PRINC PAVLE I ČETVRTI RAJH

piše Milorad Vučelić

Do pre neki dan ni mi, ni Angela Merkel, nismo mogli da naslutimo da su najveći protivnici nemačkog ultimatuma Srbiji da prizna nezavisnost, i još više od toga teritorijalni integritet Kosova, istoričar Dubravka Stojanović i Čankova produžena ruka i jezik, poslanica Aleksandra Jerkov. (Pročitati tekst Ljiljane Bogdanović „Novo markiranje žigosanog kneza“ u ovom broju „Pečata“). Nemcima ne bi trebalo nikada verovati, jer oni se onoga na šta su se obavezali nikada nisu držali, pa neće ni sada. Na to je naivno već bio naseo princ Pavle i pomislio da bi se moglo dogoditi da građani Jugoslavije „izađu netaknuti iz Drugog svetskog rata“. Kao, recimo, Španci.
Nemačke uslove, sažeto rečeno, nikada ne bi trebalo prihvatiti, o čemu najbolje svedoče žrtve Drugog svetskog rata sahranjene u Jajincima. Pored dve pomenute, Merkelova i Četvrti Rajh neće proći, saznali smo povodom prenošenja posmrtnih ostataka princa Pavla Karađorđevića iz Lozane na Oplenac. Da se Dubravka i Aleksandra pitaju, Merkelova ne bi nikada prošla preko srpske teritorije ili njenog vazdušnog prostora, i stigla u Atinu da zajedno sa „grčkim merkelistima“ provocira krvave proteste desetine hiljada antifašista.
Neoprostiv je greh anglofila princa Pavla jer je, svedočenja i dokumenti to kažu, s velikom mukom i odugovlačenjem prihvatio pristupanje Srbije Trojnom paktu. Možemo samo zamisliti šta sve peščanik-drugosrbijanci zameraju dojučerašnjim vlastodršcima žutog kartela koji su se onako podatno predavali Nemcima i ispunjavali sve njihove ultimatume o komadanju Srbije koje je najpreciznije izrekao nekadašnji ambasador Nemačke u Beogradu Cobel. A ne možemo ni zamisliti pod kolikim su terorom i kolikim mukama sve ove godine peščanik-drugosrbijanci bili kada nisu progovarali ni jednu jedinu reč da bi iskazali svoja duboka patriotska uverenja. Pa čak ni da promrmljaju: Sto Srba za jednog Nemca, ipak je mnogo i nije baš u redu! Da ne bi naknadne sahrane jednog Karađorđevića u porodičnu grobnicu na Oplencu, ne bi prozborili ni reč.

Nema te mašte koja može zamisliti kako će se ove dame, sa svim jedinicama iz sastava drugosrbijanske divizije, obrušiti na Merkelovu i novi nemački ultimatum koji je posredstvom Evropske komisije upravo stigao Srbiji. Ne bio u koži onih kojima će na pamet pasti da uopšte pomisle da taj ultimatum prihvate i iznevere i izvrgnu ruglu žrtve iz Jajinaca.
Zamislite samo tu razliku između nemačkog ultimatuma 1941. i ultimatuma 2012. Srbiji se sa sve Jugoslavijom nudilo visoko mesto u novom evropskom poretku pod vođstvom Trećeg Rajha. Prvim ultimatumom se obećava očuvanje Jugoslavije, a drugim razbijanje Srbije. Što je nevoljno prihvatao onaj prvi, kriv je izdajnik princ Pavle, a ko prihvati ovaj drugi biće evrodemokrata i patriota. Nekada su nam nudili izlaz i na Egejsko more i Solun, a sada nam ne daju ni do obale Sitnice, jer su nam izlaz na Jadran već uzeli. I sad, ovo prvo je loše, a ovo drugo je jako dobro, pametno i poželjno. Kada Slobodan Milošević u Rambujeu nije prihvatio da se NATO vojnici, pa i oni nemački, nesmetano samovoljno voze i razmeštaju po Srbiji, to je bilo pogubno, dok je današnje pucanje nemačkih vojnika po Srbima na Kosovu dokaz odbrane civilizacije novog EU poretka. Onda su bili okupatori, a sada to nisu. Onda su bili verolomni, a sada to nisu. Onda su lažno obećavali, a sada to ne rade. Ne bi im trebalo verovati kada nude neku bar prividnu, ali izglednu korist, ali bi ih trebalo poštovati i uvažiti kada nude očigledno zlo.
Princ Pavle je, navodno, računao da će „građani Jugoslavije mirno gledati transporte nacističkih“ okupatorskih trupa. Milošević na to nije računao, i na to ni javno, ni u tajnom aneksu, nije pristao. Ko je od njih dvojice više kriv, ne zna se ni sada, ali oni koji su danas u Srbiji spremni da prihvate svaki nemački uslov, u pravu su i viđene su patriote i mudri državnici. I sve to je, navodno, način da se ispoštuju streljani u Jajincima koji se, eto, nekom dijalektikom stavljaju na teret i princu Pavlu koji je u vreme rata, baš kao i njegov sinovac, bio pod kontrolom Engleza koji su pak bili u ratu protiv Trećeg Rajha. Možda je princ odgovoran za savezničko bombardovanje Beograda 1944, baš kao što im je Milošević kriv za bombardovanje 1999. Dabome, podrazumeva se da su oni koji su nas bombardovali, bilo da su Nemci ili Englezi, nevini.
Suština je, kaže pomenuta istoričarka, u pitanju:„Da li je mudrije biti uz zločince nego postati njihova žrtva?“ Srbija je tada pravilno izabrala i suprotstavila se okupatorima i zločincima. I bila i ostala na pravoj i boljoj strani istorije. Tako je bilo. I u poslednje dve decenije Srbija je bila pred tim izborom. I većinski je, kao i nekada, izabrala da se bori protiv stranih ultimatuma i zločinačke sile, a to je činila najčešće uprkos delovima svoje političke i intelektualne „elite“. To je činila čak i kada je bilo jasno da će biti pravedna žrtva. Tako se ostaje dostojan uspomeni na streljane i u Jajincima i na drugim stratištima. Baštiniti danas te žrtve znači opet se suprotstavljati aktuelnom porobljavanju i nemačkim ultimatumima pod firmom novog EU poretka. Kapitulirati danas pred svakom direktnom ucenom znači pokazati da su svi borci za slobodu ovog naroda „pali za pogrešnu stvar“.
Već godinama se od strane političkih i intelektualnih drugosrbijanaca proizvodi jedan opaki mutant kojim se današnje kapitulacije i izdaje kombinuju, pravdaju i povezuju sa antifašističkom borbom, a nekadašnji borci protiv okupatora postaju preteče banalnih kolaboranata. Od ovoga nema većeg pokušaja brukanja boraca za slobodu i za Srbiju.
Moglo bi se govoriti, a i govori se, o odgovornosti princa Pavla za sklapanje sporazuma sa Vlatkom Mačekom „bez ikakvog vođenja računa o položaju srpskog stanovništva na teritoriji Banovine Hrvatske, od koje će postati NDH, a Srbi u njoj biti prepušteni na milost i nemilost ustaškoj vlasti“, kako je napisao Dušan Glišović. Odgovornost on snosi i što je dopustio puč i što mu se ničim nije suprotstavio… i tako dalje. Ali, to je već onaj deo koji princu Pavlu drugosrbijanci broje u zasluge.
Nema nikakve sumnje da će, povodom Stogodišnjice oslobodilačkih Balkanskih ratova, iz pomenutih kuhinja izaći čitav niz optužbi i dokaza da je Srbija 1912. bila „na pogrešnoj strani istorije“. Samo se da naslutiti šta se sve sprema za 2014, za Stogodišnjicu Prvog svetskog rata.
Ovaj i naredni brojevi „Pečata“, baš kao što su to bili i mnogi prethodni brojevi, biće posvećeni ovim temama.
Dogodine u Prizrenu!