Srbija je lepa

Piše Dragomir Antonić

Ne sme se oklevati, nego se ukoštac hvatati i oživeti Srbiju. Vredi. Mnogo je lepa…

 

Bogu hvala izgleda da se nešto u državi Srbiji pokrenulo. Vlast želi da istera mnoge stvari načistac. Dobro je, ali da ne pričamo o tome, da ne ureknemo. Ko može da pomogne, neka pomogne. Ko ne može, neka ne odmaže.

ELEMENAT „SELJACI“
U nekadašnjoj Narodnoj Federativnoj Republici Jugoslaviji – pre nego što je umesto narodne postala socijalistička – između 1959. i 1962. godine vršene su razne reorganizacije državne uprave na lokalnom nivou. Tad je bilo srezova kao organizacionih upravnih jedinica – kao regioni danas, samo što je srezova bilo više – i mnogo malih opština. Nekoj „mudroj“ glavi su te opštine smetale i pod izgovorom da su skupe i leglo birokratije su ukinute. Nestale su opštine po manjim mestima koja su imala sve uslove da se razviju u male lokalne centre – varošice. Ukidanjem seoskih opština, ukidao se i život u malim mestima. Odjednom se za svaki papir sa pečatom, overu dokumenta, moralo na primer otići u Čačak ili u Gornji Milanovac, umesto da se posao završi u Pranjanima ili Beršićima. Tih godina nema privatnih automobila. Međumesni saobraćaj bio je redak i prilagođen radnicima koji su radili u fabrikama. Za seljaka i njegove potrebe ni tad država nije mnogo brinula. Seljaci su bili „elemenat“, tj. država im nije verovala. Država se gradila na radnicima i radničkoj klasi koja je inače i bila na vlasti u besklasnom društvu. Nakaradno doneta odluka proizvela je nakaradne posledice. Počele su lokalne migracije stanovništva, kako se pojava iseljavanja iz sela stručno naziva u sociološkoj i etnološkoj nauci. Ljudi iz malo udaljenijih sela krenuli su da kupuju građevinske placeve po periferijama gradova koji su postali administrativni centri. Iskustvo im je govorilo da kad ode vlast, vremenom će otići i škola, ambulanta, veterinarska stanica. Umesto stalno prisutnih milicionera, obilaziće ih patrole. Kad odu oni koji platu primaju iz budžeta, polako za njima kreću i preduzetnici koji samostalno ostvaruju prihod. Kafedžija otpušta kelnere. Zatim zatvara kafanu. Putujuće muzičke družine potpomognute socijalnim radnicama iz muzičkog i drugih obrazovnih predmeta zaobilaze nekadašnje opštinsko mesto i varošicu pritiska čamotinja. Učmalost razvija depresiju i malodušnost kod ljudi. Posebno kod mladih i radno sposobnih. Tad se prisete da imaju plac na gradskoj periferiji. Kad već imaju plac sagrade kuću. Nekoliko godina kasnije deca odrastu. I požele da i sama vide sveta. U selu, roditelji ako nisu pomrli, zašli su u duboku starost. Njihova deca – druga generacija – sad već i sami stari ljudi nisu u stanju da brinu o nekadašnjoj očevini. Sve se jednom rečju zaparložilo i ostavljeno je da propadne. Unuci su u poteri za srećom u velikim gradovima ili na drugim kontinentima. Sve se odigralo za pedeset godina. Oni koji su odluke donosili odavno nisu među nama. Njima je sad svejedno. Nama nije. Mi, naša deca i unuci trpimo posledice pogrešnih odluka. Uviđamo koliko je lako napraviti grešku, nešto upropastiti, a koliko je teško grešku ispraviti. Ne vredi zapomagati, nego rukave zasukati i krenuti u popravke staroga ili pravljenje novoga, ako su prepravke neizvodljive.

[restrictedarea]

PROTABANAJTE SRBIJOM
Povod za ovo pisanije je najava sadašnjeg ministra pravosuđa, gospodina Selakovića, da se mora izvršiti ponovna reforma reformi učinjenih prošle godine. Da se pravosuđe i pravosudni organi moraju dovesti u red bilo je dobronamernima jasno i kad su prethodne „reforme“ rađene. U magazinu „Pečat“ objavljena je desetina članaka dobronamernih i stručnih ljudi od pera i ugleda koji su upozoravali ondašnju vlast, kakve opasnosti prete od nazovi reforme, a kakve će strašne posledice izazvati gašenje, zatvaranje sudova u manjim centrima. Opominjali su, vapili, molili i kumili da se to ne radi, jer kad se zakatanči sud u Babušnici, Milanovcu i gde sve već, zatvori se jedan segment života u tim mestima. Već opustela Srbija tim potezom postaje je još pustija. Nisu hteli da slušaju sve u ime nekakve Evropske unije. Kao da će Unija ili njeni eksperti biti zabrinuti što odlaze ljudi iz Babušnice, Kuršumlije, Lučana, Gruže…
Zato se reorganizacija mreže sudova mora ponovo uraditi i umesto da se mreža smanjuje ona bi trebalo da se širi. Ne samo po gradovima, već i po manjim mestima. Ali ovu reformu mora da prati i reforma lokalne samouprave. Razmislimo, zašto je dobro formirati male seoske opštine od nekoliko zaposlenih. Pogledajmo šta bi to sve dobro donelo Pranjanima ili selu Stave kod Valjeva. Razvijajmo Knić, Gružu, Kosjerić, ali šta bi smetalo da u selu Radujevcu na Dunavu postoji opština? Ili da je selo Mačkat opštinsko sedište za nekoliko sela? Ništa to nije skupo. Mnogo je skuplje otvoriti radno mesto u velikom gradu nego u manjem mestu. Plata od 25.000 dinara u malom mestu je ogromna i ona će zadržati ljude da u njemu ostanu. Kad ostanu, zasnovaće porodicu. Kad je zasnuju, stižu deca. Deci su potrebni dečji lekari i učitelji. Kad u jednom mestu ima dvadesetak „državnih plata“ živnuće i kafedžija, a eto i filijale neke banke. I tako redom. Samo sad obrnutim u odnosu na pre pola veka.
Što bi rekao počivši Tanasije Ilić iz Čačka. Ako su kafane pune, hramovi nedeljom i praznicima ispunjeni narodom, a pijace, pijačnim danom prepune seljačkih proizvoda, država je berićetna, a njom upravljaju mudri ljudi. Danas bi analitičari i eksperti rekli da je takva zemlja ekonomski stabilna, sa kreditnim rejtingom AAA. Ko ne veruje Tanasiju neka sam protabana Srbijom. Neće mu biti potrebni nikakvi MMF eksperti ili makroekonomisti. Sve se vidi golim okom. Ako je pak drugačije, da u kafanama i crkvama nema ljudi, a na pijacama preovlađuje plastika i kineska bižuterija, onda ima razloga za manju ili veću brigu. Ne sme se oklevati, nego se ukoštac hvatati i oživeti Srbiju. Vredi. Mnogo je lepa.

[/restrictedarea]