ŽELJKO CVIJANOVIĆ: TADIĆEVO NASLEĐE ANTIDRŽAVLJA ILI O ONOME ŠTO UBIJA SRBIJU

Nema više ni velike priče, ni vremena, ni mesta za kompromise. ili će Srbija ubiti političko nasleđe antidržavlja ili će ono ubiti Srbiju

Priča – za čiju autentičnost garantujem – nije iz Nušića, već iz zgrade Predsedništva Srbije. Negde pred kraj Koštuničinog premijerskog mandata jedan general srpske vojske zamolio je Borisa Tadića, već uveliko moćnog predsednika države, da mu u nekoj od svojih kancelarija zaposli ćerku. Dete je bilo vredno, diplomiralo je s dobrim ocenama, pa je red i da se zaposli. Nikakav specijalan zahtev, nikakva politička funkcija, general je za dete tražio samo posao u nekoj od tehničkih službi. Tadić, koji je valjda već tada pravio svoj program za 400 hiljada radnih mesta, znao je da i takvi grandiozni planovi moraju započeti prvim korakom, makar to bio i posao pored telefaks aparata za jednu perspektivnu devojku.

Elem, generala je otpravio kući rekavši mu da će razmisliti, a onda, čim je ovaj zamakao, poslao čoveka od poverenja u jednu moćnu beogradsku ambasadu – a nije ruska – da pita imaju li nešto protiv da predsednik Srbije zaposli generalovu ćerku pored telefaksa.

(Na ovom mestu moja priča se za trenutak prekida budući da ne mogu da znam kako su pred glasnikom reagovali u moćnoj ambasadi koja nije ruska. Možda je to pitanje za njih bilo deo rutine u odnosima sa predsednikom Srbije? Možda su bili prijatno iznenađeni njegovim širokim gestom, doživljavajući ga kao znak poverenja? Možda su pravili pakosne šale na njegov račun? Ili su ga smatrali mudrim, kao i svakoga ko bi ih pitao za slične stvari? Tek – za toliko mogu da garantujem – glasnik je na Andrićev venac doneo blagovest: Amerikanci nemaju ništa protiv. Devojka je dobila posao, a telefaks u Predsedništvu dostojnog operatera.)

Godinama kasnije za nas ostaje pitanje kako protumačiti taj Tadićev gest? Kao gaf, koji nikad više nije ponovio? Hmm! Kao zrnce u ukupnom mozaiku njegove marionetske politike? Kao mudar državnički potez? Ili je već bio odlučio čim ga je general pitao, pa je rešio da sa stilom ismeje ambasadu, poznatu po tome što voli da se pita više nego što je uobičajeno?

Možda bi nam u odgovoru mogao pomoći Nenad Čanak, ponosni Vojvođanin koji je u sredu poslao pismo na adrese 45 ambasadora u Beogradu. Ne, nije Čanak pitao diplomatsku zajednicu u Beogradu da svog omiljenog kuvara zaposli u kabinetu. Ovo je mnogo ozbiljnije: zahtevao je od ambasadora da „svojim autoritetom“ – a samo Bog, oni i Čanak znaju koliki je – spreče „progon političkih protivnika zloupotrebom državnih institucija“. Iza ove nakrivo nasađene jezičke konstrukcije krije se Čankova iskrena briga za to što novi ministri najavljuju neka hapšenja i što naprednjaci i socijalisti hoće da formiraju nove većine u nekoliko gradova srpskog severa, gde bi bez vlasti i posla ostala Čankova i stranka junaka priče s početka, koji je moćnoj stranoj ambasadi a nije ruska poverio bezbednost svog telefaks aparata.

VOJVODINA NA HRT Naravno, pitamo se kako je ovo Čankovo pismo uopšte iscurelo u javnost. Da li je opet neki Vikiliks poremetio harmoniju među srpskim prvacima, ko je taj ko je ofirao vojvođanskog dvojnika Bude kako se žali ambasadama? Nećete verovati, on sam. Ne samo da je saopštio šta je napisao u pismu, u kome vapi za pomoć, za spas demokratije u Srbiji i njeno sprečavanje da opet sklizne u mračne 90-te, već je i sam rekao da je pismo otišlo ambasadorima SAD, najvažnijih zemalja EU, Rusije i – bravo što ih nije zaboravio – susednih država.

Nestrpljivo iščekujemo hoće li američka ambasadorka Čanku odgovoriti da možda nije trebalo da joj dozvoli da ide na odmor i da je svoje pismo morao da pošalje još onomad, kad je Toma Nikolić dao Dačiču mandat da – kako je samo smeo – pravi vladu bez žutih i njihovih partijskih lišajeva. Hoće li Konuzin glasno pitati ima li ovde Vojvođana? Da li bi veleposlanik Hrvatske – zemlje koja nam je velikodušno dozvolila da u njoj letujemo, da se hranimo kod Todorića, da Krležu smatramo svojim i da kod kuće prepišemo njenu kulturnu politiku – mogao Srbiji da zapreti da će joj sve to uskratiti zbog nepoštovanja evropskih vrednosti?

Možda bi na ovom mestu upomoć valjalo prizvati Đorđa Subotića, zabrinutog lidera Vojvođanskog kluba, koji je pomoć potražio na hrvatskoj državnoj televiziji, tom hramu jugosferične demokratije. Budući u medijskoj blokadi u mračnoj Srbiji – gde se ne može uključiti televizor a da vam iz njega ne iskoče Ekmečić, Lompar, Krestić ili neki četvrti pola intelektualac a pola koljač – Subotić, Vojvođanin po svemu od nacionalnosti, preko weltanschauung-a i krotkosti, do profesije, požalio se Hrvatima na srpsku segregaciju Vojvođana, uveren da je poslednje vreme da Vojvodina postane republika kako je Beogad više ne bi pljačkao i vraćao u 90-te. Požalio se Subotić da je za sve kriv ustav iz 2006, protiv koga je, kaže, bilo čak „56 odsto građana i građanki Vojvodine“. Otvorio je Subotić oči zabrinutim Hrvatima rekavši da su Novosađani „ogorčeni“ što Ustavni sud nije dao da budu žitelji glavnog grada Vojvodine, već samo njenog administrativnog središta, pozivajući „Vladu Republike Vojvodine“ – baš tako je rekao – „da pokrene inicijativu za promenu ustava“.

Niko se ovde nije preterano uzbudio što čovek iz Srbije poziva na rušenje ustavnog poretka na HRT, a nije zato što ni Subotić ni HRT nisu povredili nijedan interes današnje srpske društvene elite, već samo srpskog naroda, a narodi nemaju običaj da pišu u novinama i nastupaju na televiziji.

Na kraju, da nam pomogne u odgovoru na pitanje šta je ono Tadićevo s početka teksta, mogao bi Boža Đelić, naš ekonomski Sretko Kalinić koji je u sredu preko Tanjuga novoj vladi zapretio Evropskom unijom glavom samo ako se usudi da smeni guvernera Dejana Šoškića. U međuvremenu žuti su poslali Dačićev ekspoze na sve evropske adrese, podvukli u njemu sve sporne delove, dvaput one u kojima postoje nagoveštaji o napuštanju ekonomskog modela koji smo uvezli iz Evrope i koji se danas pokazuje kao najveća prepreka preambicioznoj ideji Srbije da preživi. Zna Đelić, kao što zna i Tadić, da su njihova stranka i njeni provereni kadrovi na vlasti jedina garancija da Srbija preživeti neće i ne mogu da se načude tim dripcima u Briselu koji ni toliko ne razumeju.

TO JE SAMO ANTIDRŽAVLJE I eto odgovora šta je ono Borisovo s početka teksta. Nije to bio ni gaf ni nesigurnost neupokojenog srpskog predsednika pred jakima. Bio jer to opis jednog događaja u kome se na malom prostoru ogleda samo srce, kvintesencija Tadićevog političkog nasleđa. Naravno, o tom nasleđu moglo bi se dugo pisati, ali sve što iz njega proizlazi jeste jedno antidržavlje, jedan pogled na svet u kome za srpsku društvenu i političku elitu ima taman onoliko prostora koliko ga nema za Srbiju. U toj tradiciji tadićevskog antidržavlja sasvim je normalno, čak društveno poželjno da Čanak piše stranim ambasadorima da pritiskom i svojom političkom voljom njegove političke prijatelje i mecene ostave na slobodi a njega na vlasti u nekoliko gradova na severu Srbije. U tom političkom nasleđu nema ničeg rđavog u tome da Tadić trči da se rukuje sa Tačijem, savršeno svestan da time iscrtava pogubnu političku agendu svom nasledniku i nastavlja put Srbije u katastrofu čak i posle odlaska sa vlasti. Samo u tom preziru ovdašne elite prema sopstvenoj državi niko ne nalazi ništa nenormalno kad Subotić traži rušenje srpskog ustava na državnoj televiziji zemlje koja jedva da krije kako bi u Srbiji srušila i malo više od ustava. Samo ovde čovek koji je obema radio na slamanju srpske ekonomije bez imalo stida i rizika da bude javno osuđen preti vladi, koja je došla na zgarište srpskih finansija, zato što hoće da smeni guvernera, koji je, godinama dok su naš Boža i njegova vlada trošili Srbiju kao pijani milioneri, uspešno krio da je ekononski stručnjak da bi progovorio tek kad mu je nova vlast zapretila smenom.

Samo u tom nasleđu antidržavlja predsednik Nezavisnog udruženja novinara, koje je pre tri godine podržalo najrepresivniji evropski medijski zakon, umesto da zauvek ućuti, poziva državu da se povuče iz medija. Teško je tu pozivati se i na logiku i na argumente, prema kojima u medijima ne postoji – slovom i brojem – nijedna uspešna medijska privatizacija, već groblje medija, novinara i ideja. Ne, on – pokvarenjak koji nalazi da je dobro da glumi glupaka – veruje da će njegove kolege živeti bolje ako, kako kaže, država samoukine svoj uticaj na medije iako oni iz dana u dan u privatizovanim medijima žive sve gore, iako su novine sve rđavije, i to upravo zbog onoga za šta se on zalaže. Ali, kome je do esnafa, treba isključiti državu, treba je ukinuti, treba svaki državotvorni napor prijaviti gde treba, bez stida, sa ponosom, jer se time čuva Borisovo nasleđe, jer se samo tako i posle njegovog odlaska mogu sačuvati pozicije ove govnjive društvene elite, koja rastače sopstvenu zemlju uverena da čini dobro delo.

Ništa od toga, naravno, nije počelo sa Tadićem, ali s njim je eksplodiralo, s njim je sve to postalo poželjan oblik društvenog ponašanja. Samo pored njega samouvereni poluinteligenti mogu da se dive svojoj pameti pozivajući Nikolića da bude De Gol, i to ni po čemu drugom već po tome što će od Kosova napraviti Alžir. Tek s Tadićem na čelu srpska elita izgubila je zadnje tragove svije nelagode i stida, onoga gde počinje svaki intelektualni i moralni napor.

I samo zato je važno neprestano svedočiti o tom nasleđu. Sve dok taj stid ne bude vraćen u srpski javni prostor, niko od nas neće imati pravo da Tadićevu vladavinu smatra završenom; sve dok ta priča o tome kako su vladali, šta su Srbiji odneli, šta su joj doneli i šta su joj ostavili ne bude ispričana do kraja, tadićevci će biti samo svet koji je otišao da svede međusobne račune i koji može da se vrati svakog časa. Tek kada ta priča bude ispričana, tek tada prezir prema sopstvenom narodu i rigidno antidržavlje prema Srbiji prestane da bude ulaznica za društveni uspeh i model poželjnog društvenog ponašanja, Srbija neće dotaći svoje dno.

Zato je, isto onoliko koliko je važno da Srbiji pruži malo hleba, jednako je važno da nova vlast otvori javni prostor u kome će se svedočiti o vladavini tadićevaca, pa makar ta vlast ćutala o tome, makar samo pustila da o tome govore oni koji žele da govore. Tek kad taj model političkog ponašanja, koji sam ovde pokušao da opišem, bude obeležen jednim opštenarodnim prezirom, tek tada će i srpska politička scena moći da se nada ozdravljenju. Tek tada će i ostale stranke moći da konkurišu na toj sceni boljim delom sebe, a ne gorim, isto onako kao što su naprednjaci, odgovarajući Čanku, rekli da za to što rade imaju „apsolutnu podršku svih relevantnih međunarodnih političkih faktora“, umesto da mu kažu jedino što su smeli da kažu – da za to imaju mandat građana.

I tu više ni velike priče, ni vremena, ni mesta za kompromise nema: ili će Srbija ubiti Tadićevo političko nasleđe antidržavlja ili će to nasleđe ubiti Srbiju.

Izvor: http://www.standard.rs