Rekom – jedina naša nada?!

Piše Vladimir Dimitrijević

Kojim je svojim zaslugama Nataša Kandić zaslužila da ispiše našu noviju istoriju

Stefan Karganović se, u poslednjem broju „Pečata“, prilično uzbudio zato što je Nataša Kandić, sa svojim REKOM-om, ne samo rešila da piše našu noviju istoriju, nego i dobila „befel“ od državnih čelnika bivših jugo-republika, izuzev Srbije. Ali gospodin Karganović, koji već decenijama živi na Zapadu i bavi se faktografskom istoriografijom, prosto ne shvata koliko je Nataša Kandić prava ličnost za pisanja naših budućih istorijskih udžbenika u kojima će, glasno i jasno, biti rečeno da su za sve zločine na Balkanu, od Vinčanske kulture do danas, krivi Srbi. Uostalom, zar gospođa Kandić ne nosi najviše stranih odlikovanja za svoje angažovanje u Srbiji i dokazivanje ko su ti, tako prljavi i odvratni „bizantski“ urođenici, taj (kako bi Ante Starčević rekao) „nakot za sjekiru“, „pasmina slavoserbska“?

ZASLUGE I ODLIKOVANJA Da pomenemo samo neka od odlikovanja koja garantuju objektivnost Nataše Kandić i njenog „čeda“, REKOM-a: Human Rights Watch Award (1993), US and EU Democracy and Civil Society Award (1998), Martin Ennals Award (1999), Lawyers Committee for Human Rights Award (1999), NED Democracy Award (2000), Roger E. Joseph Prize (2000), Alexander Langer Prize (2000), Civil Courage Prize (2000). Ona je 2001. dobila počasni doktorat Univerziteta u Valensiji, „u znak priznanja za njen dugogodišnji i istrajni rad u zaštiti ljudskih prava i humanitarne aktivnosti“. Godine 2004. njoj i njenom Fondu za humanitarno pravo dodeljena je i nagrada fondacije „People in Need“ („Homo homini“), a našla se i na listi 36 evropskih heroja magazina „Tajm“. Godine 2006, ona je dobila orden „Danica hrvatska“ za „uspeh u pravnom rešavanju posledica rata“, a 2005. „Dnevni avaz“ je ovoj počasnoj građanki Sarajeva dodelio i specijalno priznanje zato što se „u poslednjih petnaest godina intenzivno stavila u službu borbe onih, koje je sila vlasti osudila na nestanak“.

[restrictedarea] Čime su zaslužene tolike nagrade? Pa, radom. Teškim, upornim, ozbiljnim. I taj rad se ne sme zaboraviti, bar ne ovde u Srbiji, gde je i obavljan. Setimo se tog rada, makar u naznakama.
Zar ona nije, glasno i jasno, rekla da su Srbi u BiH od 1992. do 1995. počinili, pored Srebrenice, i niz drugih genocida (Prijedor, Višegrad, Zvornik…) o čemu je njen Fond dostavljao, redovno, podatke Hagu? Zar ona nije ustala protiv „nepravedne“ presude Međunarodnog suda pravde po kojoj u Srebrenici nije izvršen genocid, i zar nije rekla da je za takvu pogrešnu presudu kriva država Srbija koja Sudu nije obezbedila dokaze? Zar ona nije, zajedno sa članovima Udruge Vukovar 1991, sačinila i podnela Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu krivičnu prijavu za ratne zločine počinjene nad hrvatskim ratnim zarobljenicima u više „koncentracionih logora“ na prostorima bivše Jugoslavije? Zar ona nije dopisnika lista „USA Tudej“ Žaka Kelija snabdela „pouzdanim“ podacima o zločinima srpskih snaga na Kosovu i Metohiji 1999, posle čega je Keli napisao uvodnik za svoje novine, ukazujući na postojanje oficirskog srpskog dnevnika u kojem je napisano naređenje za etničko čišćenje Albanaca, što je Hag posle koristio kao dokaz, mada je novinar Keli, kad je saznao da je objavio lažnu vest, podneo ostavku? Zar Nataša Kandić nije lepo objasnila da naše suočavanje s nedavnom prošlošću mora da se zasniva na „nespornim“ činjenicama koje je ustanovio Haški tribunal? Zar ona nije šamarala srpskog izbeglicu sa Kosova usred Beograda? Zar ona nije, sa svojim Fondom, objavila snimke o „škorpionima“ kao krunski dokaz da su Srbi, masovno, zločinci, i da ih je za zločine čak i SPC blagosiljala? Pa zar njen Fond 2007. nije objavio knjigu „Škorpioni: od zločina do pravde“, u kojoj je tvrđeno da je presuda dotičnim paravojnicima sporna, jer nisu proglašeni za jedinicu MUP-a Srbije, niti u presudi piše da su žrtve prevezene iz Srebrenice, čime je trebalo dokazati da je država Srbija kriva za zločin u Srebrenici? Zar se sme zaboraviti kako je ona, 28. septembra 2000, prilikom suđenja braći Mazreku koji su u Klečkoj klali i osmogodišnju Srpčad, jasno rekla da „u ovom trenutku u Srbiji nema uslova da se Ljuamu i Bekimu Mazrekuu sudi na pošten način“, a 23. februara 2001. da „braća Mazreku nemaju pravično suđenje“? Zar nije našla advokata Mojcu Šivert, čija „Pravna analiza suđenja braći Mazreku“ kaže da ih je Okružni sud u Nišu osudio „bez ijednog dokaza o krivici“? Zar ona nije bila i za to da se Dobrica Ćosić baci u Hag?
Nataša Kandić je herojski branila Sonju Biserko, koja je srbijansku elitu optužila, u hrvatskom „Feral tribjunu“ 17. avgusta 2002, za pokušaj „deetnifikacije zločina“, na šta je reagovalo čak i „Vreme“. U odbranu svoje istomišljenice, Nataša je napala i „Vreme“, rekavši da se u Srbiji čuje „lavež iz medija koji su važili za nezavisne od politike Slobodana Miloševića“, ali su sklopili savez sa đavolom u doba NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Polemika u „Vremenu“ bila je tako oštra da je Nataša Kandić, tada, izazvala gnev čak i ambasadora SRJ na Kipru, Svetislava Basare, koji je nju i njene drugosrbijanske saborke nazvao „frustriranim, pohlepnim i guzatim babama“. Čak je tvrdio da su, kad su u pitanju nesreće u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, „Biserko, Kandić, Slapšak i buljavi Luković“ „od tih nesreća udobno živeli i hoće da žive isto tako zauvek“.
Naravno da je, takva kakva jeste, morala da bude i za nezavisno Kosovo, o čemu je pisao „Zidojče cajtung“, a prenosio „Dojče vele“ 20. decembra 2007. godine („Ne protive se svi Srbi nezavisnosti Kosova…“), pri čemu su kao primeri neprotivljenja navedeni Nataša Kandić i Mirko Tepavac.
A kada je novinarka irskog lista „Sandi tribjun“ 2008. godine objavila tekst „Živeti na liniji fronta u Beogradu, u Srbiji“, u kojem je pisalo da je „teško verovati da postoji takva koncentracija zla na tako malom prostoru… Svaka ustanova je zagađena ratnim zločincima“, pri čemu sve liči na „Vajmarsku republiku“, ispostavilo se da iza takvih stavova stoji, pored famoznog Dinka Gruhonjića, Maje Stojanović iz Inicijative mladih za ljudska prava i Majde Puače iz „Kvir Beograd kolektiva“, i Nataša Kandić. I tako dalje, i tome slično… To su zasluge zbog kojih je Nataša Kandić jedno od najodlikovanijih bića u Srbijici, danas.
Dakle, g. Stefan Karganović je čovek koji ne priznaje zasluge zaslužnima, iz razloga sopstvene nacionalističke paranoje i ljubomore, a naša Nataša je toliko zaslužna i tako odlikovana da joj to niko, osim mračnih nacionalista, ne može osporiti.

BUDUĆNOST U PISOARU Zato niko ne može i ne sme sumnjati u REKOM! Naprotiv, trebalo bi ga oduševljeno pozdraviti, a potpisnik ovih redova mu je i himnu spevao: „Istorija stiže, prava, s haškim ‚šmekom‘/za to će se ovde potruditi REKOM./Neće dete igru sa mecom i zekom/hoće samo knjige koje piše REKOM./Ne veruješ valjda Rajsu tamo nekom?/Zločinci su Srbi, rekao je REKOM./Streljaće nas opet na tom sudu prekom/ jer smo zaslužili, presudi nam REKOM./Sad se ne drogiraj ni gandžom, ni krekom/ovde će ti mozak da ispere REKOM./Naša istorija otplutaće rekom/a ostaće samo što objavi REKOM.“
Kako bi trebalo da izgleda REKOM-ova istorija, zna se, između ostalog, i iz stavova Natašine najbolje drugarice, Sonje, koja je odavno ustvrdila da postoji „srpski mit o Jasenovcu i sledstveno tome, genocidnosti hrvatskoga naroda“. Ona je obrazložila i konačni cilj ovog procesa u državi Srbiji: „Njena demokratska transformacija je moguća samo uz pomoć međunarodne zajednice i neke vrste ‘kolonizacije’ njenih institucija, posebno vojske, policije, pravosuđa i obrazovnog sistema.“ Istraživački tim njenog Helsinškog odbora jasno je rekao: „Volfgang Šivelbuš u svojoj knjizi ‚Kultura poraza‘ ističe da dok god ‚gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom‘.“ Ili, kako bi nas podsetio Milan Brdar, moramo da pristanemo na pisoarizaciju našeg života, da progutamo „gorki sadržaj pisoara“ koji nam nudi Veliki Pedagog Imperije, uz pomoć svojih Nataša, Sonja i REKOM-a, zaslađujući ga pričom o EU budućnosti. Proces će biti gotov kad se steknu dva uslova: 1) da tom toku i tim radnjama samoponižavanja nema više otpora; i 2) kad s istim radnjama žrtva (u ovom slučaju mi) dalje nastavlja samoinicijativno, s punim entuzijazmom“.
Dakle, borba protiv REKOMstrukcije našeg istorijskog identiteta tek počinje. Za početak, prave knjige u šake. Recimo, „Presuđivanje istoriji u Hagu“ akademika Koste Čavoškog; ili studiju dr Radmile Nakarade „Raspad Jugoslavije/ Problemi tumačenja, suočavanja i tranzicije“. Nezaobilazno delo je i studija Mirjane Radojičić, „Istorija u krivom ogledalu/ Nevladine organizacije u Srbiji i politika interpretiranja novije južnoslovenske prošlosti“. Naravno, ne zaboravimo ni izdanja NVO „Istorijski projekat Srebrenica“ Stefana Karganovića, čoveka koji s punim pravom ukazuje na REKOM kao na pokušaj ne samo raspamećivanja Srbije, nego i njene konačne likvidacije. Budućnost je, kao i uvek, budnost.

[/restrictedarea]