Patriotizam, kultura, umetnost (sedmi deo)

Velika kultura je u osnovi i nacionalna

Piše Milan Miletić

Neko je ovo vreme nazvao „vreme zla“. I zaista, veliko globalno zlo gazi sve pred sobom, uništava sve što mu se nađe na putu, bez milosti, bez emocija, brutalno. Na tom putu su mali narodi koji imaju svoju kulturu, tradiciju, dušu. Na tom putu smo i mi Srbi sa svojom istorijom, kulturom, tradicijom. Kako da pronađemo svoje mesto u tom, kako kažu, „globalnom selu“, kada tamo nema mesta ni za dušu, ni za emocije, ni za tradiciju. Čini mi se da tamo ne postoji pojam nacionalna kultura.
Dugo sam razmišljao šta znači patriotizam u kulturi i koliko to ima smisla u ovom svetu danas. Da li uopšte ima smisla? Kažu da bi trebalo razmišljati glavom, a ne srcem. Kažu da bi trebalo biti racionalan, a manje emotivan. Trebalo bi gledati u budućnost, a ne u prošlost. Prošlost, kažu, trebalo bi zaboraviti, a ja se pitam i kako i zašto?
Veliki narodi ne zaboravljaju svoju istoriju, tradiciju, korene. Oni je brižljivo neguju i čuvaju. Svaka velika kultura je u osnovi i nacionalna. To valjda znači i patriotska. Svaki narod, veliki ili mali, svejedno, trebalo bi da gradi kulturu na temeljima svoje tradicije, u skladu sa svojim mentalitetom, emocijama, osećanjem za lepo i drugim (nacionalnim) specifičnostima. Držati se nacionalnih osobenosti ne postaje se provincija, kako to neki misle, naprotiv, svako delo, ako je originalno i vredno, bez obzira na to što je i nacionalno obojeno, postaje univerzalno i svetsko. Provincijska kultura je ona koja beži od svojih nacionalnih osobenosti i koja sluša naloge iz svetskih centara. Narod koji tako stvara kulturu, po nečijem nalogu, bez sopstvenog stava, patriotskog, odnosno nacionalnog, ide putem samoponištenja. To godi moćnicima iz svetskih centara, ali u suštini takve niko ne ceni. Poštuju se samo oni koji drže do sebe i brane svoju kulturu, iako takav put ima svoju cenu.
Ovde, međutim, moram i ovo da kažem. Držati se nacionalnog u kulturi i umetnosti može biti i zamka, stranputica koja nas može odvesti u drugu krajnost. Nije dobro biti previše zakopan u nacionalnim rovovima i biti potpuno slep i gluv za ono što se događa u drugim delovima sveta. Trebalo bi sve gledati i pratiti jer se svugde može naći nešto što odgovara nama i našem poimanju kulture, što možemo prihvatiti i udenuti u našu nacionalnu kulturu. Time ćemo je još više obogatiti i još više učiniti univerzalnom i svetskom. Sve u svemu time pokazujemo da nismo ni anahroni, ni nacionalni paranoici, zatvoreni i nepristupačni, ali nismo ni slepi poslušnici.
To je moje shvatanje kulture i patriotizma, ali i onog drugog što se drugim imenom zove.

Svetlo iz očeve kolibe

Piše Selimir Radulović

Prvo desetleće dvadeset prvog veka, u kojem su se otvoreno promolili žuti nosevi, ostaće zabeleženo kao jedan od najsramnijih perioda u novijoj srpskoj istoriji. A poslednji četvorogodišnji zasad, gde su uzrevali svakovrsni gorki plodovi demokratskog evropovanja, ostaće upamćen po cunamiju koji je pogazio i pobusao i najmanju srpsku travku. Živeli smo u državi u kojoj je prevara hvaljena kao dostignuće, površna intriga kao izliv umnosti, surovost kao herojski gest, trenutni i varljivi utopistički lahor kao juriš velike svetske bure, rečju – u zemlji u kojoj je kapa, obavezno, određivala formu glave, srpske ptice plivale, srpske ribe letele, baš kao evropejske ptice i ribe. Zalutali u čestaru šume zemaljske, pod udarom parajuće socijalne kakofonije, uverili smo se da je pod krstom jednako teško kao i na krstu, prepuštajući se smrtonosnom zagrljaju površnog i sebeljubivog polusveta, koji se, od jutra do sutra, vrteo oko zamišljene (evropske) ose, doživljavajući taj čin kao vlastiti aeternum. A kada su se složile kockice da im srpska kuća otkaže gostoprimstvo, nisu se prisetili starodrevnog nauka – da ne putuje onaj ko je star, već onaj kome je došlo vreme, kome se, iznutra, zatvorio krug. Kao da su užutela evropejska i NATO deca, vlastitim krilima pokrećući i terajući vazduh pod tuđa krila, zaboravili da mrtvaci ne umiru, već da ih iznose. Tako uspostavljena evropevstvujuća javna svest overila je državno ništavilo savremene Srbije. Emfizem državnosti je uzrokovao prodor vazduha u mlitave mehuriće srpskih državnih pluća, gušeći naš državni organizam.

[restrictedarea]

PLODOVI SRCA I DUHA Politika, razume se, podrazumeva i zahteva odabir najboljih ljudi. Zato se i veli da je ona, manje-više, veština objedinjavanja ljudi, ali i veština zajedničkog i odlučnog ispunjavanja volje. Isto se događa i kada je reč o državi. Narod koji to ne zna na pragu je smutnji i nesreća, i ima problema – i sa svojom prošlošću, i sa svojom sadašnjošću, i sa svojom budućnošću.
Kao što je istinska politika služenje narodu, tako je i istinska kultura duhovna služba. Ona je prva linija odbrane savremenog evropskog (i srpskog) čoveka, da se ne bi zagubio u haotičnoj prašini slučajnih pojedinosti, u kojoj se ne razaznaju plodovi srca i duha. Ima li veće radosti za stvaraoca od one kada uradi nešto zbog čega poveruje da je Gospod video njegovo srce, ne nešto, po svaku cenu, novo, već nešto istinito, što ga, makar na tren, ovekovečuje, kada mu se učini da se u plodovima zemaljskog truda iskazuje nadzemaljsko.
Kultura je ono što životu daje viši smisao, što ga osveštava, sveti oganj kojim se namiruju sva porodična ognjišta koja drže do ognjišta. Malo je danas, u evropskoj (i srpskoj) kulturi istinskih umetničkih dela, u kojima se materijalizuje proces osluškivanja duše, gde autora, makar na čas, nosi blagodatna bujica Božja. Bespomoćan u zemaljskom sumraku, u duhovnoj pometnji i imaginativnom metežu, savremeni evropski (i srpski) umetnik, mahom, nije okrenut predelima gde živi i cveta duh. A zar već nije rečeno – od toga kakva nam je kultura zavisi i odgovor na pitanje koliko mi, uopšte, značimo na vagi postojanja. Da li se savremeni evropski (i srpski) čovek približava biću, da li naslućuje da biva i da li mu se, gdekad, svet, uz pomoć izvora unutarnje snage, ukazuje i mimo onog što mu se samo priviđa – u času kad se otvara i oživljava srce, iskazuje nova (još jača) vera u Hrista i obasjavaju krajolici vekovečitih, oduhotvorenih senki, s jedinstvenim i sveobjedinjujućim središtem. A šta nam donosi beskrilni senzualizam pseudokulture, koji se, u savremenoj Evropi (i Srbiji), hoće kao gest samohvale i samodopadanja!? Jednu, pre svega, igru bez duše, bez smisla za dubinu, osirotelih, razuzdanih i ratobornih bogohulitelja. Zar primeri upravnika Narodne biblioteke Srbije i „Ateljea 212“ ne govore o revnosno projektovanim (izabranim) ličnostima, koji, izmećareći krvnicima srpskog naroda, meru svetskog bola, zbog gubitka funkcije, uravnotežuju s merom vlastitog bola. I jedan i drugi, bez otadžbinskog tereta na leđima, učinili su svaku srpsku akciju u kulturi nevidljivom, a svakom antisrpskom povetarcu otvarali su, širom, vrata institucija koje su vodili. Držeći se prepoznatljivih ideoloških postulata titoizma, oni su, uz pomoć arbitara izvana, izgrađivali i primenjivali načela hrvatske kulturne politike u Srbiji. Ako ništa drugo, i jedan i drugi, kao idealna ilustracija tiranije greha u savremenoj srpskoj kulturi, zaslužili su da pored njihovog imena ubuduće stoji oznaka koju je patentirala administracija Vladimira Vladimiroviča Putina – strani zastupnik. Da se zna!
U nesumnjivo najzagonetnijoj (i najuzbudljivijoj) novozavetnoj knjizi, u „Otkrivenju“ svetog Jovana Bogoslova, saglasno dinamici i slojevitosti razvijenog i razdešenog biblijskog retoričkog ključa, imenuje se najezda skakavaca – koji izlazahu iz dima i bezdana i dade im se vlast, kao što vlast imahu skorpije na zemlji. Nešto od te znakovite biblijske slike prepoznajemo u savremenoj Srbiji, u politici, ekonomiji, novinarstvu, kulturi. Pravo je reći, agresivni i nedaroviti srpski tranzicioni književni skakavci su, u minulom desetleću, izašav iz dima, sa zgarišta srpske države, udarili sramni žig na telu naše savremene književnosti, jedući njenu dragocenu duhovnu supstancu. Oni su, manirom priučenih zanatlija, opsenu preimenovali u suštinu, a površnu retoričku vežbu u neizrecivu misteriju, stavljajući, neuvijeno, do znanja da su, za njih, književni sudovi, zapravo, projekcija društvenih. Smeštajući resurse imaginacije u prostor virtualne književne berze, gde je tanka linija prelaza između vrednog dela i bednog književnog pobačaja, jer njihove akcije, iz časa u čas, padaju i rastu, penovsko-politbirovski evropejci saterali su srpsku poeziju u usku i slepu ulicu. Bolje reći – u mračni budžak! Ovi ekstremni evropejci, ozareni u spasonosnom, strasnom zagrljaju demokratskog progresa, žele samo jedno – da budu prosečni evropejci. Njihov san je, zapravo, ispunjenje sna Turgenjevljevog književnog junaka, Bazarova – da svi liče jedni na druge poput breza u šumi. Tako su od evropskog ideala bogatstva u razlikama stigli do azijatskog ideala – učiniti sve jednakim i jednoobraznim. Neophodno je, dakle, nadoknaditi izgubljeno desetleće, u kojem su se tašti svadljivci takmičili u evropejskom verbalnom višeboju, pretvarajući Srbiju u prezrenu utopiju, dostojnu žaba u bari punoj žabokrečine.
Ako u sebi čuvamo skromnost onoga koji pita – nemamo razloga da ćutimo. Jer, skromnost, u iskustvu bogotražitelja, počinje tamo gde čovek oseća nad sobom nešto uzvišeno, a krotkost kad može da se klanja pred tim uzvišenim. Podsećajući na prvotno jedinstvo i prirodno (nepomućeni) osećanje za tok svejedinstvene krvi sveta, mi podsećamo da se taština bori za prividno i varljivo, a kultura za neuskolebljivi duh mnogih duša – tihih čuvara ushićujuće ravnoteže. Da li smo, saglasno tome, u našoj Srbiji, dvanaest godina posle obećanog (evropskog) raja, na stazi duha ili na zverskoj stazi? I kako to da se organ srca često hoće kao organ vlasti, a polje očiglednosti kao zatavnjena klaustrofobična soba? Da li smo na tragu stanja kada duhovnost svetli iz instinkta, a instinkt se oblači u duh? Da li smo na putu, makar i sporednom, gde je moguće pronaći slamku spasa kojom bismo zaustavili definitivno potonuće srpske kulture? Šta nam preostaje, dakle? Da li da, kao brodolomnici iz jedne Igoove priče, budući zatočeni na otvorenom moru, izgovaramo molitvu Gospodnju i potonemo, preklanjajući kolenima, predajući se blagodatnoj molitvenoj muzici ili da se trgnemo, objedinjujući se iznutra, duhovno se ucelinjujući i sabirajući u jedno, uzdizanjem ljudskog ognja k Božjem ognjištu, pokušavajući da pridonesemo ozarivanju ljudskog sumraka Božanstvenom svetlošću. I da, u vlastitom srcu, pronađemo zrak Božji, prenoseći ga tako da se on oseća u svemu i svačemu, znajući da zavist oslepljuje, pohlepa raslabljuje, omalovažavajuća bezdušnost obespokojuje, uzrastajući, vraćajući dar Velikom darodavcu. Jer je rasplamsavanje ličnog stvaralačkog ognja vjerodostojni odziv na poziv večnog očinskog plamena.

SAMOSUOČENJE Ništa od onog što nam se dogodilo nije slučajno. Stoga je neophodna duhovna snaga da se suočimo s onim što stvarno jeste, s istinom o sebi, da, iznova, prokrčimo put k Gospodu, imajući u vidu iskustvo bogotražitelja – budućnost se otkriva samo onome ko gleda iz dubine. Sa svešću da je i kulturni poredak neka vrsta Božjeg hijeroglifa i da čovek čoveku, u Hristu, nije ni vuk, ni neprijatelj, već svetlost i radost. Neophodno je da se oseti nova objedinjujuće-bezgranična snaga, da se otvore stranice nove otkrivalačko-obnoviteljske stvarnosti, koja će obasjati naš život unutarnjim radosnim plamenom. Biće to put ulivanja Božanske blagosti i sile u onemoćalo ljudsko (srpsko) srce – kad u nama, iznutra, zasvetli i zasija i glas nam zapeva blagodaran svom zračećem suncu, pa se, kao slobodno-iskreni i duhovno-zračeći ljudi, dižemo k nebu, čisti kao vazduh jutarnji, ispran silovitim noćnim pljuskom. To stanje iluzionističke jeze lakoće leta nad svim, slično detetu, prostoga srca, kad poveruje da sa kofom može isušiti morsko korito, vodi nas spoznaji da se Božji zrak i znak jednako prepoznaju i u najmanjem, tek ispupelom, cvetu, i u blagom povijanju trave, i u pomeranju lišća na drveću, kao i u prevojima moćnog planinskog venca. Tada ćemo prestati da se klanjamo (evropejskom) knezu ovoga sveta koji se, na naše oči, topi, kao grudva snežna pred ozarujućim snopovima Hrista-sunca.
Mnogo je poslova pred nama, a malo dana. Onaj kod koga je kadionica ne sme oklevati. Neophodno je da kadi, bez mnogih i velikih reči, da radi – pali sveće, sipa, bez reči, ulje u kandilo, ne bi li svanulo srpskoj duši. U suprotnom, može li se zameriti pesniku koji, saobražavajući jevanđeosku tišinu s imaginativnim bojama slatke predanosti muzama, izusti – kako je mračno u svetu, Gospode? pitajući, zapravo, ima li kraja savremenom srpskom vapaju. Odgovor na ovo pitanje sadržan je u odgovoru na pitanje – ima li u nama još zdravih zrna iz kojih može izrasti novi život!? U tom odgovoru nalazi se ključ za razumevanje odgovora na Propovednikovo pitanje – kakve li koristi od truda u vetar!? Ali i ključ za razumevanje verodostojnog slova Svetog i Ravnoapostolnog Nikolaja Srpskog, iz „Žičkog ustava“ – da bi uredili državu moramo, prethodno, urediti narod, da bi uredili narod moramo, prethodno, urediti porodicu, da bi uredili porodicu moramo, prethodno, urediti svakog pojedinca, a da bismo uredili svakog čoveka, moramo ga približiti ognjištu Hristovom, da mu se srce rastopi od ljubavi i razum osvetli istinom.

[/restrictedarea]