Monokultura uma

Piše Mara Knežević Kern

U ostvarenju prava na hranu najdalje je otišla Bolivija. Donošenjem Zakona o Majci Zemlji, koji prirodi garantuje ista prava i zaštitu kao i ljudima, predsednik jedne od najsiromašnijih latinoameričkih zemalja Evo Morales je pokazao da se budućnost mora graditi na novim temeljima

Pravo na hranu jedno je od osnovnih ljudskih prava, priznato međunarodnim konvencijama i jasno definisano u povelji ESCR (Committee on Economic, Social and Cultural Rights): „Pravo na odgovarajuću hranu je ostvareno kad svaki čovek, žena i dete, samo ili u zajednici, ima omogućen fizički i ekonomski pristup, u svakom trenutku, odgovarajućoj hrani ili sredstvima za njenu proizvodnju.“
U ostvarenju prava na hranu najdalje je otišla Bolivija. Donošenjem Zakona o Majci Zemlji, koji prirodi garantuje ista prava i zaštitu kao i ljudima, predsednik jedne od najsiromašnijih latinoameričkih zemalja Evo Morales je pokazao da se budućnost mora graditi na novim temeljima. U delu Zakona pod nazivom Ley de Derechos de la Madre Tierra precizirane su mere koje bi trebalo preduzeti u cilju radikalne promene stavova i preduzimanje akcija vezanih za sprovođenje prava na „neometan nastavak vitalnih prirodnih ciklusa i procesa, bez ljudskog uplitanja, pravo na čistu vodu i vazduh, kao i pravo da se u lanac ishrane ne unose genetski modifikovani proizvodi i oni koji utiču na izmenu ćelijske strukture“. Jedno od najkontroverznijih prava, koje zadire u samu srž problema liberalnog kapitalizma je „pravo da Bolivijci ne budu pogođeni mega-infrastrukturnim i razvojnim projektima, koji deluju na urušavanje ekosistema i ugrožavanje ljudske zajednice“.

MRTVAČKI KOVČEZI POLJOPRIVREDE
I dok se siromašna Bolivija bori protiv korporacija koje bi da otmu od naroda svaki komad zemlje, italijanska vlada je objavila nameru da privatizuje svo zemljište u vlasništvu države, što je pokrenulo talas protesta na trgovima prestonice. Ugledni indijski aktivista dr Vandana Šiva je uputila poruku nezadovoljnim Italijanima: „Okupirajte zemlju, a ne trgove. Zemlja je jedini spas i mora da pripadne onima koji je obrađuju.“ U nedavno objavljenoj knjizi „Povratak zemlji“, dr Šiva nudi viziju budućnosti u kojoj će biti prevaziđena zavisnost od korporativnih diktata i predviđa da će cela Indija do 2050. godine preći na proizvodnju organske hrane. Da bi se to dogodilo potrebno je, pre svega, iz korena izmeniti obrazovni sistem: „Savremeni sistem znanja ustanovljen je tako da radi u ime i za račun kolonizatora, a s obzirom na to da je izrastao iz dominantne kulture kolonizatora, on je sam po sebi kolonizatorski. Iz preovlađujuće globalne perspektive, lokalna znanja gube status sistematskog znanja i dobijaju epitet ‘primitivni’ i ‘nenaučni’, iako prefiks ‘naučni’ nema ništa sa suštinskim znanjem, već je izrastao na moći. Istorijsko iskustvo govori da je zapadni sistem znanja slep za alternative i da je savremena nauka nametnuta da bi bila bespogovorno prihvaćena, a ne da bi bila vrednovana. Alternativa kao mogućnost uništava se samim principima savremenih znanja, kojima dominira monokulturni dominantni ‘naučni’ pristup poljoprivrednoj proizvodnji, a on se odražava i na monokulturu misli i ideja.“
Ova Šivina vizija se upravo ostvaruje u maloj himalajskoj državi Butan. Na samitu pod nazivom „Blagostanje i sreća: definisanje nove ekonomske paradigme“, zaključeno je da „blagostanje“ ili ekonomskim jezikom rečeno – bruto društveni proizvod, nisu adekvatne kategorije za odražavanje sreće i dobrobiti naroda. U tom kontekstu se odustalo od kategorije BDP, da bi bila zamenjena kategorijom „bruto nacionalna sreća“, kojom se meri dobrobit prirode i društva. Premijer Butana je tom prilikom precizirao u kojem pravcu se kreće politika njegove zemlje: „Porast organskog znači i porast sreće i blagostanja“, a dr Vandana Šiva je zamoljena da, u saradnji sa indijskom organizacijom za očuvanje semena „Navdanya“, pomogne Butanu u prelasku na 100 odsto organsku poljoprivredu.
U isto vreme, na istoj planeti, naočigled „međunarodne zajednice“, u Zapadnoj Africi se pod pokroviteljstvom UN i Bila Gejtsa (AGRA) odigrava drama otimanja zemlje od naroda, da bi se pod okriljem „humanitarnog“ projekta „Zelena revolucija“, sprovela komercijalizacija poljoprivrede, uz uvođenje GM semena, hemikalija i monokulturne proizvodnje. Ovaj multimilionski projekat nameće „rešenje“ za glad implementacijom zapadnih poljoprivrednih metoda, uz uništavanje lokalnih zemljoradnika i ugrožavanje ekosistema.
Uganda je jedna od najvećih žrtava ovog ambicioznog projekta, u koji su korporacije i „Svetska banka“ investirali milione dolara, s namerom da se poljoprivredno zemljište pretvori u plantaže palmi uz proterivanje lokalnog stanovništva čija egzistencija zavisi od poljoprivrede. Duž obala jezera Viktorija, u Kalangali, sredstvima UN odvojenim za „pomoć Ugandi“, giganti iz industrije prerade uljarica: „Vilmar internešenal“ i BIDIKO, uz podršku međunarodnih finansijskih institucija i Vlade Ugande, sproveli su genocidni projekat, ne ostavljajući lokalnom stanovništvu nikakvu alternativu za opstanak.
Otimačina zemlje uz logistiku „razvojnih“ fondova neometano se odvija i u Maliju. Novi vlasnik zemlje „Malibya agrikalčr“ zauzeo je 100.000 ari u zoni Macina, s namerom da proizvodi hranu za izvoz. Očajni seljaci svedoče o brutalnim metodama primenjenim nad lokalnim stanovništvom u cilju poterivanja sa zemlje predaka. Naoružane bande plaćene iz „fonda“ surovo su se obračunale sa narodom – tukli su čak i trudne žene.
Somalija je posle nezapamćene suše 2006. godine postala žrtva „darodavaca“, koji su se sjatili da u okviru programa međunarodne „humanitarne pomoći“ kolonizuju zemlju. Čim su somalijski seljaci izneli svoju žetvu na tržište, WFP je započeo distribuciju hiljada tona besplatnog žita, onemogućivši poljoprivrednike da prodaju svoje proizvode. Došlo je do masovnih pobuna, ogorčenih seljaka, posle čega se WFP izvinio, da bi se 2007. godine ponovio identičan „eksces“. Ovim činom je ukucan ekser u „mrtvački kovčeg“ somalijske poljoprivrede.

MERE IZGLADNJIVANJA
S obzirom na to da je poljoprivreda u Africi tradicionalno oslonjena na žensku radnu snagu, protiv „Zelene revolucije“ i nametanja GM semena prve su se podigle žene, a njihove interese zastupa Fatu Bata (Fatou Batta), koordinator „Graundsvela“ iz Burkine Faso. „Žene su te koje kontrolišu seme, vrše selekciju i brinu o njegovom očuvanju – od njih zavisi opstanak porodice. Uzimajući im seme iz ruku, kompanije im oduzimaju dušu“, kaže Fatu Bata, apelujući na još čvršće povezivanje seljačkih pokreta iz Burkine Faso, Gane, Malija, Gvineje i Senegala, okupljenih pod sloganom „Mi smo rešenje!“ Fatu Bata se bori za pravo naroda da u svoje planove za budućnost ugradi termine: pravičnost, jednakost, sigurnost: „Kad žene kažu ‘Mi smo rešenje’ misle na zaboravljene termine pravičnost i solidarnost – njih nema u korporativnim priručnicima za ‘iskorenjivanje gladi’.“
Palestinski narod je takođe podvrgnut merama izgladnjivanja, kako putem međunarodnih sankcija, tako i nedavnom akcijom izraelske vlade, koja je započela seču palestinskih maslinjaka na zemlji koju palestinski seljaci generacijama obrađuju. Na ovaj način je starosedeocima oduzeto osnovno ljudsko pravo na proizvodnju hrane, što se može smatrati sofisticiranom varijantom genocida.
Planetarni program uništavanja porodičnih farmi sprovodi se i na „razvijenom“ Zapadu. Posle uništavanja stočnog fonda (pomor domaćih životinja sa crnom, kovrdžavom dlakom) i opstrukcije gajenja zdrave hrane, država je krenula na razaranje porodičnog jezgra i etičke strukture poljoprivredne zajednice. Radi se o predlogu izmene Zakona o radu (osmišljen u U.S. Department of Labor), koji zabranjuje uključivanje dece u radove na poljoprivrednom gazdinstvu. Od sada će hranjenje pilića, čuvanje ovaca, berba jabuka, polivanje bašte… biti smatrano kriminalnim aktom ukoliko poslove obavlja dete mlađe od 16 godina.
U zamenu za domaći odgoj, država predlaže organizovanje tromesečnog poljoprivrednog kursa za zainteresovane, na kojem će se upoznati sa savremenom industrijskom proizvodnjom u skladu sa GMO standardima i dostignućima biotehnološke revolucije. Poljoprivrednici kažu da će ovaj zakon doprineti definitivnom udaljavanju mladih od poljoprivrede, a ceo proces je osmišljen sa ciljem da se Amerikanci odvoje od zemlje i zdrave hrane, kao i jedni od drugih.
Na protestima u Volstritu o svom nezadovoljstvu je progovorila i ruralna Amerika, a jednu od najznačajnijih konkretnih akcija pokrenula je Ešli Sanders (Ashley Sanders) Kampanjom za legalizaciju demokratije. Ovaj pokret je osnovan sa ciljem da natera Vladu na promenu Ustava, kako bi se prava kojima trenutno raspolažu korporacije prenela na lokalne zajednice. Sandersova je u tom cilju oživela instituciju Političkog uličnog pozorišta, sledeći tradiciju američkog aktivizma, sa jasnom političkom porukom: „Okupiraj svoje susedstvo, preuzmi inicijativu na lokalnom nivou.“ Na ovaj način se lokalni Pokret za legalizaciju demokratije priključio globalnom pokretu Vandane Šiva iz Indije i Fatu Bata iz Afrike, boreći se pre svega za pravo na obrazovanje, savremenim jezikom rečeno: za pravo na informaciju. Sandersova naglašava potrebu promene svesti prosečnog Amerikanca, bez koje nema suštinskih promena: „Kapitalizam nije neizbežan. Beda nije neizbežna. Drugim rečima: oni nisu neranjivi – možemo im se suprotstaviti i mogu biti pobeđeni. Pred nama je gigantska vežba za dekolonizaciju; to je bitka da se zbace okovi samozvanih gospodara naših umova.“