Čedomir Antić: Podela

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je da je svestan činjenice da nikada neće biti predsednik u Prištini. Pritom, novi predsednik tvrdi da isto tako predsednica Kosova nije šef države u Kosovskoj Mitrovici (verovatno je mislio na manji, severni deo u kome žive Srbi). Pored činjenice da je Kosovska Mitorvica podeljena Nikolić zaboravlja i još jednu okolnost: trupe NATO-a su na čitavoj teritoriji Kosova i ovaj savez podržava nezavisnost. Nešto ranije novi šef srpske države zatražio je od parlamentarnih stranaka da bude ostavren konsenzus o politici prema Kosovu i Metohiji. Mandatar za sastav nove vlade Srbije, Ivica Dačić, kaže kako je za njega podela i dalje najbolje rešenje budućeg statusa Kosova.
Tema političke rasprave u Srbiji danas bi trebalo da bude licemerje naših političara koje je onemogućilo razumnu i racionalnu politiku. Da li treba podsetiti da je politika SNS/SRS uvek bila protivna podeli Kosova i Metohije? Koliko puta su, tokom proteklih godina i decenija tvrdili da su svi oni koji predlažu podelu ustvari izdajnici koji žele raspad Srbije? Ivica Dačić je, sve do prošle godine, tvrdio da je politika Slobodana Miloševića bila ispravna i da je celokupna demokratska opozicija došla na Miloševićeve pozicije. Tako je izjavio kada je decembra 2007 njegova partija glasala, zajedno sa svim drugim strankama osim LDP i Čankove LSDV, za skupštinsku deklaraciju kojom su odbijene dalje evropske integracije ukoliko EU ne prizna Srbiju u njenim ustavom propisanim granicama. Trebalo je da Ivica Dačić dođe na vlast i u poziciju da ima šta da izgubi od radikalizma u koji je neprekidno gurao građane pa da se doseti kako Srbija ustvari niti hoće niti može da reintegriše Kosovo u svoj sastav ali i kako bi iščekivanje boljih vremena moglo potrajati nekoliko vekova i dovesti Srbiju u veliku, možda kobnu opasnost.
Šta znači postizanje konsenzusa o Kosovu i Metohiji na koji poziva predsednik Srbije? Srbija je postigla konsenzus oko Kosova i Metohije još pre deset godina i iz tog konsenzusa su tek uslovno ponekad ispadali LDP i LSDV. Oko ključnih rezolucija, deklaracija i ustava nije bilo razilaženja. Istina, baš kao što je LDP povremeno stajao na albansku stranu, a onda se povlačio, tumačio svoje u lapidarne iskaze i u proste i prosto-proširene rečenice sročene programe u smislu koga se ni Vojislav Koštunica ne bi odrekao; tako su i SNS/SRS i SPS služili za „kolaboraciju“ sa jednom mitologizivanom slikom prošlosti. Kad je trebalo govoriti o racionalnoj i pragmatičnoj politici za neposrednu, blisku budućnost, oni su govorili o caru Lazaru, Prizrenskoj ligi, balistima, Brozu, kolonistima kojima je zabranjen povratak, Rambujeu, NATO-u… Činilo se, pošto su Kosovo i Metohija oteti Srbiji u vreme njihove vlasti, da je njima samo važno da novim vlastima bude što teže i neprijatnije, da kriza što duže traje i da ne bude postignuto nikakvo rešenje… Kada je donošen Mitrovdanski ustav iz 2006. to licemerje je došlo do punog izražaja: Kosovo i Metohija skoro da nisu ni spomenuti u formativnom delu ustava, ali su utkani u pravno neobavezujuću preambulu i naravno u zakletvu predsednika republike. Računali su (DSS, SRS – danas SNS i SPS) da će tako pričiniti neprijatnost tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću. I tako, nekoliko sedmica pošto se zakleo da će „…sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo…“ Nikolić govori o tome da je svestan da nikada neće biti predsednik u Prištini. Da li to nije znao kada se krivo zakleo, ili o tome nije imao pojma 2006. godine kada je omogućio (kako se tada lično hvalio) „radikalski ustav“?
Šta nam je sada činiti? Očigledno je da političke elite i narod nisu spremni, sposobni ni željni da se decenijama bore i ulažu ogroman novac u reintegraciju Kosova i Metohije. „Krajiško rešenje“ za Kosovo – dakle progon Albanaca – ne samo da je nemoguće nego je i duboko nemoralno. Sve ostalo je jako daleko. Razumem građane koji ne žele da priznaju poraz. I za mene je Kosovo sveta zemlja, ali je politički pragmatizam danas neophodan u meri u kojoj su ga posle Kosovske bitke pokazali kneginja Milica i knez Stefan. Srbiji su međutim potrebni hrabri i časni političari. Ajvor Roberts, bivši britanski ambasador u Saveznoj Republici Jugoslaviji, pozvao je na održavanje novog Berlinskog kongeresa i sporazumnu promenu granica u regionu. To je rešenje! Na takvu konferenciju su pozivali, mada isuviše tiho i nedovoljno uporno, i Zoran Đinđić i Miroljub Labus.
Danas među našim političarima ne vidim čak ni toliku političku odgovornost i hrabrost.

Izvor: http://www.napredniklub.org