Antisrbizam: Nekada mrzeli Jevreje, sada Srbe

Piše Miodrag Zarković

Rukovodioci Međunarodne inicijative za praćenje antisrbizma upozoravaju da mržnja ispoljena prema našem narodu i državi ima mnogo dodirnih tačaka sa antisemitizmom, te da joj se mora stati na put

 

Kada je, sredinom jula, Međunarodna inicijativa za praćenje antisrbizma (MIPA) najavila da je ovlastila beogradskog advokata Feđu Dimovića da pokrene tužbu protiv dnevnog lista „Blic“ zbog vređanja srpskih žrtava iz okoline Srebrenice, temeljno uspavana ovdašnja javnost bila je nemalo iznenađena. Za proteklih 12 godina, naime, Srbija se odvikla od bilo kakvog zvaničnog ili nezvaničnog delovanja u smislu zaštite srpskih nacionalnih interesa, pa i ugleda, a naročito ugleda žrtava stradalih samo zbog toga što su bili Srbi. Potez MIPA je još i neobičniji, jer pokreće pitanje odgovornosti dnevnih novina koje su doskoro delovale maltene nedodirljivo u svom protivdržavnom i protivnacionalnom delovanju.
Greh koji MIPA stavlja „Blicu“ na dušu jeste naslov na vesti o petrovdanskoj komemoraciji u Bratuncu, posvećenoj srpskim civilima stradalim u nečovečnim napadima odreda Nasera Orića za vreme građanskog rata devedesetih. Najavljujući komemoraciju, zakazanu jedan dan posle dženaze u Potočarima, „Blic“ je stavio da je reč o „fešti“ kojom se omalovažavaju srebreničke muslimanske žrtve.
Andrej Fajgelj i Miroslav Ilić, rukovodioci MIPA, prepoznali su u takvoj opremi teksta antisrbizam i shodno tome su odlučili da u ime oštećenih zatraže sudsku pravdu. U razgovoru za „Pečat“, Miroslav Ilić pojašnjava ne samo šta je u ovom konkretnom slučaju sporno sa stanovišta časti i istinitosti, već i šta je uopšte antisrbizam, pojava sa kojom se, nažalost, toliko često susrećemo da smo prestali i da obraćamo pažnju na nju.
„Antisrbizam je podrazumevanje da su Srbi krivi samo zbog toga što su Srbi. Glavni argumenti su da su Srbi loši, zločinci a nikad žrtve, monstrumi“, kaže Ilić. „Kao takav, antisrbizam je veoma sličan antisemitizmu koji je bio raširen tokom prošlog veka, naročito u smislu pripisivanja osobina niže rase. Srbima se, kao i Jevrejima u ne tako davnoj prošlosti, pripisuju neljudske osobine, čime se opravdava svaka vrsta ponašanja prema njima i svako nasilje.“

I SRBI KRVARE

[restrictedarea]

U onom anacionalnom delu ovdašnje javnosti, poznatom pod nazivom „Druga Srbija“, više puta je rečeno da Srbi ne mogu da budu predmet govora mržnje jer, kao većinski narod, ne mogu da budu ranjiva grupa (što je, inače, stav sa kojim je na jednom skupu bio saglasan i vajni zaštitnik građana Saša Janković, čemu je svedok bio i autor teksta koji upravo čitate). Ilić smatra da je ovakvo tumačenje govora mržnje, jednog od oblika kojim se antisrbizam obilato koristi, krajnje zlonamerno i upereno protiv srpskog naroda:
„Srbi svakako mogu da budu ranjiva grupa, a sama ideja da Srbi to ne mogu biti jeste jedan vid antisrbizma. Reći za narod, koji je u 20. veku pretrpeo tri genocida, da nije ranjiva grupa, jeste ne samo netačno, već i uvredljivo. To je prosto apsurdno. U stvarnosti, Srbi su najugroženiji i najranjiviji narod u regionu. Na Kosmetu se na Srbe puca potpuno nekažnjeno. U Crnoj Gori im se zabranjuje ulazak u restorane, a ugroženi su i u Albaniji.“
Istoričar po struci, Ilić smatra da bi se jednim od prvih primera antisrbizma mogla smatrati po zlu čuvena austrougarska propaganda, koja je prethodila Prvom svetskom ratu:
„Teško je tačno odrediti početak antisrbizma. Svakako da je u pojedinim razdobljima Austrougarskog carstva položaj Srba, u nacionalnom i verskom smislu, bio veoma težak. Pa je tako Marija Terezija govorila da su Srbi `trpljena nacija`. Međutim, nikako ne treba zaboraviti da je `otac hrvatske nacije` Ante Starčević prvi u ideološkom smislu plasirao antisrpski rasizam. Poznati su njegovi pogrdni izrazi kojima je nazivao Srbe: `nakot zreo za sjekiru`, `pseta pustjena s verige`, `gnusna ropska stvorenja`. Njegovi naslednici Frank i Kvaternik sačuvali su isti odnos prema Srbima. Frank je bio organizator čuvenih antisrpskih demonstracija u Zagrebu 1902. Tada su Srbima razbijani dućani, kuće, glave, samo zato što su srpske. Ustaška propaganda iz Drugog svetskog rata je Srbe tretirala isto kao što je nacistička Nemačka tretirala Jevreje. Danas se služe mise zadušnice za Pavelića i druge ustaške zločince. Koncerti Marka Perkovića Tompsona, najpopularnijeg hrvatskog pevača, obiluju sa fašističkom i ustaškom ikonografijom. Bez ikakvih sankcija.“
Još jedna konstanta prisutna u novijoj istoriji jeste delovanje stranih, nimalo naklonjenih faktora:
„Jasno je da postoje strani činioci, pa i vrlo moćni, koji žele da naude Srbiji, ili čak i da je unište, ali mene od toga mnogo više zbunjuje i čudi činjenica da mi kao društvo uopšte ne odgovaramo na to. Kao da u našoj javnosti vlada potpuno odsustvo svesti da se nešto mora preduzeti u vezi sa nagomilanim antisrpstvom.“

NO PASARAN!
MIPA je do sada imala nekoliko akcija koje opravdavaju njen naziv: kao što je sada najavila pozivanje „Blica“ na krivično-pravnu odgovornost zbog antisrpskog pisanja, tako je početkom godine upozorila i na antisrpsku prirodu filma Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“. Njihov najveći uspeh, međutim, ostaje vezan za njihovo prvo dejstvo, iz septembra prošle godine, kada im je i palo na pamet da se udruže i ozvaniče, a povodom jedne sramotne emisije prikazane u Španiji:
„To je bila emisija španske državne, nacionalne televizije o Visenteu Perezu, što je bio španski identitet ustaškog zločinca Maksa Luburića dok se krio tamo. Emisija je prikazana 17. septembra prošle godine i sadržala je neverovatan presedan: govoreći o Jasenovcu, oni su rekli da su tamo stradali partizani, opozicionari, Jevreji i Cigani. Srbe nisu pomenuli, iako su u tom logoru smrti upravo Srbi bili ubedljivo najbrojnije žrtve. Fajgelj je sasvim slučajno naleteo na tu emisiju dok je prevrtao kanale, i bio je šokiran kada ju je odgledao.“
Ništa osim šoka nije ni mogla da izazove takva emisija, tj. smišljeno izostavljanje Srba iz žrtava jasenovačkog logora smrti. Kao što nisu pomenuti među stradalnicima, tako je izostavljen i naziv `srboseka`, monstruoznog noža osmišljenog baš u Jasenovcu, i baš za klanje srpskih logoraša – što otkriva upravo naziv, koji su Španci inače prećutali.
Ali, Fajgelj i Ilić dogovorili su se da ne ostane sve samo na zaprepašćenosti:
„Na Fajgeljevu inicijativu, obratili smo se španskoj televiziji i zahtevali smo javno izvinjenje. Obraćali smo se nekoliko puta rukovodstvu televizije, kao i tamošnjem zaštitniku gledalaca, i bili smo upućeni na urednicu emisije Anhelu Rodizio, koja je devedesetih bila izveštač sa prostora bivše Jugoslavije i važila je za poznavaoca prilika na našim prostorima. Upravo zbog toga što je upoznata sa stanjem, bilo nam je jasno da je ona namerno izbacila Srbe. Nije ona slučajno zaboravila da pomene Srbe, već je kao gumicom izbrisala više stotina hiljada žrtava. Kada smo započeli prepisku sa njom i ostatkom ekipe koja je radila tu emisiju, oni su se najpre pravili ludi. Kao, zbog sažetosti emisije su naveli partizane i opozicionare, podrazumevajući da su među njima bili pripadnici raznih naroda, pa i srpskog. To objašnjenje je, naravno, ne samo lažno, već i nelogično, jer kada su već pomenuli Jevreje i Cigane, morali su i Srbe.“

PODRŠKA ZUROFA
Fajgelj i Ilić su sa Špancima nastavili prepisku odsečno, ali uljudno. Nisu se upuštali u napadanje sagovornika, ali su ostali pri zahtevu da se autorski tim emisije mora izviniti zbog izostavljanja Srba.
„Njihovi odgovori su bivali sve tanji, ali ipak nisu pristajali da upute izvinjenje. Mi smo, međutim, pokrenuli peticiju za izvinjenje, a tu peticiju su, pored srpskih, potpisali i neki španski intelektualci. Takođe su je podržali i neki jevrejski intelektualci, što je možda bilo i presudno. Svoj potpis je, na primer, stavio i lično Efraim Zurof, direktor `Centra Simon Vizental` . Na kraju su oni, posle dva meseca, najzad odustali od glumatanja i pravdanja, pa su prikazali prilog u istom terminu u kojem je bila prikazana i prvobitna reportaža. U tom prilogu je jedna gospođa iz autorskog tima izrekla izvinjenje, i to je, prema našem utisku, učinila nekako nerado, čak mučno, ali dobro, barem su se izvinili.“
Taj potez španske TV stanice jeste bio donekle uvijen, tvrdoglavo ostajući na liniji da je sve bilo plod čisto novinarske ekonomičnosti, a ne i nečije zle namere. Pobeda je, međutim, ostvarena, i to prvenstveno u psihološkom smislu. Izvinjenje španske televizije, verovatno prvo takve vrste u svetu kada je reč o Srbima, pokazalo je da borba za ugled naše nacije ne sme da bude predata unapred, kako su kabinetsko-menadžerski karijeristi iz doskorašnje vlasti ne samo verovali, već i propovedali.
„Upravo je to njihovo izvinjenje pokazalo da je moguće izboriti se za nešto povoljniju sliku o Srbima i povoljnije postupanje prema Srbima u svetskim medijima“, zaključuje Ilić.

[/restrictedarea]