Leonid SAVIN: SAD I NASILJE

Početak 2012. se pamti po novim varnicama nasilja od strane vojnih lica SAD i njihovih saveznika u okupiranim zemljama. Ubistva civila u Pakistanu pomoću raketa, lansiranih sa ratnih bespilotnih letilica, streljanje 17 mirnih građana, među kojima je bilo i dece, od strane američkog vodnika 1. klase – sve su to samo pojedinačni slučajevi koje nisu uspeli da sakriju od široke javnosti. Stvarnost je mnogo lošija. „Mi u Avganistanu ubijamo decu svakog dana. Obično se u njih puca van granica naših vojnih baza. Ali ukoliko američki vojnik ubije ili rani civila zato što ovaj pokušava da pomoću improvizovane mine digne u vazduh naš konvoj – to ne spada u nešto neuobičajeno. I Avganistanci nas mrze zbog takvih zverstava i našeg licemerja“ – rekao je jedan američki vojnik u intervjuu posle martovskog streljanja¹.

„Nivo ubistava koje sponzoriše država (SAD – L.S.) druge zemlje pažljivo kriju od javnog mnjenja. Reporteri koji putuju sa vojnim jedinicama predstavljaju psihološki tim koji, kako bi podigli ratnički duh i učvrstili patriotska osećanja u otadžbini, u SAD, opisuje mitske podvige i heroizam vojnika“². Naravno, uvek će se naći opravdanje za slične „incidente“ – tehnička greška, premor vojnih lica zato što nije kako treba obračunato vreme služenja u armiji, otupela osećanja u zoni ratnih dejstava, ali ništa od toga još uvek ne može da razjasni razloge za nasilje «made in US». 

Ako pažljivo pogledamo, otkrićemo da građanska kultura SAD, u stvari njen prototip, zasnovan na himerskoj strukturi američkog društva, legitimiše nasilje, pre svega u samim Sjedinjenim Državama. Na primer, pravna interpretacija različitih „grubosti“ se u SAD pojavila još krajem 18. – početkom 19. veka, i ona je opravdavala i obrazlagala korišćenje mučenja, sankcionisanih od strane države.

U Masačusetskom skupu sloboda iz 1641. navedeno je da osuđeni zločinac „može da bude podvrgnut mučenju“ ukoliko je priznao krivicu, ali pri tom mučenje ne može da bude varvarsko i neljudsko“.

Konvencija iz 1984. protiv mučenja ide van okvira definisanja mučenja kao neljudskog akta i sužava definiciju, između ostalog i u odnosu na nezakonito mučenje. Prema toj interpretaciji svako dejstvo koje je legalizovano po definiciji ne predstavlja mučenje. Iz toga proizilazi da ukoliko su organi vlasti ovlašteni da postupe u ime apstraktnih interesa nacionalne bezbednosti, moguće je mučenje i tortura osumnjičenih jer je takav način ponašanja omogućen slovom zakona.

Slučaj iz 2002. Sa Džejem Bajbijem (bivši generalni tužilac SAD koji je dozvolio da se osumnjičeni za veze sa terorističkim organizacijama mogu mučiti pomoću vode) pokazuje da zvanično čovek može da pređe crtu „posle koje nastupa smrt, otkazuju organi ili dolazi do stalnog pogoršanja osnovnih funkcija organizma“. Ali čak i tada takvi postupci, prema zakonodavstvu SAD, ne mogu da se tumače kao mučenje, ukoliko je islednik imao „konkretnu nameru“ da napravi određeni stepen bola. U svom memorandumu Bajbi je predložio da teško mučenje predstavlja takav stepen bola ili patnje, koju osoba koju ispituju nije u stanju da podnese³. I zvanično mučenja su jednostavno zamenjena surovim metodama ispitivanja, među kojima su bili: potapanje u vodu, teranje da se ostane na nogama i po 40 sati, držanje u hladnom karceru bez odeće, udarci u stomak i dr.

Uprava za pravnu pomoć Ministarstva pravde SAD je na molbu CIA čak pripremila i službenu belešku u kojoj je rečeno da ukoliko se državni službenik priprema da muči osobu za koju se sumnja da je terorista „on će to činiti, kako bi preduhitrio nove napade na Sjedinjene Države od strane terorističke mreže Al-Kaida“⁴.

2007. godine se saznalo za slučaj sudske istrage „El-Masri protiv SAD“ . Pre toga, 2003.godine , makedonske vlasti su predale organizaciji CIA nemačkog građanina libanskog porekla. Skoro pet meseci je on držan u jednom od zatvora agenata CIA u Avganistanu, gde je podvrgavan mučenjima, a da nije podneta tužba. Zatim je oslobođen jer, prema rečima advokata okrivljenog, ovaj je zatvoren greškom. Bez obzira što je podneta žalba zbog postupaka agenata CIA, Vrhovni sud SAD je odbio tu žalbu, što je izazvalo međunarodni skandal. Predstavnici sudske vlasti SAD su argumentovali takav postupak Vrhovnog suda time da nisu mogli da istraže ko je od agenta CIA mučio optuženog, jer bi se time razglasila državna tajna u odnosu na organizaciju rada CIA. Još jedan presedan koji se desio 2009. godine je poznat kao „Arar protiv Eškrofta“. Oštećeni, koji je građanin Kanade, 2002. je dopremljen iz Njujorka na Bliski Istok, gde je mučen deset meseci. Sud je optužbu odbio, ali nije predložio bilo kakvu kompenzaciju žrtvi.

Ima slučajeva kada predstavnici snaga reda SAD nisu podržali „novotarije“ sa vrlo grubim metodama mučenja. Tako je agent FBI Ali Sufan 2009. godine istupio protiv prinudnih ispitivanja i mučenja. Međutim, postoji i druga strana medalje. To je učestvovanje samih građana SAD u aktima i podrški teroru. Bez obzira što Vašington propagira SAD kao zemlju gde žive ljudi visoke građanske kulture, osećanja moralnog duga i milosrdni, stvarna situacija je jako daleko od te slike.

U izveštaju agencije CIA⁵ sa koga je 2011. skinut pečat državne tajne, konstatuje se da situacija sa primitivnim ekstremistima u SAD i onim američkim građanima koji pomažu terorističke organizacije, može ozbiljno da utiče na međunarodne odnose, između ostalog po pitanju pritvaranja, predaje i praćenja osumnjičenih u trećim zemljama.

U dokumentu se govori da ekstremisti koriste socijalne mreže kako bi vrbovali i širili svoje poruke. Problemi mogu da imaju i normativni karakter, jer SAD nisu stavile potpis na dokumenta Međunarodnog krivičnog suda. Kao primere oni navode istorijske presedane koji imaju veze sa ekstremistima – izbeglicama iz SAD. Rečeno je da „neki istoričari sumnjaju da je britanska obaveštajna služba ubijala naciste na teritoriji SAD. A Amerikanci irskog porekla su dugo finansirali Irsku Republičku Armiju. Članovi Clan na Gael –a su organizovali eksplozije u metro-stanicama Londona – kod Skotland-jarda, britanskog parlamenta i kule – Tauera. Komitet za pomoć Severnoj Irskoj, koji je formiran u SAD krajem šezdesetih godina 20.v. pružao je materijalnu podršku irskim borcima, koja je uglavnom odlazila na kupovinu oružja. Lekar Baruh Goldštajn iz Njujorka, pošto je emigrirao u Izrael, stupio je u ekstremističku grupu Kah i ubio 29 Palestinaca za vreme njihove molitve u džamiji, kod pećine praoca Avrama. Taj akt je doveo do reakcije – odgovora HAMAS-a početkom 1995… Novembra 2008. Amerikanac pakistanskog porekla Devid Hedli je okrivljen da je bio povezan sa organizacijom terorističkih akata u Mumbaiju, kada je poginulo preko 160 ljudi. .. Više puta su hapšeni Amerikanci –muslimani koji su želeli da se pridruže džihadu kao talibani ili Al-Kaida“.

U zaključku navedenog dokumenta agencije CIA kaže se da bez obzira na rasprostranjeno mišljenje, izvoz terorizma ili terorista iz SAD ne predstavlja ništa novo, i nema veze samo sa islamskim radikalima i građanima bliskoistočnog, afričkog ili južno-azijskog porekla.

Tome može da se doda i da u SAD deluje mnogo ekstremističkih organizacija rasističkog karakatera. Kju-kluks klan i njegove modifikacije su aktivne u mnogim državama. Kju-kluks klan čije je sedište u Tenesiju broji preko 10.000 članova, koji čine zločine zbog mržnje na rasnoj, ideološkoj i religioznoj osnovi. Doktor Ismail Salami takvu vrstu ekstremista naziva „mržnjisti“ (od eng. Hasetivists – kombinacije reči „mržnja“ i „aktivista“)⁶.

Savet konzervativnih građana (Council of Conservative Citizens), koji je osnovan 1985.g. sa sedištem u Sent-Luisu propoveda ideologiju rasne nadmoći. Organizacija izdaje The Citizens Informer čiji je tiraž 20.000 primeraka. Niz senatora i guvernera Misisipija i Alabame su više puta na mitinzima Saveta govorili tako što su politički podržavali rasiste. Organizacija se zalaže za moratorijum na imigraciju, protiv slobode trgovine i globalnog kapitalizma. Članovi te organizacije sebe smatraju nastavljačima anglosaksonske protestantske tradicije koja, uostalom, takođe ima vrlo specifično gledanje na uređenje sveta i izbor boga.

Još jedna slična struktura je The Creativity Movement. Njen poslednji lider Mat Hejl je 2005.g. bio osuđen na 40 godina. Članovi pokreta ispovedaju rasističke poglede, Jevreje i crnce tretiraju kao nižu rasu i kao prirodne neprijatelje bele rase. Sa isto toliko neprijateljstva se odnose prema hrišćanstvu, nazivajući ga „oružjem Jevreja koje treba da napravi svetsku rasnu zbrku“.

       Grad Elohim u SAD je ceo protestantski, i njegovi stanovnici žive vrlo zatvoreno, jer čekaju apokalipsu. Ranije su njegovi stanovnici bili povezani sa militarizovanim religioznim grupama The Covenant, The Sword i The Arm of the Lord, koje deluju uz granicu Arkanzasa i Misurija.

              Još jedna protestantska sekta koja je formirana 1993.g. organizovala je finansijsku piramidu na oko pola milijarde dolara – Međunarodna Velika Ministarstva (Greater Ministries International). U tu piramidu je učlanjeno oko 18.000 ljudi.

       Sekta «Hrišćanski identitet» (Christian Identity) se pojavila iz malog protestantskog religioznog pokreta «Britanski izraelizam» (British Israelism). Ona sebe smatra za naslednika izgubljenih 10 kolena Izraela u koje, po njima, ne spadaju i Jevreji. Oni tvrde da svi ljudi koji nisu potekli od kavkaskih rasa nemaju dušu, a Hristos je prolio krv samo za belce. Prema doktrini te sekte Eva je posle pada u greh rodila Kaina od Satane i Avelja od Adama. Kaina ona identifikuje kao predstavnika crne rase. Smatra se za jednu od najopasnijih religioznih ekstremističkih grupa u SAD.

            U SAD postoje i organizacije mladih koje predstavljaju svojevrsne borbene ulične odrede. Na primer, Američki front (The American Front) predstavlja rasističku organizaciju skinhedza koja deluje u raznim državama SAD. Formirao ju je 1987.g. Bob Hejk, koga je kao vođu zamenio Dejvid Linč. Propagiraju antisemitizam i sarađuju sa drugim ekstremističkim organizacijama – Vinlanders, Volksfront, Sacto Skins, Bay Area Skinheads, Confederation of Racialist Working Class Skinheads, the United Society of Aryan Skinheads, Berdoo Skins.

         Ovaj spisak bi mogao da bude i mnogo duži, mada i na primeru nabrojanih organizacija je već jasno koliko su široki redovi američkih ekstremista.

            Vlastima SAD u poslednje vreme postaje sve teže da kontrolišu „kulturu agresije“ svojih građana⁷. I zato ta agresija sve češće ide u „izvoz“…

NAPOMENE:

1 Chris Hedges. Murder Which Happens Every Day in Afghanistan Is Not an Anomaly in War. March 22, 2012. http://www.4thmedia.org/2012/03/22/murder-is-not-an-anomaly-in-war/