Piše Milorad Vučelić
Uvek smo sumnjali da ćemo se dovinuti do zadatih i sanjanih visina evroatlantskih standarda a, kako su stvari sada krenule, teško da ćemo zakoračiti i na samo njihovo podnožje. Ako i budemo mrdnuli dalje od kandidature biće to samo onako, zapravo preko podržavljenih amputiranih regiona. Teritorijalno i kulturno celoviti, nećemo.
Dokaza za ove bojazni i tvrdnje ima bezbroj ali da počnemo s glave, od predsednika Srbije Tomislava Nikolića. On je svojim pomilovanjem novinara Lasla Šaša, a u ime slobode govora i misli, lišio sudske zaštite lik i delo Lasla Torckaja, vođe desnog ekstremističko-fašističkog pokreta „64 županije“, i udario na vojvođanersko pravosuđe i zaštitni objekat te pravde – ugled i čast jednog naciste. Pri tom uopšte nije imao u vidu kako se EU Mađarska zaštitnički odnosi prema Hitlerovim i Hortijevim fašističkim funkcionerima koji ovu, nama susednu, državu doživljavaju sve više kao bezbedno sklonište i sigurnu kuću. Kao da je vojvođanerima bilo malo ono što ih je snašlo od Ustavnog suda Srbije pa im treba još i ovo. Nije zato čudno što se Čanku u novim vlastima prevarantski priviđa Adolf Hitler koga on i sadruzi uvek traže tamo gde ga nema, a što je jedini način da ga prikriju u sebi i ne vide tamo gde ga očigledno ima.
Čanku se priviđa Hitler, a ministru bez portfelja Sulejmanu Ugljaninu Gebels. On je, naime, u Novom Pazaru zvanično bio na zvaničnom otvaranju spomen ploče ratnom zlikovcu i nacisti Aćif-efendiji odgovornom za smrt 7000 Srba pobijenih za vreme Hitlerove okupacije. U relativno uzdržanoj novinarskoj kritici tog skandaloznog čina, Ugljanin vidi „zabrinjavajući nov pokušaj da se gebelsovski tretira bošnjačko pitanje u Srbiji“! Dosada, bar deklarativno, do pomenutog ministra, nije bilo tesnog povezivanja prava i sloboda Bošnjaka sa održavanjem nacističke tradicije i negovanjem sećanja na saradnju sa okupatorima Srbije. A potpuno mimo EU standarda i verske i etničke tolerancije, vlasti u Srbiji se izgleda spremaju da uklone pomenutu ploču Aćif-efendije! (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Vojvodina zdaj“ u ovom broju „Pečata“).
I Čanak i Ugljanin se ponašaju evroatlantski i zato zajedno sa Pajtićem, Džudževićem, Ješićem i bulumentom predjogurtovskih Brozovih autonomaških aveti i satrapa traže internacionalizaciju vojvođanskog i sandžačkog pitanja. Odlaskom s vlasti političkog krila žutog kartela njima se sve više, bez pređašnjeg prikrivanja, Beograd i Srbija ukazuju kao smetnja i prepreka na evroatlantskom putu.
Američki Stejt department im izlazi u susret. Na osnovu dojava nevladinog sektora u Srbiji i raznih „nezavisnih“ ispostava žutog kartela, pomenuto ministarstvo napravilo je Izveštaj o stanju verskih sloboda u državama s prostora Zapadnog Balkana, i u tom izveštaju je Srbija veoma loše ocenjena.
Moramo se složiti da je to učinjeno s punim pravom. Srbija, nedostižno, zaostaje za „zemljama Zapadnog Balkana“. Već smo ukazali na neke od primera srpskog neevroatlantskog ponašanja kojim se, recimo, udara na čast i nacistički ugled Lasla Torockaja i Aćif-efendije. To je, izgleda, tek početak. Ne treba se grandomanski zanositi upoređivanjem sa velikim državama. Pre bi trebalo da se držimo primera državne prakse i uobičajenog ponašanja naših suseda, ili onih koji svim silama hoće da se otcepe od Srbije. Jedino tako možemo znati šta nam je činiti i ko su nam i zašto „uzori svijetli“ na putu „bez alternative“.
Kada je u pitanju Tačijevo Kosovo, kao mezimče Amerike i NATO-a, tu ne treba trošiti reči, jer je ono u toleranciji i poštovanju sloboda otišlo toliko daleko da se to jednostavno ne može dostići. Da ne bi navodili sve te rezultate i dostignuća dovoljno je svake godine, na Zadušnice, pogledati uništene, srušene, zatrte i oskrnavljene grobove Srba koji počivaju na Kosovu. Na žive i pretekle, inače, uglavnom se puca.
Crna Gora je otišla mnogo dalje od nas na svom evroatlantskom putu. Razloge za tako vrtoglav napredak treba tražiti u proterivanju sveštenika SPC sa crnogorske teritorije, stalnim pretnjama crnogorskih vlastodržaca na čelu sa onim zastiđem koje je na čelu Skupštine CG, organizovanju raznih suđenja Mitropolitu Amfilohiju i drugim crkvenim velikodostojnicima, pokušaju rušenja i nasilnog zaustavljanja gradnje pravoslavnih crkava, obijanju i skrnavljenju crkve na Rumiji na kojoj su ovih dana ispisani grafiti „Albanska nacionalna armija“ i „Etničko Kosovo“, otvorenom pokušaju otimanja imovine SPC i političko-policijskom favorizovanju jedne policijske filijale pod firmom crnogorske crkve… Vrhunac je postignut kada je nešto – zvano Milo Kadija izbacilo iz svoje etnokafane na Njegušima Veselinku Rajković s petoro male dece i jednu monahinju rečima: „Srbi ne mogu da jedu kod mene“. Potom se novinarima i vlastima to nešto još hvalilo kako je navodno tuklo Mitropolita i kako je on nekakav vernik crnogorske Mirašove crkve i „veliki crnogorski nacionalista“. Svim tim što je činio zaslužio je zaštitu ondašnje države, a posebno Crnogorske crkve i primakao Crnu Goru EU.
Priznaćete da Srbi i Srbija nemaju nikakve šanse u ovakvom takmičenju i da ćemo teško zaslužiti neko priznanje Brisela ili Stejt departmenta koji ovakvo široko rasprostranjeno i zvanično crnogorsko ponašanje opisuju tek kao „nesuglasice“ i „napetosti“. Pred nosom nam je primer za ugled ali nama je uzalud. U put nećemo pa nećemo.
Kako tek da se nosimo sa Makedoncima koji su osudili i utamničili Vladiku Jovana Vraniškovskog? Ni sa njima, u takmičenju, nemamo nikakve šanse.
Što se Hrvatske tiče tu nikada i nismo ni imali bilo kakve šanse. Čak ni sa nenadmašnim Borisom Tadićem. Oni su nam nedohvatljivi što se upečatljivo moglo videti i prilikom ovogodišnje državne proslave „Oluje“, „ratne operacije“ u kojoj je iz Hrvatske proterano 220.000, a pobijeno preko 2.000 Srba. Njihova verska i nacionalna tolerancija će tek doći do punog izražaja kada u Hrvatskoj od Srba ostanu samo Pupovac i Džakula koji je, eto, pravo sa proslave iz Knina došao na udarnu čelnu stranu „Politike“ sa intervjuom pod naslovom : „Prekopavanja kostiju i parastosa mi je preko glave“!
Nema, naravno, prave proslave „Oluje“ bez Marka Perkovića Tompsona i njegovog starog ustaškog pozdrava „Za dom spremni“, uz poznate lirske napeve poput znamenitih „Oj, hrvatska mati, Srbe ćemo klati“. U ovoj svojevrsnoj procesiji bilo je preko 70.000 učesnika.
Na samim vratima EU Hrvatska je pokazala veliku spremnost da zagrabi u državnu teritoriju BiH, a na štetu Republike Srpske. Zlatko Lagumdžija i Vesna Pusić razgovarali su ovih dana u Motovunu o ratifikaciji sporazuma Tuđman-Izetbegović kojim bi od Republike Srpske bilo oduzeto nekoliko hektara teritorije i oko 20 lokacija. Ni traga od „uzajamnog poštovanja teritorijalnog i državnog suvereniteta“.
Srbiji, poređenja radi, ni na pamet nije palo da uoči odluke Brisela o prijemu Hrvatske u članstvo u EU postavi pitanje svojih razgraničenja na spornim delovima granice na Dunavu. Baš kao što joj nije palo ni na pamet da postavi pitanje povraćaja uzurpirane i otete imovine Srba proteranih iz Hrvatske. Održana je i nekakva donatorska konferencija povodom rešavanja srpskog pitanja, a čiji se završni čin održava svake godine upravo na Tompsonovim koncertima.
Simptomatično je to da se u Srbiji povodom ovih događaja i kritički govorilo. Mnogo više nego što je to bio slučaj poslednjih godina. (Pročitati tekst Ratka Dmitrovića: „Srbin na „olujnom“ slavlju u gradu kralja Zvonimira“ u ovom broju „Pečata“). Eto, izgleda opet, propuštamo priliku da se popravimo, a predsednik Nikolić nikako da se javi Ivu Josipoviću da je preispitao svoju prošlost i da se popravio te da je spreman da nastavi „Tadićevu dobru praksu“. Nikolić, nekako liči na čoveka koji ima neke limite u popravljanju i kao da je svestan da se ne može popraviti onoliko koliko bi to bilo potrebno da bi se uzdigao do nivoa koji bi zadovoljio neke naše susede.
Srbima Srebreničkog kraja se zabranjuje, uz neizbežne „Majke Srebrenice“, da u svom mestu Dugo Polje podignu pravoslavnu crkvu o čemu piše Stefan Karganović u ovom broju „Pečata“. Primetno je da su zakazale beogradske „Žene u crnom“ koje su se potpuno posvetile raskrinkavanju „srpskih fašista“.
Sve u svemu, izgleda mi da je nemoguće da Srbi slede uzore koji im se na Zapadnom Balkanu nude. Možda će to neko proglasiti velikim neuspehom i nesrećom, ali mi je izuzetno drago zbog toga što nam je nemoguće da sledimo pobrojane primere. Jednostavno rečeno, u ovakvom takmičenju Srbi niti su imali niti imaju bilo kakve šanse.
