Rusija: Mekfol pustio „narandžaste“ niz vodu

Piše Bogdan Đurović

Predstavnici ruske prozapadne opozicije su šokirani javnim priznanjem američkog ambasadora Majkla Mekfola, da je on autor njihovih inicijativa kojima od SAD-a i EU traže sankcije Rusiji

 

Ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Rusiji Majkl Mekfol, poslednjim izjavama ponovo je pokazao svoje pravo lice, i zašto je poslat u Moskvu. Delatnost gospodina Mekfola na mestu ambasadora, bila je najviše usmerena na pokušaje unutrašnje destabilizacije i stvaranja uslova za otpočinjanje nekakve „ruske zime“, odnosno revolucije u kojoj bi nasilnim putem bio uklonjen sa vlasti Vladimir Putin. Jer, širenje NATO-a i američke protivraketne odbrane (PRO), zatim sve veći broj država koje su podvrgnute brutalnoj agresiji sa Zapada, kao i neokolonijalna eksploatacija i ekonomski parazitizam Vašingtona – sve su to nagomilani problemi na koje često ukazuje ruski predsednik Putin, zbog čega je za Vašington odavno postao nepoželjan na čelu najveće države sveta.

RUSIJA NA ZAPADU

[restrictedarea]

Poslednji put, Putin je to učinio protekle nedelje u Parizu, u susretu sa francuskim kolegom Fransoa Olandom, kada je kao uslov za nastavak dijaloga sa Zapadom – postavio pitanje pravnih garancija o PRO. „Sve vreme nam govore da se sistem PRO ne gradi protiv Rusije, naslušali smo se takvih izjava. Želeli bismo da to ne budu samo reči, već da dobijemo vojnotehničke garancije, fiksirane pravno obavezujućim dokumentima. Obećavali su nam najpre da se NATO neće širiti na istok, i da im verujemo. Pa onda da neće graditi baze u blizini naših granica, i tražili da im verujemo. A danas se i NATO širi, ide na istok, i baze oko nas rastu kao pečurke. I slušajte samo te izjave: ne plašite se, mi vam obećavamo da se ništa neće desiti. U savremenom svetu to je nedovoljno. To je vrtić za decu. Nama su potrebne garancije i ozbiljni sporazumi u sferi bezbednosti“, naglasio je Putin u Jelisejskoj palati, dok ga je Oland slušao sa okamenjenim izrazom lica.
Naravno, željeni odgovor od Olanda nije dobio, kao što ga već dugo ne dobija niti od jednog relevantnog političkog ili vojnog faktora na Zapadu. Uzalud su Rusi poslednjih godina i decenija na razne načine dokazivali svoju miroljubivost i privrženost klubu zapadnih nacija. Čak ni sada, kada Kremlj omogućuje NATO-u ne samo vazdušni prelet do ratišta u Avganistanu, već i tranzit kopnenih trupa, i kada izražava spremnost da finansijskim i energetskim resursima podrži posrnulu evropsku ekonomiju – opet Rusi nisu dovoljno dobri Zapadu. Pa se u Vašingtonu čude što u Moskvi ne žude za dijalogom sa njima, već svoju sreću traže na istoku…
Po skandalima čuveni ambasador Mekfol, u svom nedavnom predavanju na moskovskoj Visokoj školi ekonomije, ponajmanje se posvetio ekonomiji. Njega mnogo više „zabrinjava“ korupcija ruskog rukovodstva, koje je navodno pokušalo da podmiti predsednika Kirgizije Kurmanbeka Bakijeva, kako bi oterao Amerikance iz vazdušne baze „Manas“, nedaleko od prestonice Biškeka. Ono što zaprepašćuje, jeste priznanje Mekfola da je i Vašington to isto probao, ali da je ponudio Bakijevu – deset puta manju sumu! To mu, ipak, nije zasmetalo da optuži Moskvu za autoritarnu korupciju, dok je pritisak Vašingtona na Bakijeva, tek „demokratsko lobiranje“.
A sve to izgovorio je ponet svojim izlaganjem o tome kako je nedopustiva ideja iz 2009. godine, bivšeg ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva o postojanju „privilegovanih sfera interesa“. Ali, Medvedev nije ni mislio na to da bi ruski interesi trebalo da se protežu do Meksika, već pre svega duž sopstvenih granica i u zemljama bivšeg SSSR-a, odnosno da Vašington ne bi trebalo Ukrajinu, Gruziju ili, pak, Kirgiziju i Azerbejdžan da uvlači u NATO i tamo gradi vojne baze. Ali, Mekfol misli drugačije: „Fraza `privilegovana sfera interesa` posebno mi nije jasna kada se radi o Kirgiziji ili bazi ‘Manas’. Zato što u ‘Manasu’ mi ne pokušavamo da se igramo sfera uticaja oko kirgizijske vlade“.
Ambasador otvoreno priznaje da američka vlada od Rusije traži bolne i krupne ustupke, ali zauzvrat ne nudi apsolutno ništa, jer „u slučaju PRO su neprihvatljiva bilo kakva ograničenja“. A ako Rusi odbiju, onda u goste dolazi Mekfol i pokreće obojenu revoluciju. „Mi težimo da svoje ciljeve ostvarimo bez povezivanja sa drugim nespojivim stvarima. Ali, vaša vlada veoma voli da povezuje. U 2009. mogli su da nam kažu: ako želite dogovor o Iranu, ustupite u Gruziji. Želite da se dogovorite o PRO u Evropi? Ustupite u Centralnoj Aziji. Hoćete dogovor u vezi Severne Koreje? Može, ako ne pokrećete temu demokratije i ljudskih prava. Ali to nije naša politika. Mi nećemo pristati na takve dilove“, principijelan je bio Mekfol.

PARAVAN ZA OPOZICIONE DELATNOSTI
Ne upuštajući se, ovom prilikom, u dublju analizu navodnih ruskih uslova i „uparivanja“ (Iran – Gruzija, PRO – Centralna Azija i Severna Koreja – demokratija i ljudska prava), trebalo bi samo napomenuti da su ova pitanja vitalni prioriteti, ne samo Rusije, već i Kine. Centralna Azija i Severna Koreja mnogo su bitniji problemi Pekinga, nego Moskve. Američki globalni PRO zamišljen je tako da nišani Rusiju i Kinu istovremeno, Centralna Azija već godinama je kinesko „zadnje dvorište“, a nuklearni program Pjongjanga praktično jedva da ima neke veze sa Moskvom, već najpre sa trouglom Peking-Tokio-Vašington. Od svih ovih pitanja, jedino je Gruzija „originalno“ rusko pitanje, a sva ostala nabrojana, osim donekle PRO, podjednako se odnose na Peking i Moskvu.
Zato ne čudi da su važni događaji na samitu Šangajske organizacije za saradnju, koji će biti održan 6. i 7. juna (vidi tekst „Protiv američkog hegemonizma“), čiji su pokrovitelji upravo Kina i Rusija, bile Deklaracija o dugoročnom miru u regionu i postizanju zajedničkog blagostanja, kao i Putinov bilateralni susret sa predsednikom Irana Mahmudom Ahmadinedžadom. Putin se iz prve ruke uverio u planove Teherana, uoči važne konferencije međunarodne „šestorke“ sredinom meseca u Moskvi, kada će se Rusija snažno založiti za priznavanje prava Teheranu na razvoj civilnog nuklearnog programa. Ne bi trebalo biti naivan pa verovati da Moskva i Peking nisu već odavno, u najvećoj meri, usaglasili stavove u vezi sa svim ovim pitanjima, o kojima je Mekfol govorio moskovskim studentima.
Ali, aktuelni američki ambasador je, istom prilikom, priznao i da je lično učestvovao u kreiranju takozvanog spiska Magnitskog. Reč je o još uvek tajnoj listi ruskih državnih funkcionera kojima je zabranjeno izdavanje viza, zbog slučaja smrti u zatvoru ruskog advokata i prozapadnog „borca za ljudska prava“ Sergeja Magnitskog. „Mi smo u obavezi da zabranimo ulazak na teritoriju SAD-a ljudima koji su, kao što znamo, krivi za grubo kršenje prava drugog čoveka“, izjavio je Mekfol i ne trepnuvši dodao da na spisku ima ličnosti koje sa smrću Magnitskog (koji je umro od srčanog udara) – nemaju nikakve veze!
Mekfol je još dodao, po ko zna koji put, valjda da bi bio uverljiviji, da američka vlada „ne daje novac gospodinu Navaljnom ili bilo kome drugom iz opozicije“, misleći na optužbe da su antiputinski „bloger“ Aleksej Navaljni i drugi lideri opozicije bili gosti u njegovoj rezidenciji i pre nego što je predao zvanične akreditive u Kremlju. „To nije naša politika, ali mi dajemo novac organizacijama građanskog društva“, nevino je dodao, ali time nije odagnao sumnju da su iste te „organizacije građanskog društva“ samo paravan za opozicione delatnosti, pod direktnom komandom Vašingtona.
Jer, kako drugačije objasniti Mekfolovo priznanje da je lično krojio famozni „spisak Magnitskog“, koji su narandžasti revolucionari Aleksej Navaljni, Gari Kasparov i Boris Njemcov u institucijama SAD-a i EU – mesecima predstavljali kao svoj? Obijajući pragove američkih i evropskih činovnika, ovaj trojac sa kormilarom apelovao je na „demokratske zemlje“ da surovo kazne Rusiju zbog navodnog „ubistva borca za ljudska prava“. Gurajući svima pod nos „svoj“ spisak, nikada nisu pomenuli da je pravi autor zapravo američki ambasador Mekfol, „stručnjak za demokratiju i obojene revolucije“, kako sam sebe naziva.
Sve ih je šokirao upravo njihov poslodavac Mekfol, otkrivajući svoje autorstvo nad spiskom, na predavanju moskovskim studentima. Oranžistima se na usnama zaledilo pitanje: zašto ih je razotkrio i pustio niz vodu? Najpre, zato što su svoju „revolucionarnu“ ulogu krajnje loše odradili, bez ijednog iole značajnog rezultata. Uzeli su stotine miliona dolara, a dopustili Putinu da se gotovo neokrznut vrati u Kremlj. Drugo, postali su nepotrebni, kompromitovani svojim američkim vezama u očima ruskih birača. I još nešto: svi izborni ciklusi u narednih pet godina su u Rusiji završeni. Administracija Baraka Obame shvatila je da je mnogo pametnije da se okrene političkoj borbi u svojoj zemlji. Jer, dok su rušili Putina, nisu ni primetili da će njih srušiti republikanac Mit Romni. A tada će i Mekfol spakovati kofere…

[/restrictedarea]