Matija Bećković: Traže krštenicu Crkvi

Piše Matija Bećković

Jedan od glavnih razloga stradanja crkve je u tome što je crkva jedna jedina i što nas uči jedno jedino – da smo svi jedno i od jednoga. Da bi se sakrila i opovrgla ta istina, šta sve nije izmišljeno i kakva sve čuda počinjena…

 

Slavni Velikogospojinski sabore!

[restrictedarea]

Male su mi reči da se nadovežu na onu koja je sedamsto šezdeset puta izgovarana uz ovu čašu, na ovom mestu i na ovaj dan. Male su i nedostojne i zato što su preci-predgovornici bolje govorili i slavoslovili nego što smo mi i zapamtili.
Slavimo 760 rođendan i krsno ime manastira Morača, brdske prestonice i episkopske stolice, koja je za poslednjih šesdeset godina doživela i ono što nije u prethodnih sedam vekova, a u protekloj deceniji čula ponešto što je verovala da neće čuti nikad.
Ako je najveće čudo u svemiru samo postojanje svemira, najveće čudo u Rovcima i dve Morače je samo postojanje manastira Morača.
Mada se, prema zapisu na manastirskom zidu ovde dešavala „sila bruke“, u ovom času sve nadmašuje podatak da Nemanjićka lavra u Morači ima više godina nego što Rovca i Morača imaju stanovnika.
Ako ih bude sve manje što manastir bude stariji, može ih i nadživeti, sem ako pre toga ne pregnu da ga potope. Kralj Stefan Nemanjić i Nikša, sestrić Nemanjin, nisu na takav ishod pomišljali dok su ovu svetinju gradili, kad se siga iz Tušine proslavila mimo sve crnogorsko kamenje.
To nas nagoni da kažemo – Bolje i besudna nego bezljudna zemlja!
Bog je od početka imao svoje ljude u ovim gorama, a ima ih i danas. Najmanje što im dugujemo  je da  bar beke spomenemo na današnji dan. Luku Ravnjanina, Jeftimija s Liješnja, Mihaila iz Mioske, kaluđere Filotija Rakočevića i Maksima Radovića, Simeona Janketića iz Đuđevine, Nikodima Dragovića iz Gornje Morače, Teodosija Jovanovića iz Osredaka, Dimitrija Radojevića iz Jasenove, Mihaila Dožića iz Vrujaca, Nikifora Simonovića iz Jasenove… Da nikad ne zaboravimo blažene uspomene, diku Srpske pravoslavne crkve, patrijarha Gavrila Dožića, jedinu krunisanu glavu neke crkve koja je čamila u nacističkim lancima i sadašnjeg mitropolita Amfilohija Radovića, koga kamenuju u antifašističkoj borbi koju u naše dane Crna Gora vodi pod vođstvom Sekule Drljevića.
Kralj Stefan, sin Vukanov, unuk Nemanjin, spustio je ovde na zemlju svu hrišćansku vaseljenu, podižući lavru u slavu Bogomajke i kao svoje pokojište. Nad njim je odslikao Nemanju i Svetog Savu, naokolo ikonopisao rodoslov i sveca zaštitnika roda, iznad vrata u kamenu uklesao ličnu kartu manastira i njegovog naroda. Uprkos svemu tome među njegovim  potomcima se posle toliko vekova nađe i onih kojih ima i onih koji još ne znaju kako se zovu, kojim jezikom govore, kojim pismom pišu, kojoj crkvi pripadaju, pa čak i svom kralju traže prijavu boravka, a svom manastiru građevinsku dozvolu.
Pobednici uvek pišu istoriju, ali će biti najgore ako se na kraju ispostavi da nema ni pobednika, ni istorije.
Pričaju da se neki orni, mladi milicajac ovih godina u Rovcima raspravljao sa svojom majkom da li je on njen ili ona njegova, pa je u nedostatku dokaza prekratio raspravu i od majke zatražio ličnu kartu – kako bi se uverio ima li ona išta napismeno kao zvanični dokaz da postoji, ima li igde upisano stalno mesto boravka.
Ne sledi li ovaj primer i novorođena država, zahtevom da se kod nje registruje i kod nje izvadi krštenicu njena majka. Bez te prijave crkva više neće biti crkva, niti ćemo imati pravo da u nju ulazimo  i u njoj  Bogu molimo.
Jedan od glavnih razloga stradanja crkve je u tome što je crkva jedna jedina i što nas uči jedno jedino – da smo svi jedno i od jednoga. Da bi se sakrila i opovrgla ta istina, šta sve nije izmišljeno i kakva sve čuda počinjena. Da se ne bi reklo otac, majka, brat, sestra, stric, kum, komšija, zamenjena su im ta i nadenuta druga imena, pa se sada zovu – beli, zeleni, crni, crveni, istočni, zapadni, napredni, nazadni… Podeljeni tvrde da su celi, prepolovljeni pola sebe ne priznaju, razoreni sa razdorom se mire. Uvereni da je istina na jednoj strani, hoće pobedu, bez obzira na istinu i pravdu. Tako su najveće razdaljine pukle u nama i među nama.

Braćo i sestre,

Pored Uspenja Svete Bogorodice, krsne slave manastira Morača, koju svi slavimo na  Gospojinskom saboru – Donjomoračani većinom slave Svetog Arhangela Mihaila,čuvara vere pravoslavne, „vojvodu cele vojske anđelske“, bestelesne sile nebeske, a Rovčani listom Svetog Luku. I to moračkog Svetog Luku, najoriginalnije ikone u srpskom ikonopisu, koja je na svojevremenoj izložbi  umetnosti Južnih Slovena uzeta za njen zaštitni znak. Onog Luku, koji je prvi slikao Bogorodicu, i to po živom modelu. Čini nam se da njegovo prisustvo u ovim gorama još nije dovoljno ispitano, bez obzira na tolike Luke i Luke po Rovcima i Morači, jedinog guslara u srpskoj ikonografiji naslikanog baš na njegovom životopisu, i planinu Lukavicu, koju je kralj Stefan Prvovenčani ne slučajno zaveštao manastiru Žiči.
Opominjući se mladih dana dopustite da na kraju ovog slova izgovorim i svoju pesmu.

Reč Matije Bećkovića u manastiru Morači, na Gospođin dan, 2012. godine

_______

Sveti Luka

„Kupeći drenjine i džanje
Trnjine i šipurake
Priobuvao sam tranje
I pristizao đake

I vazdan obigravo
Bezljuđe i Sveviđe
A pred noć očajavo
Da neko ne naiđe

A kad bih primrknuo
Stvaljen od svakog zvuka
Da ne bih precrknuo
Bane i Sveti Luka

Goni pred sobom vola
I nosi o vratu janje
I Dela apostola
I pribor za crtanje

U strahu i satrepetu
Ne znah otkud se znamo
Ni po kojemu svetu
Zajedno koračamo

Ni ko je u prvomračju
U stopu s osnovcima
Bos po crnom dračju
Išao po Rovcima

Srećna slava!“

[/restrictedarea]