Željko Cvijanović: Promene mogu početi samo na jedan način

Da je sad nekog Vikiliksa iz Beograda, ovdašnji američki diplomate bi, kao grupa autora, dospeli u najuži krug za Nobela za književnost. Ne da bi se imalo šta pročitati, nego bi Sterija i Nušić na onom svetu morali da priznaju kako ih je život porazio do nogu. Naravno, reč je o trećem krugu izbora, koji po zapadnim ambasadama vodi istaknuti deo žute koterije, dok ih njihovi novinari i analitičari prate u javnosti, slepo i tupavo, baš kako tema i zaslužuje. I, da ne bude zabune, žuti će izgubiti i taj treći krug, posle čega će organizovati četvrti, sedmi, dvadesetdeveti… jer ovi izbori se imaju održavati sve dok oni ne pobede ili dok ih ne bude.

Jedan je tako u vrtu jedne zapadne ambasade preko zalogaja uveravao diplomatski kor da stvari uopšte nisu onakve kako izgledaju, da Dačić nije nikakav mandatar niti je Vučić nekakav pregovarač. Pravi mandatar je, pričao je, sam Koštunica, koji vuče sve poteze iz jedne gluve sobe u Braće Jugović, gde personalna rešenja dogovara sa nekim jednako mutnim tipovima iz KGB, kako se ovde zauvek zove ruska tajna služba kad god se pokušava opisati opasnom. Drugi pokušava da naježi diplomate time što ih, duboko zabrinut za Srbiju, upozorava da je fomiranje srpske vlade najveći ruski upad u neku zemlju još od Avganistana. Treći opet kaže istim tim diplomatama da je Ivica po nalogu ruskih službi pune četiri godine glumio političkog evropejca i da je sada došlo vreme da se taj nestašni spavač probudi i aktivira. Četvrti – za koga se veruje da je težak najmanje dvesta miliona evra, a da ga istorija nauke nije zabeležila kao oca ovce Doli – žali se strancima kako već do jeseni očekuje da nova vlada započne progon političkih istomišljenika, pa je sasvim direktno zahtevao od jednog diplomate da mu obezbedi politički azil u svojoj zemlji. Podsećajući ga na stara dobra vremena razumevanja i saradnje, naš junak bi se još jednom odužio zemlji koja bi ga primila tako što bi se u njoj pojavio i kao investitor.

Dok naši junaci uveseljavaju diplomatske skupove svojim maštovitim pričama i zahtevima za zaštitu, na medijima je ostalo da sve to uobliče u nešto što bi mogao da proguta sav ovaj narod, grešan što samo pre mesec i po dana nije uspeo da još jednom proguta Borisa Tadića. Tako se u nedeljnom dodatku jednog dnevnog lista koji je rešio de nestane zajedno sa Borisom moglo pročitati kako je Zapad prodao njihovog ljubimca „isključivo zbog nekooperativnosti oko rešavanja Kosova i Metohije“. Dobro ste pročitali, Boris je pao zato što je bio Obilić, dok ćemo u kasnijim nastavcima valjda pročitati i to kako stranci nisu mogli da ga svare zato što je Srbija u njegovo vreme postala ozbiljna i bogata zemlja ili zato što nije dao strancima da mu se mešaju u vođenje zemlje.

MALA VELIKA KOALICIJA Otuda je one koji će vladati umesto njega na to mesto isključivo preporučila kooperativnost oko rešavanja Kosova i Metohije. I to se već sasvim uklapa u kliše kojim nastupa pršpošni Borko Stefanović, koji već na dnevnom nivou proziva Tomu Nikolića za buduću izdaju Kosova, koje je on (Borko) spasio, samo što smo svi mi glupi, pa to ne možemo da skapiramo.

I po ambasadama i u srpskim medijima otuda se može videti šta zapravo žuti predlažu strancima i građanima: da im pomognu kako bi napravili vladu sa naprednjacima (veliku koaliciju). Iako im ne govore da bi time spasili sebe, već da bi spasili evropsku opciju u redovima Tome Nikolića, ko bi uopšte odoleo argumentima žute koterije kad kaže da je zemlja u tako teškom stanju da je iz krize može izvući samo savez dve najveće stranke. A to je, naravno, sasvim evropska vrednost, budući da širom kontinenta i zapadnog sveta zemlje iz krize čupaju upravo oni koji su ih u krizu uveli.

Kada žuti baronišu, to je već globalni proces, tako da je u treći krug izbora uvučen i američki diplomata Filip Riker, koga su prilikom posete Beogradu svi žuti mediji videli kao čoveka koji će Srbiju da utera u veliku koaliciju, pa će onda svi skupa da uhapse Ivicu Dačića i odahnu. Naravno, Amerikanac u Beogad nije došao da bi se provodio po splavovima kao što nije došao ni dobrim povodom, budući da Ameri takvim povodom odavno ne posećuju Srbiju, a već neko vreme ni ostatak sveta. Sudeći prema onom što se moglo čuti, Amerikanci su u Srbiju došli da bi pre imenovanja nove vlade još jednom utvrdili gradivo, posebno oko Kosova, i da bi malo spustili Ivicu Dačića, koji se poslednjih nedelja toliko opustio da nije daleko od zahteva da svi ministri u vladi budu njegovi, i da bi ga upozorili da novi hladni rat ne počinje, što će reći da više nije ono vreme kada je prijateljstvo sa Rusima bilo garancija da ti Ameri ne mogu zavrnuti šiju.

U tu nedostojnu igru na kraju se umešao – a kako bi bez njega – i sam Boris Tadić, koji je u intervjuu za NIN, kao i svaki luzer, objasnio da je izgubio zato što je bio previše dobar. Naime, Tadić je rekao da u njegovo vreme tajkuni nisu mogli da se šire po Srbiji i uvećavaju bogatstvo, tako da je vlada SNS-SPS-URS zapravo izbor oligarha. E sad, Tadić je u ponečem verovatno u pravu, bar utoliko što nema sumnje da su posebno URS i SPS stranke koje imaju dobar odnos sa nekim oligarsima. Ali je tačno da su isti ti oligarsi koji su danas protiv Tadića pre četiri godine iskeširali za formiranje upravo njegove vlade. Tačno je i to da nije bilo malo oligarha kojima je Tadićeva vlada uvećala bogatstvo: hajde da ne idemo dalje od od Milije Babovića i ekipe iz Viktorija grupe, zbog kojih je i postojalo Ministarstvo poljoprivrede, ili Mirosalava Farmakom Bogićevića, kome je država Srbija u prethodne četiri godine bila malo je reći majka. Tačno je i to da je pod Tadićevom krošnjom izraslo i nekoliko svežih tajkuna iz samih redova funkcionera njegove stranke, koji su potopuno zavladali reklamnim biznisom, koji su ušli u medije i poslove sa telekomunikacijama, tako da smo dobili političke funkcionere koji su sa svojom platom imali dovoljno novca da kupuju novine, naravno, obarajući im cenu pošto bi im hapsili vlasnike. Tačno je na kraju i to da su svi oni negativni likovi koji su Tadića dovodili na vlast – i stranci i tajkuni – sada protiv njega. Što ne znači da je on postao dobar, već da je postao potrošen.

DUBOKI ŽUTI STRAH Naravno, ceo taj cirkus nije samo želja da se vlada po svaku cenu. On je proizvod žutog razumevanja prilika koje vladaju u Srbiji i njihove svesti da su se upravo oni našli na putu tim istim prilikama. O čemu se radi? Nova vlada zna da neće u ovim okolnostima preporoditi ekonomiju, još bolje zna da neće spasiti Kosovo niti će uvesti Srbiju u Evropsku uniju. Nova vlada će moći da Srbima ponudi nešto pravde, i to vrlo selektivne i ograničene, ali ipak pravde. Nije tu reč o Vučićevoj želji da Srbima daruje pravdu, već o tome da je pasulj pao tako da se jedino pravdom mogu pokrenuti promene. Samo tako može se učiniti da fascikle iz tajne policije ne budu poluga vladavine ucenjivanjem grešnih partnera, samo pravdom može se srediti pravosuđe, samo politička volja za pravdom može uneti promene u medije, jedino na taj način može doći do početka smene elita, ništa osim pravde ne može naterati novu vlast da bude bar malo smernija, i njenu selekciju da bude bar nešto bolja.

Žuta koterija i njene elite znaju da za Srbiju ne postoje dva puta u promene. I zato njihovo plašenje zapadnih diplomata i sluđivanja naroda kako će netom srušenog Tadića praviti od blata nije nikakav politički koncept, nije nikakva strategija za povratak na vlast, nego je samo jedan običan ljudski strah, i ništa više. Taj strah, sebičan kao i svaki drugi panični strah, žrtvovao bi, kako se vidi sve oko sebe samo da bi ovi uzoriti muževi preživeli teška vremena koja dolaze. Oni bi od Srbije napravili Zaliv svinja, u kome bi se sukobili ceo Istok i ceo Zapad, samo ako bi to moglo da im pomogne. Naravno, nije ni to najveća šteta koju bi mogli da naprave, jer najveću su napravili odavno.

To, međutim, pokazuje da je samo pitanje vremena kada će ih taj strah naterati jedne na druge, i da će samo taj atavizam u njima, kad odnese svoje žrtve i donese svoje pobednike, moći da ih natera da misle, da se promene. Ako i to, jer sad je red na to da spirala iracionanosti, u koju su uvukli celu naciju, svoj poslednji pir obavi na onom mestu odakle je počela. Jer Tadiću se dogodilo upravo ono što se političarima koji misle o sebi ne sme dogoditi. On je danas na putu svakoj pomisli o promenama u srbiji, i on otud ne može da se skloni, on i njegovi otud moraju da budu maknuti.

Izvor: http://www.standard.rs/