Jelena Guskova: Pokolj u Srebrenici „naručio“ Bil Klinton

U Haškom tribunalu obnovljeno je suđenje srpskom generalu Ratku Mladiću, koga optužuju za genocid muslimana u Srebrenici na teritoriji Bosne i Hercegovine u julu 1995. godine. Pa i sam proces nije započeo ovih dana slučajno. Rukovodilac Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za Slavistiku RAN Jelena Guskova još jednom dokazuje da nikakvog genocida nije bilo.

Danas je problem Srebrenice postao predmet politčke špekulacije u koju uvlače i same Srbe, mada se pojavljuje sve više odataka da je Srebrenica planirana i dobro ostvarena operacija muslimanskih specijalnih službi. Laž o Srebrenici širi se po svetu ogromnom brzinom, i boriti se protiv nje postaje sve teže.

Srebrenica je postala sinonim genocida muslimanskog stanovništva, toboe izvršen od strane srpskih vojnika u julu 1995. godine. Manipulisanje brojem žrtava započelo je još tada, 1995. godine, i u medijima su se pojavljivale cifre od 8 do 27 hiljada ubijenih muslimana. 15. januara 2009. godine Evropski parlament proglasio je 11. jul danom sećanja na genocid u Srebrenici, gde su snage bosanskih Srba 1995. godine ubile 8 hiljada civila. Pri tome o broju žrtava uvek se govorilo kao o približnim ciframa, pošto direktnih dokaza nije bilo. I niko nije duboko istraživao ovu tragediju. Muslimansku verziju žrtava niko se ne trudi da proveri, svi je prihvataju kao aksiomu. Ipak podaci o broju žrtava ne potvrđuju se činjenicama, zato mnoge optužbe deluju izmišljeno.

Setimo se da su 6. jula 1995. godine Srbi započeli masovnu ofanzivu na Srebrenicu. Operacija koju je izvršila armija RS bila je vezana pre svega za osiguranje bezbednsoti srpskog stanovništva pokrajine. Bio je postavljen cilj da se istisnu muslimanske trupe iz seoskih naselja u grad i da se spreči dalji napad na srpske regione, čime su se oni bavili nekoliko godina pod pokrićem snaga UN, koje su se nalazile u gradu. Muslimanski borbeni odredi su uništili u opštini Srebrenica 91% srpskog stanovništva.

Ušavši u grad, srpska komanda je osigurala autobuse za odlazak civila. A vojnici 28. pešadijske divizije Armije Bosne i Hercegovine još su ranije odlučili da ostave Srebrenicu i da se u borbi probijaju u pravcu Tuzle. Po mišljenju eksperata, većina vojnika je došla do Tuzle, mada je deo poginuo u sukobima sa srpskim odredima.

U Institutu za slavistiku mi smo održali međunarodnu konferenciju o Srebrenici. U radu je učestvovalo preko 30 naučnika iz raznih zemalja. Prvi put pravnici, istoričari, patolozi, demografi i istraživači drugih struka analizirali su mnoge podatke, otkrivene protivrečnosti u zvaničnoj erziji, prikazana je nova metodika istraživanja broja žrtava, svi događaji su postavljeni u istorijski kontekst, otkriveni su novi aspekti događaja koji menjaju ukupnu sliku onog što se desilo. To je omogućilo da se na drugi način tumači problem Srebrenice, da se započne revidiranje zvanične verzije.

Posle poznatih događaja počeli su da se pojavljuju dokumenti i materijali koji razotrkivaju drugu verziju uzroka pada Srebrenice i koriguju broj žrtava. Počeli su da govore učesnici događaja, objavljuju se dokumenti specijalnih službi nekih zemalja, vrše se ozbiljna analitička istraživanja, između ostalog i od strane zapadnih novinara i naučnika. U kratkom članku skrećem pažnju tek na neke nove argumente koji opovrgavaju zvaničnu verziju o genocidu muslimanskog naroda u Srebrenici.

1. Ibran Mustafić, osnivač odeljenja Stranke demokratske akcije na čelu sa Alijom Izetbegovićem u Srebrenici, poslanik Skupštine Federacije BiH 1996. godine u intervjuu za sarajevski list Slobodna Bosna otvoreno je rekao da je scenario predaje Srebrenice bio pripremljen svesno. Nažalost, u tom slučaju su bili umešani bosanski Prezidijum i komanda armije. Cilj je da se da povod srpskim snagama za napad na demilitarizovanu zonu. Naravno, postavlja se pitanje zašto? U Referatu Generalnog Sekretara UN o padu Srebrenice ističe se da su neki bosanci iz Srebrenice tvrdili da je predsednik Izetbegović rekao da, kako je on saznao, intervencija NATO-a u Bosni i Hercegovini moguća je ali samo ako Srbi upadnu u Srebrenicu i ubiju najmanje 5000 njenih stanovnika. To potvrđuje bivši šef policije Srebrenice Hakie Miholić. U intervjuu listu Dani on je ponovio reči Izetbegovića, upućene delegaciji iz Srebrenice: Znate šta mi je Klinton predložio u aprilu 1993. godine: da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše masakr 5000 muslimana i tada će se desiti vojna intervencija.

2. 2000. godine ne muslimanske vlasti, već Visoki predstavnik za BiH Volfgang Petrič predložio je da se podigne Memorijalni centar i grobnica Srebrenica-Potočari. Svake godien broj sahrnjenih se uvećava: ovde dovoze tela mnogih muslimana koji su umrli i poginuli u drugo vreme na drugim mestima. Tako od 2442 tela pronađenih u masovnih grobnicama 2003-2006, tobože streljanih u julu 1995. godine, 914 je učestvovalo na izborima u septembru 1996. godine. Prema dokumentima opština bilo je utvrđeno takođe da deo ljudi sa tih spiskova nije streljan, već da su umrli prirodnom smrću, deo je poginuo u borbama do 1995. godine.

3. Analiza sudsko-medicinskih zaključaka koje su izveli eksperti Haškog Tribunala, na osnovu obrade ostataka iz masovnih grobnica pokazuje da od 3568 zaključaka (1 zaključak ne znači 1 telo) u 92,4% slučajeva uzrok smrti zvanično nije bio ustanovljen.

4. Pažljiva demograska analiza stanovništva Srebrenice do iposle jula 1995. godine daje vrlo zanimljive rezultate. Udeo radnosposobnih muškaraca koji su registrovani kao živi mesec dana posle julskih događaja u ukupnoj količini registorvanih izbeglica i vojnika 28. divizije Armije BiH malo je veći nego u julu 1995. godine.

5. Tada u julu 1995. godine u mirovnim snagama UN na teritoriji BiH među mnogobrojnim novinarima nema ni jednog svedoka koji bi svojim očima video genocid u Srebrenici.

Pod pritiskom EU Srbi su požurili da priznaju svoju krivicu i u martu 2010. godine srpska Skupština se izvinula za izvršene zločine. Ipak to nije trebalo činiti dok se sve okolnosti događaja u Srebrenici ne utvrde i ne postanu javne. Inače to će biti teška optužba na plećima čitavog srpskog naroda, biće potvrda verzije NATO-a o krivici Srba za sve što se dešavalo na Balkanu 90-ih godina i opravdanje bombardovanja 1999. godine.

Kako nam se čini sada je glavni zadatak da se istraži ova složena epizoda rata u Bosni i Hercegovini, da se provere sve činjenice, utvrde novi podaci, podvrgnu naučnoj, medicinskoj i pravnoj ekspertizi sve objavljene činjenice, da se izvrši analiza dokumenata, utvrdi uzročno-posledična veza sa prethodnim događajima na eliministanju sprskog stanovništva i da se prikaže svetu istinita slika događaja u Srebrenici. Još su živi svedoci, učesnici tih događaja, počeli su da govore holandski mirotvorci, svoja istraživanja objavljuju naučnici, između ostalog i na Zapadu. Ne treba srpski narod da snosi odgovornost za ono što nije izvršio, a rukovodstvo da se beskrajno izvinjava, unižava i opravdava. Posle toga sutra više niko neće ići da brani Domovinu, neće braniti svoju zemlju, boriti se za njenu nezavisnost.

Izvor: Glas Rusije