Dia Nader de El-Andari, otpravnik poslova Ambasade Venecuele u Srbiji: Mi znamo šta je sreća

Razgovarali Ljiljana Bogdanović i Zoran Milošević
Fotografije Milan Timotić

Istraživači Univerziteta Kolumbija ( SAD ) nedavno su u „Izveštaju o sreći u svetu“(World Happiness Report) objavili zaključak: Venecuela na skali procene sreće stanovništva zauzima prvo mesto među zemljama Južne Amerike, a 19. među zemljama sveta

 

Gospođa Dia Nader de El-Andari, diplomata od karijere i ambasador Bolivarijanske Republike Venecuele u Srbiji, ovde živi tek nekoliko meseci : ambasada Venecuele u Beogradu ponovo je naime, posle 19 godina, otvorena 27. februara ove godine. Domaćoj javnosti  mediji su je predstavili  kada je nedavno – povodom Dana nezavisnosti Venecuele – održan prijem u ambasadi (Venecuela je 5. jula  obeležila 201. godišnjicu proglašenja nezavisnosti od Španije ), i kada se ambasador biranim i toplim rečima obratila građanima zemlje čiji je gost „Gajimo duboku solidarnost i razumevanje prema srpskom narodu, posebno kada je reč o problemu sa Kosovom i Metohijom, i svim srcem ćemo raditi na produbljivanju te saradnje“, rekla je ona tada.
Uoči predstojećih predsedničkih izbora u njenoj zemlji (6. oktobar), razgovaramo sa gospođom El-Andari o nizu važnih pitanja i savremenih kontroverzi koje određuju ne samo zbivanja u Venecueli, tako istaknutoj i paradigmatičnoj kada je o sudbini Latinske Amerike reč, već i savremenog sveta, pa posredno, razume se, i Srbije.

Podsećajući na slavne momente istorije Vaše zemlje,  nedavno ste kazali: „Latinoamerički oslobodilac iz 19. veka Simon Bolivar bio je borac i vizionar, ali i naš sadašnji predsednik Ugo Čavez bori se za nezavisnost i suverenitet“. Vrednosti kao što su „nezavisnost“ i „suverenitet“ u savremenom svetu sve više se relativizuju?!
Oslobodioca Simona Bolivara, koji je oslobodio šest nacija (Venecuela, Kolumbija, Panama, Ekvador, Peru i Bolivija), londonska medijska kuća Bi-Bi-Si proglasila je najznačajnijim Amerikancem XIX veka, a po mom mišljenju, on je to i dan-danas, ali „bolje ikad nego nikad“ – odali su mu priznanje 180 godina posle smrti. Simon Bolivar je želeo da od zemalja koje je oslobodio oformi Veliku Kolumbiju. Zalazeći u analizu dešavanja u tom periodu i doktrine Monroa iz Sjedinjenih Država, po kom je „Amerika za Amerikance“, tj. „Amerika je za stanovnike SAD“-a, Bolivar je 1826. godine došao do zaključka da „se čini da su SAD samim Proviđenjem predisponirane da u ime slobode seju čemer i jad po američkom kontinentu“. Jasno je da sada možemo reći da su se samodeklarisali kao svetski žandarmi, a da seju glad, smrt i razaranja u ime „demokratije i slobode“. Taj san našeg Oslobodioca se ostvario. Svake godine je sve više zemalja koje se oslobađaju američkih kandži. Uspeli smo da u Mar del Plati, u Argentini, pokopamo ALCA-u (Zonu slobodne trgovine dve Amerike), koju su predložile Sjedinjene Države da bi svojim proizvodima izvršile invaziju na naša tržišta i da bi još više uništile naše privrede. Pokopali smo ALCA-u i umesto nje se pojavila ALBA (Bolivarska alternativa za narode naše Amerike), koja predstavlja način integracije i ujedinjenja Latinske Amerike i Kariba, gde smo svi jednaki, poštujemo se, dopunjujemo se, sarađujemo jedni sa drugima, solidarišemo se jedni sa drugima.
Vrednosti nezavisnosti i suvereniteta su svetinja za narod, i najpre treba da ih poštuju naši lideri, a ukoliko zaborave da to učine, tu je narod koji treba da ih na to podseti, tu je narod koji treba da odluči da ono što je postignuto tolikim borbama kroz istoriju, ne sme da bude ismejano od strane nekolicine čelnika koji prodaju domovinu onome ko najviše ponudi.

Povodom obeležavanja nacionalnog praznika Venecuele u Beogradu, izjavili ste da Vaša  zemlja „želi da učvrsti svoju nezavisnost, ali i da ne želi da zavisi samo od naftne industrije.“ Koji su problemi na putu ostvarenja tih ciljeva?
Kada govorim o najvažnijim ciljevima koje su postavili naš predsednik i naša bolivarska revolucija, kao što je konsolidovanje istinske nezavisnosti, mislim na potrebu da se industrijalizujemo kako ne bismo više bili zemlja koja živi od naftnih prihoda, budući da čitav svet zna da smo zemlja bogata naftom. Neophodno je da vremenom naučimo da „sejemo“ naftu, koja je neobnovljiv prirodni resurs, na svim poljima – na društvenom, kulturnom, privrednom i političkom polju – za sada i zauvek. Upravo zato je od izuzetnog značaja da 7. oktobra pobedimo na predsedničkim izborima sa velikom prednošću našeg kandidata u odnosu na opozicionog. Ne možemo dozvoliti da postoji i najmanja sumnja u našu pobedu. Do sada je opozicija imala izjave protiv Nacionalne izborne komisije, a na to treba dodati i to da su izvesni svetski mediji „nekomunikacije“ izrazili sumnju u transparentnost naših izbora. Sve to nas tera da poverujemo u postojanje planova za stvaranje stanja nestabilnosti u zemlji, koji su skovani od strane naših spoljnih neprijatelja, a uz unutrašnju podršku opozicije.

Vašu zemlju zovu i „zemljom sreće“. Malo neobičan epitet u savremenom svetu?
Da, Zavod za Zemlju Univerziteta Kolumbija, SAD, nedavno je u „Izveštaju o sreći u svetu“ (World Happiness Report) objavio istraživanje koje je pokazalo da je „stanje sreće povezano sa dobrim fizičkim i mentalnim zdravljem, sa poslovnom sigurnošću i blagostanjem porodice, i da su oni esencijalni u trenutku smeha“. Venecuela je na skali procene sreće stanovništva zauzela prvo mesto među zemljama Južne Amerike, a 19. među zemljama sveta. Američka agencija za istraživanja „Galap“ gotovo čitav vek sprovodi istraživanja i priprema međunarodne statistike, a prema njenom istraživanju sprovedenom u više od 124 zemlje, Venecuela je po prosperitetu na prvom mestu u Latinskoj Americi, a na četvrtom u svetu.
Naša vlada je otvorila nova polja u međunarodnim odnosima, suvereni smo i odlučujemo o tome sa kim možemo ili ne možemo da pokrenemo trgovinske odnose. Rusija, Belorusija, Kina, Indija, Iran, Španija, Kuba i druge zemlje – ne samo da kupujemo njihove proizvode, već, što je najvažnije, sa ovim zemljama imamo transfer tehnologije, one zajedno sa nama grade firme u našoj zemlji, obučavamo naše radnike u ovim prijateljskim zemljama i na taj način, korak po korak, industrijalizujemo našu domovinu i pripremamo naše građane. Za to će biti potrebno vreme, ali već smo počeli. Priča se da je najteže početi, a mi smo već postavili temelje i sada gradimo slobodnu, nezavisnu, suverenu i srećnu domovinu.

Uoči predstojećih izbora, na političkoj sceni Venecuele  izdvajaju se dva lidera i dva koncepta: pored predsednika Čaveza, u izbornoj trci je lider udružene opozicije Enrike Kapriles za kojeg tvrde da je „političar pod američkom kontrolom“. Ukratko, u čemu su oni posebno suprotstavljeni?
Izbori su zakazani za 7. oktobar tekuće godine, Ugo Čavez je kandidat nezavisne i suverene domovine, socijalističke domovine, a Enrike Kapriles je kandidat privatizacije svih kompanija koje su radnici spasili jer su ih njihovi vlasnici bili pozatvarali ne pitajući ih ništa, posle čega su otišli u Majami, a želi da privatizuje i  najvažnije naftne kompanije i kompanije koje posluju sa drugim mineralnim sirovinama.
Suprotstavljena su dva koncepta: koncept socijalističke domovine i koncept predaje SAD-u i cionistima.
Istinska nacionalna nezavisnost je ona koju je Komandante Čavez gradio i učvršćivao od samog dolaska na vlast. Podsetimo se da su se vlade takozvane demokratije Četvrte Republike upinjale da Venecuelu predaju multinacionalnim kompanijama iz SAD i Evrope, i cionistima, kako bi bogatili vladajuću klasu, a narod gurali u nepismenost, izgladnjujući ga do smrti. Kandidat opozicije želi da Venecuelu vrati tu.
Naš Komandante želi da izgradi društvo socijalne pravde, u kojem svi imamo mogućnosti. Venecuela je zemlja bogata brojnim mineralnim sirovinama, sve do sada, to jest nikada ranije naše stanovništvo nije osetilo da te sirovine pripadaju njima. Prihodi od nafte se pretvaraju u zdravstvo, obrazovanje, mesta stanovanja, radna mesta, sport, i drugo, ali to ne govorimo mi, već međunarodne organizacije. Na primer, godine 2005. UNESKO je Venecuelu proglasio „teritorijom bez nepismenosti“, gde je stopa nepismenosti nula. Da ne širim dalje priču, naša bolivarska revolucija, na čelu sa predsednikom Ugom Čavezom, želi da obezbedi najviši nivo sreće našem narodu, kao što je rekao sam Simon Bolivar.

Kako prenose neki mediji, Vaš predsednik je izjavio da ako on ne pobedi na predstojećim izborima – u Venecueli će izbiti rat. Da li je to tačno i ako jeste, kako je moguće vezivati sudbinu države za jednog čoveka?

[restrictedarea]

Na nivou Latinske Amerike, naš predsednik radi na istinskoj latinoameričkoj integraciji, dok na međunarodnom nivou radi na stvaranju multipolarnog sveta, na dokrajčivanju globalne hegemonije SAD, na borbi koja će obezbediti da različiti međunarodni organi, kao što su Ujedinjene nacije, Organizacija američkih država, Haški tribunal, itd. budu prave demokratske institucije i da njima prestanu da upravljaju imperijalisti, bilo američki ili evropski, i cionisti. Da više ne postoje institucije koje se hrane i bogate smrću, đavolji partneri, ili još gori od njih.
Mi, odnosno – narod, treba da se politički, društveno i ekonomski organizujemo kako bismo preuzeli ulogu koja nam pripada, kako bismo bili krojači naše sudbine, jer mi učestvujemo u odlučivanju i u izgradnji naše zemlje. Naš predsednik treba da radi ono što je nama potrebno da uradi.
Zato kažemo da je on garancija mira i pravde u Venecueli i daćemo život u njegovu odbranu, jer braneći njega mi branimo nas same, branimo domovinu za našu decu, unuke, za njihovu budućnost.
Sa druge strane, opozicija ima u planu da vrati Venecuelu na ono što smo imali pre Čaveza, samo što je sad to nalickano, podmlađeno, posvuda podvrgnuto plastičnoj hirurgiji. Međutim, posle kratkog perioda, maske su pale i pokazalo se da se sve vraća na ono staro i na još gore.

Socijalista Ugo Čavez je predsednik Venecuele od 1999. godine i po treći put se kandiduje za šestogodišnji predsednički mandat. Ima li šanse da pobedi? Danas se u zapadnim medijima često navode  tvrdnje da u Latinskoj Americi „nema više klasičnih totalitarnih režima, ali da su izuzetak  Fidelova Kuba i Venecuela Uga Čaveza“.
Da, naš Komandante po treći put učestvuje u trci. Sigurni smo da ćemo pobediti, ali želim da vam napomenem da je ranije organizovano četiri parlamentarna izbora, bilo je tri izbora za guvernera i gradonačelnika, a na svim izborima smo pobeđivali mi koji smo podržavali predsednika. Ugo Čavez je izabran za predsednika sa najvećim procentom glasova, ne samo u Venecueli, već i u čitavom svetu, a još uvek američki cionisti kažu da je totalitaran, da je diktator.
Konstitutivna skupština je 1999. godine sačinila naš Ustav, koji je Čavez predložio da bi ispunio obećanje koje je dao kad se prvi put kandidovao 1998, i o kojem su diskutovali svi socijalni, sindikalni i univerzitetski organi, instituti, privatni i javni sektor. Čitava zemlja je bila politizovana kroz diskusiju o Ustavu i odobrili smo njegovo donošenje na referendumu 15. decembra 1999. godine. Ustavom je utvrđeno postojanje Referenduma za opoziv. Ukoliko ne želimo nekoga koga smo sami izabrali, možemo da ga opozovemo na polovini mandata. Naš ustav je jedini na svetu koji to ima. Opozicija je pokušala da 2004. godine Čavezu opozove mandat i izašli smo na referendum. Pobedili smo opoziciju za više od tri miliona glasova.

Pomenuti mediji objavljuju i da u Venecueli nema socijalne pravde i demokratije, da „nema dovoljno struje, vode, da raste broj kriminalnih dela, da je inflacija ogromna, da jednom rečju narod teško živi“. Šta je istina?
Pitate me o zapadnim medijima, a svi znamo da mediji komunikacije, tj. „nekomunikacije“, staju u odbranu interesa multinacionalnih kompanija, u odbranu grupacija koje imaju ekonomsku moć na globalnom nivou, da su u rukama grupe ili Kluba Bilderberg (bankari, političari, članovi kraljevskih porodica, međunarodni investitori ili vlasnici vodećih medijskih kuća), u rukama cionista, koji zahvaljujući ekonomskoj moći kontrolišu vlade širom sveta. Vi, zemlje bivše Jugoslavije, bili ste žrtve antimedija, medijske moći koja istinu pretvara u laž i obratno, u zavisnosti od toga gde vidi svoj interes. Irak je bio žrtva laži. Gde je oružje za masovno uništavanje? Sad će verovatno reći da je u Siriji. Da nije slučajno istina da  je Gadafi bombardovao mirne proteste u kojima je navodno ubijeno 2000 ljudi? Da nije slučajno istina onaj teatar na trgu u Tripoliju? Zašto ništa nisu preneli kada je vojska Saudijske Arabije ubijala protestante u Bahreinu? Zašto ti mediji nisu govorili o ubistvima Uribea u Kolumbiji? Gde je veća demokratija – u Siriji ili u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Emiratima? Zašto Izrael pravi i ruši, a niko ga ne tereti ni za šta, niti može da se tereti, niti se mogu preduzeti mere? Ko ima veću demokratiju – Sjedinjene Države koje biraju koga biraju za predsednika ili Venecuela u kojoj direktno biramo bez posrednika? Nebrojena su pitanja na koje odgovor leži u narodima koje niko ne sluša ili niko nije zainteresovan da sasluša.
UN su čak objavile da je Venecuela već ispunila Milenijumske ciljeve, a to je veliki posao. Kriminal je uvek postojao, ali je stopa značajno snižena smanjenjem siromaštva, obezbeđivanjem obrazovanja, posla. Međutim, značajnu pažnju privlači činjenica da je u Venecueli veća stopa kriminala u državama koje vode lideri opozicije, budući da nisu hteli da sarađuju sa vladom niti sa nacionalnom policijom, dok državnu policiju vode upravo ti guverneri. Vlada je stvorila policijski univerzitet i sada imamo visokoobrazovane policajce, povišen je naučni i tehnološki nivo policijskih institucija, naporno se radi na podizanju obrazovnog i kulturnog nivoa stanovništva.

Državni udari u Južnoj Americi su ponovo „u modi“. Kako se procenjuje, – ko najverovatnije stoji iza njih?
Dana 11. aprila 2002. godine, u Venecueli se desio državni udar koji je imao posebnu karakteristiku – bio je to vojno-medijski udar. Privatni mediji su kao i uvek igrali prljavu igru. Podsticali su gledaoce da izađu i učestvuju u pobuni visokih vojnih činovnika protiv našeg predsednika, tražili su mrtvaca da bi mogli da optuže našeg predsednika za ubistvo. Postavili su snajperiste na mnogo objekata i pucali su na protestante i sa jedne i sa druge strane. Mrtvi su bili sa naše strane. Oteli su Komandantea i govorili da je podneo ostavku, ali narod im nije verovao i izašao je na ulice da obelodani vest o otmici i traži da nam vrate predsednika. Narod je bio na ulicama u svim državama u zemlji, nismo se makli, bili smo tu, da bi ga, 47 sati po državnom udaru, vratili. Pokazalo se veliko jedinstvo između predsednika i njegovog naroda, između predsednika i oružanih snaga (funkcionera nižeg ranga), između oružanih snaga i naroda. Tako smo zaustavili državni udar 13. aprila i zato kažemo da „svaki 11. ima svoj 13“.
Zatim se u periodu novembar 2002. do januara 2003. desio naftni udar. Narod je ušao u naftne kompanije i pokrenuo njihov rad, bilo je prepreka ali smo uspeli da ih pokrenemo, i od tada naftna industrija pripada venecuelanskom narodu.
Dakle, protiv nas su sve pokušali, od referenduma za opoziv, državno-medijskog udara, do naftnog udara. Ali nemoćni su pred Komandanteom Čavezom, pred njegovim narodom i njegovim oružanim snagama.
Potom je došlo do državnog udara protiv predsednika Selaje u Hondurasu, narod je bio uz njega, ali ne i oružane snage. Sada se desio parlamentarni udar protiv predsednika Luga, isto kao u Hondurasu. Atilio Boron je napisao veoma zanimljiv članak o dešavanjima u Paragvaju i na koji način je kompanija Monsanto verovatno učestvovala.
Postoji jedna šala na račun toga ko se krije iza ovih udara: Ona navodi pitanje : Zašto u SAD-u nikada nije bilo državnog udara? i potom daje odgovor: – Zato što u SAD-u ne postoji Ambasada SAD!

Sa povišenim emocijama kod nas se doživljava činjenica da Vaša  zemlja, kako ste nedavno javno saopštili, gaji duboku solidarnost prema Srbiji i razumevanje prema srpskom narodu, naročito kad je reč o problemu sa Kosovom i Metohijom. Koliko se uzajamno poznajemo?
Vreme krije mnoga iznenađenja, neka izazivaju tugu, a druga su vrlo prijatna. To govorim jer kada ste vi bili žrtve NATO bombardovanja, koje je izazvalo toliko smrti i toliko razaranja, ja sam radila kao profesor na Univerzitetu u Suliji i objašnjavala sam mojim studentima šta se zapravo događa. Imam tu naviku da komentarišem vesti. Bilo je puno radijskih i televizijskih programa u kojima su drugovi objašnjavali, potpuno nezavisno, ne osvrćući se na internu politiku predsedništva, da ne postoji ništa čime bi se mogao opravdati napad na suverenitet jedne zemlje, a kamoli da se ona bombarduje i da se izazove toliko smrti i razaranja. Te ubice su na slobodi, niko im ne sudi, a krivi su koliko i oni koji su im izdali naređenje.
Svi ti zločini počinjeni Jugoslaviji, Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji, a sa druge strane mirni ostaju Izrael, koji se bori protiv palestinskog i libanskog naroda, i UN. Naš predsednik je u brojnim prilikama, čak i pred samom Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, predložio da se taj organ rasformira, budući da je marioneta SAD-a kojom daju legitimitet svojim nedelima.
Venecuelanski narod je bio vrlo solidaran sa jugoslovenskim u tim teškim trenucima, i otuda stav naše vlade i našeg Komandantea Čaveza, koji je portparol osećanja naroda.
Druga koincidencija se dogodila kada sam bila ambasadorka u Siriji. Ambasadorka Republike Srbije u Siriji, dr Gordana Aničić, bila mi je najbolja prijateljica, i kada sam bila obaveštena da dolazim u Srbiju, odmah sam je pozvala i radost je bila, i jeste, obostrana.
Tokom mog boravka ovde (osam meseci), osetila sam da smo izuzetno slični, jer Srbin je ljubazan, drag, spontan, druželjubiv, šaljivdžija. Kad god sam išla da kupim nameštaj i druge potrepštine za Ambasadu, nailazila sam na ljude koji su mi, sa širokim osmehom na licu, govorili da vole mog predsednika.
Mislim da su sve latinoameričke zemlje izuzetno solidarne sa Srbijom, jer osetili smo na sopstvenoj koži šta znači boriti se dugi niz godina protiv imperijalističkog tlačenja i koliko nas je to koštalo, posebno ljudskih života.

Posle 19 godina, ambasada Venecuele u Beogradu ponovo je otvorena, februara, ove godine. Ambasada Srbije u Venecueli je pak bila zatvorena posle političkih promena oktobra 2000. Da li je tačno da je Vaša zemlja zainteresovana za privrednu saradnju sa Srbijom?
Naša zemlja je započela spoljnu politiku nezavisnu od svetskih centara moći. Bila je, i nastaviće da bude, solidarna sa Srbijom po pitanju Kosova. Zajedno radimo, u većini slučajeva, u međunarodnim institucijama. Sada smo otvorili Ambasadu. Nameravamo da posetimo različita ministarstva, kako bismo istražili mogućnosti za potpisivanje sporazuma i produbljivanje odnosa, ne samo na nivou vlada, već i na nivou naših naroda, naravno, uz stalno poštovanje suvereniteta Srbije.
Naša spoljna politika se bazira na komplementarnosti, saradnji i solidarnosti sa drugim vladama.
Što se mene lično tiče, uradiću sve što je u mojoj moći da uspostavim sjajnu saradnju i da je razvijem na svim mogućim nivoima.

Vi ste doktor fizike i advokat, radili ste i kao profesor na Univerzitetu u Karakasu.  Koliko i kako ove kvalifikacije utiču na posao i život diplomate?
Završila sam doktorske studije iz oblasti fizike u Moskvi, a studije prava na Univerzitetu u Suliji.
I jedne i druge studije imale su objektivan pogled na činjenice, kroz analizu uzroka događaja. Fizika izučava prirodne fenomene, a pravo uređuje ljudsko ponašanje u raznim društvima, ali ja sam diplomirala na ekološkom pravu, što podrazumeva istraživanje, analiziranje i uređivanje ljudskog ponašanja u cilju uspostavljanja skladnog odnosa sa prirodom.
Studirala sam i radila sam kao predavač, a više od 20 godina sam radila i van katedre, u okviru Komiteta za solidarnost sa narodima, na solidarnosti sa Čileom protiv Pinočea, sa Palestinom, Libanom, Saharom, Jugoslavijom, Nikaragvom, Kubom, Salvadorom, kao i sa svim narodima žrtvama nepravde severnoameričkog i evropskog imperijalizma i izraelskog cionizma, i na solidarnosti sa zatočenicima vojne pobune 4. februara u Venecueli. Čitavo to političko iskustvo mi je dalo kvalifikacije potrebne za rad najpre u Ministarstvu spoljnih poslova narodne vlasti, a potom u diplomatiji u Siriji i Srbiji.

Pre nego što ste  došli u Srbiju, bili ste  ambasador u Siriji. Kakva su Vaša očekivanja i šta mislite o zvaničnoj verziji koja se o zbivanjima u Siriji može čuti od zapadnih političara i medija?
Vlada Bolivarijanske Republike Venecuele ima jasan stav po pitanju događanja u Siriji i pozvala je „međunarodnu zajednicu da izbegne bilo kakve oružane intervencije koje bi samo produbile sukob u Sirijskoj Arapskoj Republici“. Smatramo da je vlada u Siriji žrtva zapleta koji se koristi da bi se opravdale buduće akcije protiv nje, po istom scenariju kao u Libiji, uprkos nadasve rasprostranjenoj osudi u svetu.
Smatramo da zapadne sile imaju za cilj traženje izgovora radi uvođenja sankcija, zaleđivanja dobara i napada na Damask. U tom smislu, kritikuje se „imperijalistička ludost“ međunarodne zajednice.
Ovaj zaplet je smišljan neko vreme, jer su ombudsmani vlade SAD-a već najavili rađanje Novog Bliskog istoka. Žele da razdvoje sve arapske zemlje koje se oglušuju o naređenja severnoameričkog i evropskog imperijalizma, kao i cionizma. Senat je već odlučio o podeli Iraka na tri dela. Isto su već pokušali u Libanu, a to žele da postignu i u Siriji. Pokušali su u Boliviji, a taj scenario planiraju i za Venecuelu stvarajući nestabilnost kako bi izazvali vladu.

Kad smo kod istine i medija, šta se  to događa sa vašom najpoznatijom TV stanicom Telesurom, budući da su Amerikanci ovu televiziju nedavno proglasili legitimnim „objektom vojnog napada“. O čemu se radi?
Telesur je nacionalna medijska kuća koju finansiraju latinoameričke vlade. To su vlada Argentine, Bolivije, Kolumbije, Kube, Ekvadora, Nikaragve, Perua, Urugvaja i Venecuele. Informativni program uređuje Savet za administraciju, uz pomoć Savetodavnog veća koje čine mnogi latinoamerički i međunarodno priznati intelektualci, kao što su mirotvorac i nobelovac iz Argentine, Adolfo Peres Eskivel, pesnik iz Nikaragve, Ernesto Kardenal, pisac iz Urugvaja, Eduardo Galeano, pisac iz Pakistana, Tarik Ali, politikolog i kinematograf iz SAD-a, Sol Lando, glavni urednik magazina „L mond diplomatik“ i istoričar, Ignasio Ramone, filmski producent iz Argentine, Tristan Bauer, programer i začetnik slobodnog softvera, Ričard Stolmeni, i glumac i aktivista iz SAD-a, Deni Glover. Ovaj program ne pušta komercijalne reklame.
Možemo primetiti da su svi članovi Savetodavnog veća ličnosti koje su veoma posvećene istini, a to je činjenica koja ne interesuje Sjedinjene Države, budući da Telesur širi istinu o događajima i ne povinuje se imperiji dezinformacija. Ova televizija je boravila u Hondurasu i izveštavala javnost o varvarstvima vojske koja je maltretirala sve koji bi im se suprotstavili i ubijala više novinara i honduraskih funkcionera. Bila je prisutna u Libiji i negirala laži međunarodnih medija, a prisutna je i u Siriji.
Telesur ima veliku ulogu u sačinjavanju televizijskog programa koji olakšava upoznavanje sa istorijom borbe raznih naroda Latinske Amerike i sveta. To omogućava da se uspostavi blizak i dubok odnos koji nas ujedinjuje, jer je neprijatelj svima isti. Imperijalizam želi da zavadi narode, „Zavadi, pa vladaj“, a mi smatramo „Snaga je u jedinstvu“.

__________________

Milenijumski ciljevi – bez greške

Godine 2010. Venecuela je ispunila Milenijumske ciljeve koje su 2000. godine propisale Ujedinjene nacije, a vladama je dat rok za ispunjenje do 2015. godine. Pomenuti ciljevi, u sažetom obliku, obuhvataju sledeće:
1. Iskorenjivanje ekstremnog siromaštva i gladi – Stopu od 42,5% siromaštva iz vremena prethodnih vlada, Čavez je 2009. smanjio na 7,2 %. Džini indeks, koji meri nejednakost u prihodima koje ostvaruju domaćinstva, opao je sa 0,4865 zabeleženih 1998. na 0,3928, što nas čini zemljom sa najnižim nivoom kapitalističke nejednakosti u Latinskoj Americi, dok UN indeks humanog razvoja, koji je 1998. iznosio 0,691, nas 2007. godine podiže na visoki stepen humanog razvoja sa rezultatom 0,878. Stopa nezaposlenosti je 1998. iznosila 11%, a opala je na 7,5% u 2009. Minimalna zarada je sa 100 iz 1998. gotovo došla na 1.224 u 2010, a ako se doda topli obrok dostiže 2.199, što prelazi vrednost standardne potrošačke korpe, koja iznosi 1.270. Uprkos stalnoj inflaciji, ovi porasti predstavljaju veliku pobedu u borbi protiv siromaštva.
2. Pravo na rad – Nezaposlenost je od 1999. do 2009. smanjena za 27% i sada iznosi 6%.
3. Dostizanje sveobuhvatnosti osnovnog obrazovanja – U Venecueli školu pohađa svaki treći Venecuelanac. Velika većina ustanova na svim nivoima su javne i stoga besplatne. Garantovan je pristup obrazovanju. Naša vlada je otvorila 15 novih univerziteta.
4. Zdrav život – Uspešno smo sa 68% povećali na 94% procenat stanovništva kojem je stalno dostupna pijaća voda. Nekada su hteli da privatizuju vodu.
5. Garantovanje održivog razvoja životne sredine – Venecuela je nadmašila milenijumski cilj tako što je 2010. označila 73% svoje teritorije kao zaštićeno prirodno područje.

[/restrictedarea]