PEČAT VREMENA Milorad Vučelić: Suvi pečat

Piše Milorad Vučelić

Reč na dodeli nagrada „Pečat vremena“ za 2012. godinu Čedomiru Popovu i Rajku Petrovu Nogu

Vaša Preosveštenstva i dragi prijatelji,

„Pečat“ na Dan Svetog Vasilija Ostroškog, Slava mu i milost, ove 2012. godine, po drugi put, zajedno sa „ABS fondacijom“ dodeljuje nagrade „Pečat vremena“.
Kako tačno kaže Rajko Petrov Nogo, jedan od ovogodišnjih dobitnika nagrade, ova nagrada je zamišljena tako da udari suvi pečat na dela po kojima će se pamtiti, nekada slavno a danas žalosno vreme. Priznanje je utemeljeno Ekmečićevim i Bećkovićevim knjigama a danas se na ta taj temelj nadodaju dela profesora Čedomira Popova i Rajka Petrova Noga.

ODLUČNA ISTORIJSKA I POLITIČKA BORBA
Akademik Čedomir Popov poseduje i celog svog stvaralačkog veka, pokazuje onu tihu a strpljivost, upornost i čvrstinu, koja krasi Srbe u Vojvodini i koja od njih čini ponajbolje delove srpstva. Bez podizanja glasa i gorljive buke odlučno iskazivana Čedina odlučnost je kaljena kroz duge godine teorijske, istorijske i političke borbe protiv autonomaštva i za istinu o srpskom pitanju ali uvek, baš uvek, zasnovana na provernim činjenicama i pouzdanim i proverljivim istorijskim izvorima. Krajnje sigurno i kao neposredni akter, profesor Popov se žestoko i argumentovano aktivno suprotstavio pokušaju Haške revizije srpske istorije.
U svojoj trotomnoj nagrađenoj knjizi istoričar Popov istražuje i procenjuje Evropu s kraja osamnaestog pa sve do početka prošlog veka sa impresivnim poznavanjem svega onoga što ju je suštinski odredilo i uspostavilo. Sa takvim uvidima i poznavanjem još više se može poštovati precizna ocena današnjice izrečena u njegovoj knjizi „Velika Srbija – stvarnost i mit“:
„Oni koji su, uz pretnju sa strane“, odustali od odbrane egzistencijalnih interesa srpkog naroda, „brže bolje su se presvukli u natovske odore i najstrastvenije počeli zastupati globalističke ideje i ‘ulazak Srbije u Evropu’, napadajući besno svakog ko i danas zna šta je nacionalno dostojanstvo“.

MOLITVA NEUGASLOG BUNTOVNIKA
Davne 1967. godine sam se, kaogimnazijalac, po prvi put na jednoj književnoj večeri u Vrbasu sreo sa Rajkovim stihovima i „Zimomorom». Od tada – kako bi to pametno rekao književni kritičar i urednik „Pečata“ Aleksandar Dunđerin: „Rajko Petrov Nogo prelazi put od buntovnog pesnika do stvaraoca koji glas preobražava u šapat i skrušenost molitve. U svojim delima baštini tradiciju poverenika kosovske misli, kako bi i sam u svom stvaralaštvu, pogotovo u nagrađenoj knjizi ‘Zapiši i napiši’, ostavio trajni pečat kosovskog zaveta.“
Od „listopadnog i anemičnog doba“ deli nas period zgusnotog istorijskog dešavanja kroz koji smo zajedno prolazili a da bi, evo, stigli do ovog „žalosnog vremena“, Rajkovog šapata i skrušene molitve. Ali i tada u sred tog šapata sevne glas neugaslog buntovnika sa jasnim obeležjem šezdesetosmaša pa prizove da „najzad umuknu mali epigoni velikih hulja“ i uperi svoj strogi pogled i podigne glas na „konuktjurne autošovinste koji demonizuju Srbe i u žive rane žrtava sipaju so, a kojih ima za čitavu istoriju beščašća“.
Taj postupak i izraz njegove naravi sam Rajko u ovom broju „Pečata“ nazva „molitvom sa prigušenim roptanjem“.
U nagrađenoj knjizi „Zapiši i napiši“ Rajko Petrov Nogo podseća na priču Iva Andrića „Trup“ iz 1937. godine a u kojoj jedan od likova kaže i sledeće: „A kršten čovjek je kao srča: kucni ga na jedno mjesto, a on prsne u komade, nema mu lijeka ni popravke“.
Kucali su Čedu i Rajka koliko su mogli. Rajka i onako baš banalno bez metafore. A ni Čeda ni Rajko ne prsnuše u komade. I ima im lijeka i popravke i Čedi Popovu brzog ozdravljenja.
A možda im ovi koji su ih kuckali i koji ih kuckaju ne nađoše to „jedno mesto“. Tako će, neka je slava i milost Svetom Vasiliju, sigurno i ostati.
Na kraju, još jednom, u ime „Pečata“, njegovih uglednih žirija i ABS Fondacije od srca čestitam nagradu „Pečat vremena“ Čedomiru Popovu i Rajku Petrovom Nogu.