Željko Cvijanović: Kaži mi šta misliš o Kosovu i znaću sve o tebi

Razgovarala Nataša Jovanović Fotografije milan timotić

Novinari britkog jezika teško nalaze prijatelje u vladajućim krugovima. Željko Cvijanović često je odlazio i korak dalje: oštrim tekstovima je, za vreme režima Borisa Tadića, uporno sakupljao neprijatelje. Za „Pečat“ priča o tome koliko se njemu, pa i sajtu „Novi standard“ koji vodi i uređuje, život promenio od kako je promenjena vlast

Da li biste nešto, i zašto, menjali u svojim tekstovima i stavovima iz poslednjih šest meseci?
Ne bih, ako mislite na to što sam uoči izbora podržao opoziciju, a sada ih, kad su na vlasti, kritikujem. Važno je razjasniti jedno. Tačno je da je neobično da jedan novinar uoči izbora otvoreno podrži neku stranku, a ja sam podržao čak tri: i naprednjake, i „Dveri“, a za DSS sam čak snimio i jedan mali spot. Objasniću to pozorišnim izrazom – prelazak preko rampe – kada glumac izađe iz svog logičnog prostora pozornice i siđe u publiku, gde njegova rola tada funkcioniše na sasvim drugi način. Prešao sam preko rampe zato što sam nalazio da je Tadićeva vlast prešla sve linije demokratske pristojnosti i da je, pored svega ostalog, ugrožena i moja profesija. Setite se samo koliko su tada mediji – kao bajagi neopredeljeni, nepristrasni i objektivni – besomučno podržavali jednu katastrofalnu vlast i koliko su klasična sredstva borbe za profesiju bila obesmišljena.

Da li su se vaše nade ostvarile?
Moja jedina nada bila je da se vlast zameni. I još uvek nisam zadovoljan, jer još nije zamenjena. Nisam, međutim, toliko mlad da sam očekivao da će se preko noći dogoditi promene. I sam sam uoči izbora naprednjačku vladu video kao uvod u promene, a ne promene same. Na tome sam i sada, kada, kao što je i red, kritikujem naprednjačku vlast. Onome ko je mislio da je Toma Nikolić trebalo da bude na čelu trećeg srpskog ustanka i da sa tri hleba nahrani Srbiju, nažalost, ne mogu pomoći. Kao što ne mogu pomoći ni onima koji ne vide da su makar neke društvene stege Tadićevim odlaskom popustile.

Da li se sa promenom vlasti izmenilo i stanje u glasilima?
Pre svega, pogrešno je uverenje da su mediji u Srbiji ogledalo vlasti, i to najbolje potvrđuje današnja situacija. Oni su kod nas ogledalo elita. Naravno da se društvene elite, među njima i medijske, nisu promenile, ali su, zarad svog opstanka, taktiku prilagodile novim uslovima. Pazite, kada govorim o društvenim elitama, govorim o najpokvarenijem delu srpskog društva, ne postoji nijedan narodni interes koji te elite dele i poštuju. Naše elite nisu ni izdajnici, one su šljam. Za njih su i omrznute političke elite kompletna nevinašca, makar utoliko što se političke s vremena na vreme, uoči izbora, neposredno obraćaju narodu. Takve elite su najpre od naprednjaka besomučno branile Tadića, ikonu tog poretka koja je konvergirala sa njihovim interesima, sadržanim u jednačini – što je narodu gore, to je elitama bolje.

Dobro, da izmenimo pitanje: da li su medijske elite promenile svoje delovanje?
Jesu.

[restrictedarea]

U čemu se sastoji ta promena?
Sada ne brane vlast, već poredak, zaklonjene iza podrške stranaca, još jedne grupe kojoj bilo kakav politički i društveni diskontinuitet u Srbiji ne odgovara. Sada kritikuju novu vlast, simulirajući kritičko novinarstvo, i pomalo uzdižu pojedince.Faktički im vešto kopaju grob. Ne zaboravite, uticaj medijskih elita na narod jeste veliki, ali njihov uticaj nije ništa manji ni na političku klasu, pa i na vlast.

Kada kažete da kopaju grob novoj vlasti, na šta mislite?
Pogledajte samo to zadavanje ideoloških koordinata novoj vlasti, koje iscrtavaju mediji i stranci, koje se najbolje videlo u kampanji falsifikovanog tumačenja teksta Dragana Kolarevića. Pogledajte kako u medijima svaka odbrana Kosova postaje nacionalistički čin, i kako se svaka saradnja sa Rusijom opisuje kao populizam. Pogledajte, na kraju, njihovu veoma pokvarenu igru sa Aleksandrom Vučićem. Opisujući ga kao Eliota Nesa, beskompromisnog borca protiv kriminala, oni danas podižu i Vučićev i rejting naprednjaka. Ali podižu u nebesa i očekivanja građana, koja ni Vučić, ni bilo ko drugi ne može da prati. Ako na tome ostane, plašim se da će se ta očekivanja za nekoliko meseci srušiti na njegova leđa, utoliko pre što neki ozbiljni politički kriminalci u ovom društvu uživaju takvu zaštitu da im Vučić neće moći ništa, uprkos najboljoj volji.

Uzimajući Vučića kao otelotvorenje nove vlasti, da li stvarno verujete da on poseduje najbolju volju? Ili ste možda počeli da sumnjate u namere?
Kao doktrinaran antropološki pesimista, naravno, ne verujem u ljudsku prirodu, pa ni u Vučićevu, da radi dobro. Ali, verujem u prilike koje vrhune na taj način da mu nalažu da mora da učini nešto zaista dobro za Srbiju, inače će učiniti veliko zlo sebi jer se latio takvog posla, da će bez tog zaista dobrog već za nekoliko meseci biti najomraženiji čovek u Srbiji. Jednako verujem u njegovu inteligenciju, a držim da bi u svom eventualnom savezu sa Đilasom, o kome se mnogo priča u poslednje vreme, on sam bio najveći gubitnik, i to ne bilo kakav već katastrofalan. Sumnje koje otvaraju tu priču polaze od činjenice da Vučić u svojoj antikriminalnoj kampanji ne dira, niti verujem da će dirati ni Đilasa, ni bilo koga iz njegovog kruga žutih. Sa druge strane, ako bi to uradio, do neba bi riknule zapadne ambasade i sve bi to imalo vrlo neizvestan kraj. I moja sumnja,
i moje razumevanje za Vučića polaze iz jedne iste činjenice – on je danas taj prozapadni faktor u vladi. To, naravno, nije previše simpatično, ali moramo da znamo da bez prozapadnog faktora ova vlada ne bi mogla da postoji. Zato je njegova pozicija u vladi najteža, on je taj koji će se nalaziti prvi na udaru svih mogućih pritisaka. Zato izbegavam da o politici vlade sudim prema izjavama, jednako onim koje mi se dopadaju i koje mi se ne dopadaju. Uostalom, šta mogu da znače izjave političara u jednoj poluokupiranoj zemlji? Zato verujem da ćemo mnogo više o stvarnoj politici vlade znati onog trenutka kada predsednik Nikolić izađe sa svojom kosovskom platformom. Jer Kosovo je, i kad ćutimo o njemu, centar svake srpske politike. Kaži mi šta misliš o Kosovu, i odmah ću znati šta je tvoja spoljnja politika, šta ekonomska, unutrašnja – rečju, sve.

Kada kažete da neki ozbiljni politički kriminalci uživaju zaštitu, na kakvu i čiju zaštitu mislite?
Mislim na zaštitu koju im pružaju stranci. Nemam problem s tim da verujem kako ovako mala zemlja može da prođe bez tog uticaja, ali u odbrani jednog nakaradnog poretka, koji i politička i ekonomska logika neumitno ruše, taj uticaj, koji brani „status quo“, postao je sopstvena karikatura, gde spada i zaštita kooperativnih krugova političkog kriminala.

Mogu li naprednjaci da izbegnu medijsku zamku koju ste maločas opisali?
Samo ako odole tom pevu medijskih sirena, koje ih danas mame i ako u medije unesu suštinske strukturne promene. Mediji su danas najgori deo srpskog društva, motor njegove kriminalizacije, brisanja svih vrednosti i najveća brana koja deli Srbiju od demokratije. Sa jedne strane, postoji imperativ da se oni menjaju, ali, sa druge, to će biti najbolje branjen prostor stranaca i srpskih elita, već više od deceniju jedinih stalnih saveznika na srpskoj društvenoj sceni i jedina dva faktora koji u srpskim medijima nikad nisu bili osporeni i o čijem se enormnom uticaju ne govori.

Kakvi su izgledi vlasti da „popravi“ medije?
Postoje dve srećne okolnosti. Jedna je što se u promeni medija podudaraju javni interes i sebični, rekao bih čak životni, interes vlasti. To će reći da uticajni stranci ljude iz vlasti mogu naterati na svašta, ali ovde ih lepo navode da se ubiju. Ako je ta vrsta uticaja moguća, onda džaba pričamo o bilo čemu. Druga srećna okolnost je ta što ovaj sistem troši sopstvenu supstancu, ne samo kod nas, i što će promene neminovno uslediti, i društvene, pa i medijske. Istina, promene za sada izostaju, ali vreme još nije skroz isteklo.

Da se vratimo malo i na „slučaj Kolarević“. Čime je taj tekst ili vaš portal, na kojem je bio objavljen, izazvao onoliki bes dojučerašnje vlasti i njoj naklonjenih javnih ličnosti?
Nisu oni bili besni, već su videli da je na mesto državnog sekretara u Ministarstvu kulture došao čovek koji, s pravom, tvrdi da je srpska kultura okupirana. Pošto srpske elite jedino u životu umeju da rade kampanje – jer se u Garmišu i Segedinu nisu učili navodnjavanju i proizvodnji đevreka – odmah su se, zajedno sa svojim zaštitnicima, dali na iscrtavanje ideoloških granica u kojima može da se kreće nova vlast, i to demonstrirali na Petkovićevom ministarstvu, koje su procenili kao najrezistentnije na ideologiju srpskih elita, pa samim tim i najproblematičnije. Naravno, ko pročita Kolarevićev tekst odmah vidi da on nije pravio nikakve spiskove, niti se zalagao za stvaranje crnih lista umetnika, već za ulazak u javni prostor onih koji ne dele vrednosti „okupacijskih“ umetnika, i to o sopstvenom trošku. Mogao sam da razumem da vlast ne može da brani Kolarevića, ali ne i da ne može da otvori javni prostor za one koji su na to bili spremni. Zato mislim da vlast nije razumela važnost te polemike i da je izgubila, što se najbolje vidi sada po defanzivnoj poziciji i Petkovića i Kolarevića.

Jesu li nam kultura i umetnost okupirani?
Prosudite sami: u godini u kojoj Srbija obeležava stogodišnjicu Kumanovske bitke i povratka na Kosovo, što je jedan od vrhova naše celokupne istorije, srpski kandidati za „Oskara“ bili su film o gej-paradi, o genocidnim Srbima kao dželatima Jevreja na Starom sajmištu i Srbima ratnim zločincima iz devedesetih. Zar bi trebalo još nešto da kažem?

Šta podrazumevate pod novinarskim slobodama u današnjim srpskim, ali i u međunarodnim društveno-političkim okolnostima?
Da ne teoretišem, nema tih sloboda ni kod nas, ni u svetu. Ali, u ovoj zemlji nema ni hleba, pa znači li to da bi građani trebalo da se pomire s tim? Bez slobode mediji nemaju smisla, oni su tada obični pamfleti. Sloboda otuda ostaje najveći imperativ cele ove generacije savremenika širom sveta. Ne vidim da danas oni, posebno ljudi iz medija, brinu o tome, ali jednom će razumeti da su primorani da crnče za bedan novac upravo zato što nemaju slobodu, koju su istina sami najpre prodali.

Koliko je za slobodu bitno pitanje vlasništva nad glasilima?
Da li su zapadne ambasade vlasnici ijednih novina u Srbiji? Nisu, a njihove namere i rad nikad niko u medijima nije doveo u pitanje. Sa druge strane, kada one nekog osporavaju, tome slika izađe u medijima u neprijatnom kontekstu. Pitanje vlasništva je, dakle, važno, ali se ono mistifikuje jer se kriju drugi veći problemi medija. Tu je, naravno, i interes srpskih elita, koje danas ne žive u svojim delima, u svojim pronalascima i naučnim radovima, već isključivo u medijima iz kojih vrše parazitski pritisak na političku klasu. Rečju, može Đilas da poseduje sve medije u Srbiji, ali on svoj interes mora da usklađuje sa interesom stranaca i elita ako hoće da tim medijima vlada. Otuda je pitanje vlasništva ipak drugostepeno.

Da li ste pristalica povlačenja države iz medija?
Jesam, ali tek pošto se iz medija povuku svi drugi važni i pogubni uticaji o kojima sam govorio. Nije zato slučajno da ekipa iz NUNS-a, potpomognuta OEBS-om – oni uvek moraju da budu potpomognuti da bi imali neki stav – tako uporno pritiska vladu da se država povuče iz medija. A pri tom ne mogu da mi kažu jednu jedinu medijsku privatizaciju koja je dala dobar rezultat. Država se sklanja iz medija kao jedina adresa koja, makar teorijski, može da uvede neki red u njih, naravno ako prepozna u sebi interes države i društva, i ako se seti da ne bi bilo dobro da sledećoj generaciji Srba rastu sise iz očiju. I baš zato svi ti ljubitelji medija kakvi su danas, tako uporno zahtevaju da se država povuče. Još jedna kvarna igra.

Često se govori i o uticaju tajkuna na medije. Kako tu stoje stvari?
Taj uticaj svakako postoji, ali je trećerazredan. Naravno, Mišković je čovek zainteresovan za svoj novac i on će nekoga ko mu ga u medijima ugrožava verovatno da oplete. Ali neće smeti da oplete strance ako mu ga oni ugroze. I, još važnije, Miškovića interesuju Srbi koji kupuju ono što on prodaje, njega ne zanima da menja srpski identitet, što se za strance i elite ne bi moglo reći.

Možete li da uporedite stanje u medijima devedesetih sa današnjim?
Ne mogu, neuporedivo je, isto kao što je neuporedivo to da je Srbija u jeku najtežih sankcija proizvodila više nego danas, ovako reformisana. Čak i argument evroatlantista da danas makar ne ubijaju novinare, bledi pred činjenicom da je onda bilo novinara koji su imali toliki uticaj da je neko rešio da ih ubije. Koliko god taj kriterijum za merenje uticaja bio morbidan i grozan. A koga danas da ubijete?! Nebojšu Spaića? Ma, ’ajte, molim vas.

Da li ste zbog svojih tekstova i često oštrih stavova imali ikakvih problema, na ličnom ili profesionalnom planu?
Nisam ja učio škole da budem Brankica Stanković. Nekom ko je sam izabrao svoj put nepristojno je da se žali. Dovoljno je reći samo da sam još uvek na crnim listama i da ljudi koji se oglašavaju na „Novom standardu“, osim proizvoda koji reklamiraju, moraju da imaju i dovoljno hrabrosti.

Da li ste se o nekoga ogrešili u karijeri, a naročito u poslednjih nekoliko godina?
Bilo je grešaka. Za poslednje dve godine i ne toliko.

Da li se o vas neko ogrešio, naročito poslednjih godina?
Držim da je svako tu radio svoj posao.

Kakva su vaša iskustva sa finansijerima i vlasnicima u srpskom novinarstvu?
Naravno da sam neke novine pokretao uz podršku bogatih ljudi koji su imali svoj interes za to. Možda bi bilo bolje da sam to radio sa „Kolom srpskih sestara“, ali ne biva. Međutim, radi se o tome da su sve moje novine redovno ličile na mene, a ne na njih. Nekima to nije prijalo, pa smo se razilazili, drugima nije prijala moja sloboda, pa su se plašili. Sanjam dan kada će i sirotinja i bogati ljudi ovde shvatiti koliko je i za njihove stomake i za njihove profite važna elementarno slobodna Srbija. U ovakvoj Srbiji, neslobodnoj i slomljenoj, ne mogu da zamislim siromaha kako se probudio u ruhu kraljevića, ali obratno sam ovih godina i lično video.

Od stvari koje vama lično zameraju, šta vas najviše nervira, a šta najviše zabavlja?
Sve što me ne ubije, zabavlja me. A izgleda da sam još prilično živahan. Znate, sve naše borbe, plašim se, nisu borbe za pobede koje ćemo doživeti. I kada imate o sebi svest kao o onom mravu iz priče koji je krenuo na ćabu, koji zna da tamo nikad neće stići jer je prosto mrav, ali zna i to da će biti mrav koji je umro na putu za ćabu – tada ste mirni i samim tim gotovo neranjivi. Neka mi zameraju, to su moje nagrade, jer one u vidu priznanja u ovakvoj Srbiji odbijam da primam.

Koja biste tri problema u današnjem srpskom novinarstvu izdvojili kao najveće, i kako biste ih rešavali?
Čovek koji pati od tri bolesti obično se nosi s njima. Opasna je jedna bolest od koje se umire i iz koje proizlaze sve druge. Bolest profesije je jednostavna i zove se – potpuni slom. I strukturni, i moralni, i finansijski, i kakav god hoćete. Lek je jasan: ili će država prepoznati svoj interes i interes društva i umešati se, ili će naši mediji ostaviti antropološke tragove na novim naraštajima.

Kako mislite da bi država mogla da se nosi sa njima?
Danas nijedan medij u Srbiji, čak ni najkomercijalniji, ne može da opstane bez pomoći države. E sad, to je funkcionisalo i do sada, s tim što nam otvorene i neotvorene afere svih tih Dulića, Đilasa i Šapera govore da su mediji državnim novcem bili korumpirani za njihove lične ili partijske interese. Zamislite sada državu koja preko budžeta, preko svog „Telekoma“, preko delimično svog NIS-a itd. uspostavi jasne kriterijume za pomoć medijima. I da ti kriterijumi budu sledeći: politički možete da se pozicionirate kako hoćete, ali hoću četiri strane prave kulture ili na televizijama četiri sata dnevno; ne dam novac za gologuze pevačice i rijaliti idiote koji gutaju plamen na televizijama; ne dam novac za besmislene crne hronike u kojima se dotančina opisuje kako je sin silovao majku; hoću da subvencionišem ozbiljnu političku analizu… Mislite li da Srbija ne bi čitala ili gledala takve medije? Oni koji hoće da se država sasvim povuče iz medija – a to su, nažalost, dobrim delom i novinari – oni žele baš ovakve medije. Ali problem je što oni ne mogu postati ni ovakvi, biće još gori.

Da li biste, po istom ili sličnom merilu, mogli da izdvojite tri najveća negativca, tj. tri najveća krivca za stanje u medijima? Ovo mogu da budu i pojedinci, a mogu i organizacije.
Na vrhu te piramide – već sam ih pomenuo – su stranci. Ispod su društvene elite i svet koji sam imenovao u prethodnom odgovoru, a na dnu piramide krivaca su sami novinari, koji u istoriji srpskih medija nikada nisu bili bedniji i nikada zadovoljniji postojećim stanjem. Novinari su danas – osim nekolicine njih, ne više od petnaest – savršeno srećni i njima nikakve promene nisu potrebne. Čime je smrt ove profesije zapravo ozvaničena.

Da li ste član nekog novinarskog udruženja, domaćeg ili međunarodnog?
Šta bih ja radio tamo?!

Imate li neki savet za novog ministra kulture i informisanja?
I mi koji ga poštujemo i oni koji ga mrze dobro znamo i njegovo razumevanje kulture, čiji su deo i mediji, i njegovo mesto u njoj. Možda bi bilo dobro da zna da može da razočara samo jedne. Naravno, trebalo bi reći i to da značaj pitanja kulture i medija danas nadmašuje i snage i mogućnosti jednog ministra, makar to bio i poštovani gospodin Petković. To je jedno od pet najvažnijih strateških pitanja, a po urgenciji se možda čak i mnogo više kotira. Jer, ne brinem za to hoćemo li mi jednom vratiti Kosovo, ali veoma brinem za to hoćemo li izgubiti osnove identiteta. To, kad se jednom izgubi, ne vraća se.

Da li ste zadovoljni Zakonom o informisanju? Ako niste, šta biste menjali?
Zakoni proizlaze iz strateške postavke koju usaglašavaju vlast i društvo. Ako ta postavka ne postoji, kao što je kod nas slučaj, tada su zakoni irelevantni. Dakle, pred nama je pitanje hoćemo li da imamo medije ili smeće, zakoni tu nisu na redu.

Kakvu subotu predviđate za predstojeći 6. oktobar, kada se najavljuje nova „Parada ponosa“? Da li će i ta subota biti krvava, poput nedelje, 10. oktobra 2010. godine?
Ne verujem, jer onaj naboj od pre dve godine ne postoji. To nije bio naboj homofobičara, već kristalno jasan politički naboj. Moram da priznam da mi se, s druge strane, ne dopada kada u kampanji protiv gej-parade čitam tekstove o homoseksualcima kao umobolnicima ili genetskom otpadu. Nisam čak ni protiv gej-parade kao manifestacije, ali jesam, i to veoma, protiv gej-parade kao političke manifestacije, a ona je kod nas upravo to.

[/restrictedarea]