozvole. Ne ulazeći ovom prilikom u to kako jedna ruska državljanka može biti toliko zlonamerna prema svom narodu i državi – trebalo bi konstatovati da Ivanišvili gotovo savršeno odgovara opisu „ruskog čoveka“. Na veoma sličan način na koji je Sakašvili bio „američki vazal“.
Jer, dobro je poznato da je Moskva poslednjih godina preduzela niz mera za neutralisanje „obojenih revolucija“ u republikama bivšeg SSSR-a. Osim što je osujećena destabilizacija Aleksandra Lukašenka u Belorusiji, antiruski režimi smenjeni su u Ukrajini i Kirgiziji. A sada je na dobrom putu da u istoriju ode i najveći neprijatelj Kremlja – Mihail Sakašvili. Kako je s pravom ovih dana zaključio poznati ruski intelektualac Mihail Leontjev – epoha „obojenih revolucija“ završena je porazom Sakašvilija.
Međutim, iz svega nipošto ne bi trebalo izvlačiti zaključak da će Gruzija posle pobede Ivanišvilija odmah da napusti orijentaciju ka NATO i EU, i da se okrene Rusiji. Pre svega, to je gotovo nemoguće u zemlji koja trećinu svog budžeta dobija direktnim donacijama iz Vašingtona. Drugo, Sakašvili je u proteklih osam godina Gruziju u toj meri premrežio američkim ljudima i strukturama, da bilo kakav nagli zaokret za sobom vuče velike potrese. Konačno, i sam Ivanišvili stalno ističe da se strateška evroatlantska orijentacija Gruzije neće menjati, ali da će težiti poboljšanju, pre svega ekonomskih odnosa sa Rusijom.
Stoga je pred novim vlastima u Tbilisiju veoma težak zadatak. Trebalo bi pronaći balans između Vašingtona i Moskve, a pri tom da se ne zanemare ni interesi Brisela. S druge strane, mora se računati sa javnim mnjenjem u Gruziji, koje nikada neće prihvatiti odricanje od dela državne teritorije – Abhazije i Južne Osetije, koje Moskva priznaje kao nezavisne države. Time se dolazi do paradoksalne situacije. Ivanišvili, koji se može smatrati ruskim igračem, ima prilično vezane ruke u vezi sa pitanjem poboljšanja odnosa sa Moskvom. Takođe, Sakašvilijeva politika dovela je do toga da se dijalog Moskve i Tbilisija, nekadašnjih prijatelja i saveznika, sada može odvijati unutar veoma ograničenih koordinata.
Ipak, Ivanišvili i oni koji iza njega stoje nesumnjivo poseduju veliku snagu. O tome najbolje svedoči činjenica da su praktično oduvali s vlasti do juče svemoćnog Sakašvilija i njegove pokrovitelje, koji su verovali da će večno vladati kavkaskom republikom, izuzetno značajnom za transport nafte i gasa iz kaspijskog basena za Evropu. Iako je u ovom trenutku rano za dugoročne prognoze, za očekivati je da će politika iskusnog ruskog oligarha (Borisa) Ivanišvilija, malo pomalo, voditi ka ozdravljenju odnosa Rusije i Gruzije. Na korist obe države.

[/restrictedarea]