IZBORI 2012: Izgubljeni u džaku

Piše Nikola Vrzić

Dok senka sumnje nad đurđevdanskim izborima, svakim novim objašnjenjem da je na glasanju 6. maja sve bilo regularno, postaje utoliko upornija, Srbija se sprema za 20. maj i izbor svog predsednika. Hoće li Tomislavu Nikoliću uspeti da drugi krug predsedničkih izbora pretvori u referendum za ili protiv vladavine Borisa Tadića, ili će Srbi još jednom pokazati da žive baš dobro u zemlji koja ima najniže plate u Evropi, najgore zdravstvo u Evropi i najsrećniju vlast u Evropi?

Srbija se, izgleda, još jedanput podelila. Podelila na one koji veruju da su opšti izbori 6. maja bili čisti i regularni, i na one koji znaju da je tog dana čista bila samo neregularnost izbora; na one koji veruju da je vlast za koju su glasali poštena, i na one koji će vlasti poverovati samo ako glasove koje je dobila prebroji ponovo; na one koji poveruju Oliveru Duliću, Draganu Šutanovcu i Jeleni Trivan kada se, pozivajući se na svoje poštenje, zakunu da su đurđevdanski izbori bili pošteni, i na one druge, koji baš u njihovom poštenju pronalaze dokaz svojih sumnji. Na jednoj su strani, dakle, oni koji su se okupili ispod pretnje Borisa Tadića Srbiji da „koalicija oko SNS-a ni po koju cenu, nikako ne sme da pobedi 6. maja“ (Prokuplje, 6. april) – Čedomir Jovanović i Milorad Dodik, Nenad Čanak i Ivica Dačić, D. M. Palma i Mira Banjac, Boško Ničić sa svih 198 odsto glasova koje je dobijao po zaječarskim biralištima – a na drugoj oni koji se pitaju šta je to, tačno, Tadić mislio kada je rekao ni po koju cenu i nikako, i da li je to što je mislio 6. maja uveče i sproveo u delo? Među kojima su i Petar Luković i „Dveri“, i Vesna Pešić i Vojislav Koštunica i Zoran Živković, i Ištvan Pastor, ali i Mlađan Dinkić i LDP Čedomira Jovanovića pre nego što su se predomislili.
Elegantan izlaz iz ove podele, u kojoj smo bez čvrstog dokaza prepušteni veri u poštenje Dulićevo i Jelene Trivan, bilo bi novo prebrojavanje glasova, ali, avaj, ovaj je izlaz verovatan taman koliko je i D. M. Palma oličenje elegancije. A drugi krug predsedničkih izbora sve nam je bliži, a s njim i još dublja kriza legitimiteta institucija koje smo izabrali. Zato što nismo sigurno da ih jesmo izabrali, a ne daju nam da se, proverom svojih (ne?)opravdanih sumnji, uverimo u suprotno. Tako da će upitanost oko regularnosti đurđevdanskog izbora Srbije, i sumnja u legitimitet državnih institucija jedine države koju imamo, po svemu sudeći ostati klica ozbiljnog razdora u godinama koje nas čekaju…

OPTUŽBE I PREOKRETI
Elem, donekle neočekivano, glavna tema finiša srpskih predsedničkih izbora postala je sumnja u krađu glasova na lokalnim, parlamentarnim i predsedničkim izborima u prvom krugu. Sve bežeći od mračnih devedesetih, dospeli smo u 1996. na kub. Ozbiljne pritužbe na neregularnost izbora stizale su od Niša do Subotice, od Saveza vojvođanskih Mađara i LDP-a do „Dveri“.
Lider SVM-a Ištvan Pastor, tako, prošle srede sasvim konkretno saopštava da je njemu i njegovoj partiji iščezla trećina glasova koje su već izbrojali. „Što se republičke liste tiče, kako je moguće da smo od zatvaranja biračkih mesta pa do juče sa 95.375 glasova, koji su vredeli sedam mandata, spali na 67.841 glas koji danas vrede pet mandata? Kako je to moguće?“, upitao je Pastor, tvrdeći da je „žestoko pokraden“, dodavši i da je on sam, kao predsednički kandidat, dobio 91.400 glasova, a ne 63.262, kako je naknadno saopšteno. Pastorova SVM, štaviše, odlazi i korak dalje, i tvrdi da su uz regularne, u kutije ubačeni i falsifikovani glasački listići: „U kontrolisanim džakovima pronađeni su glasački listići različitih svetloplavih boja u većoj količini. Prilikom kontrole je utvrđeno da je skoro na svim glasačkim listićima svetlije plave boje redom isti broj zaokružen, broj Demokratske stranke“. Dušan Mijić, šef vojvođanskog odbora LDP-a, zatim tvrdi da je rezultat „Preokreta“ u Vojvodini umanjen za oko dve i po hiljade glasova, a URS-a Mlađana Dinkića za čak 5.835 glasova, zbog čega su na izborima za pokrajinsku skupštinu regionalci i ostali ispod cenzusa. „Opravdano sumnjamo u regularnost izbora i zatražili smo objašnjenje za uložene prigovore, koji nisu ni razmatrani u zadatim rokovima. Ovakvu konfuziju oko izbora nismo imali od 5. oktobra, jer četiri dana posle izbora ne možemo da kažemo kako su oni prošli“, govori LDP-ov vojvođanski funkcioner Mijić, na koga se, iz Beograda, nadovezuje i Mlađan Dinkić, ocenjujući da su optužbe o izbornoj krađi „ozbiljne“, da „država mora da ispita izborni proces“ i da „neko mora da odgovara ako je bilo izborne krađe. Ovo je bio jedan od najsumnjivijih izbornih procesa posle 5. oktobra“. Pa i Zoran Živković, bivši DS-ov premijer Srbije, povodom pronalaska izgubljenog džaka sa glasovima u Nišu, smatra da nije reč o slučajnosti: „Ako je tačno da je pronađen taj džak, to očigledno ukazuje da je neko učestvovao u organizovanom izigravanju narodne volje“. Džak sa izgubljenim glasovima, ali ne taj niški, pred novinarima istresaju lideri naprednjaka Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, „Dveri“ protestuju ispred sedišta Republičke izborne komisije tvrdeći da su mahinacijama spušteni ispod cenzusa, a Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, saopštava da je na izbore „pala senka sumnje“ i razumno predlaže da „nezavisna komisija čiji kredibilitet niko ne dovodi u pitanje pristupi ponovnom brojanju svih glasova i tako jednom zauvek ili odbaci sumnju da je bilo krađe izbora, ili tačno utvrdi o kakvoj je krađi reč i ko je za nju odgovoran“. Internetom, za to vreme, kruže snimci kupovanja glasova u Novom Sadu, nezakonitog prepakivanja listića po hodnicima zaječarske opštine, snimci zapisnika sa glasanja u Zaječaru koji pokazuju da je Dinkićev regionalni saveznik Boško Ničić dobijao i po 200 odsto glasova na pojedinim biračkim mestima, da je u kutijama pronalaženo na stotine listića više nego što je upisanih birača…
Vlast je u početku, u jednom kratkom trenutku, bila zbunjena i zatečena otkrivenim marifetlucima. A onda su krenuli u besprizornu kontrolu štete. U sklapanje zakulisnih dogovora, u obesmišljavanje iznetih optužbi, u zataškavanje i sakrivanje (post)izbornih mahinacija, u medijsku hajku koja je tužioca pretvorila u optuženog.
Osnovano sumnjamo da su sa Pastorom, Dinkićem i Čedomirom Jovanovićem načinjeni dogovori koji su ih naterali da zaćute ili da potpuno promene svoje tvrdnje o neregularnim izborima. Možemo samo da pretpostavljamo šta je, recimo u Subotici, obećano Pastoru, pa je on naložio dvojici svojih članova RIK-a da, uprkos njegovim primedbama „koje ostaju“, glasaju za konačan rezultat predsedničkih izbora (a bez te dvojice u RIK-u ne bi bilo većine, pa ni drugog kruga predsedničkih izbora); nagađamo da je URS, na primer Zaječarom, nateran da precizira da je Dinkić zapravo mislio samo na neregularnost lokalnih izbora u tri mesta; da je Jovanović, uprkos šefu svog vojvođanskog ogranka, rekao da „ne postoji nijedan ozbiljan argument u prilog tome da se u Srbiji dogodila velika izbora krađa“ tek pošto su u Beogradu poništeni izbori na 16 biračkih mesta, izbori posle kojih će, slutimo, „Preokret“ ipak prebaciti cenzus i na mala vrata uskočiti u Gradsku skupštinu.

ANALITIKA KRAĐE
Onda su, u skladu sa uhodanom praksom, potegnuti analitičari da nam objasne da izborne krađe nije ni moglo da bude, bar ne u velikom obimu, da krađa listića ne utiče na rezultat izbora, da uopšte nije ni bilo krađe glasova nego krađe arhivskog materijala… Istakao se „predstavnik Centra za slobodne izbore i demokratiju“ (CeSid) Đorđe Vuković: „Da li se u nekom procesu desilo da je neko došao do određenog izbornog materijala, kao što smo mogli da vidimo – jeste, ali da li to utiče na izborni proces – pa na žalost onih koji takvu tezu kreiraju, ne utiče.“ Eh. Najpre, nije reč o benignoj krađi „određenog izbornog materijala“, već o krunskom, i jedinom validnom dokazu da je narod glasao kako se tvrdi da je glasao. Bez tih listića, zapisnici biračkih odbora koji se sabiraju u konačan rezultat izbora ostaju samo puko, mrtvo slovo na papiru, baš zato što su neproverljivi. Otuda, Vuković ne može ni da zna da li otuđenje tog, vidimo, i te kako bitnog izbornog materijala ima ili nema uticaja na rezultat, jer mi i ne znamo koliko je džakova zapravo nestalo. Ali o tome malo kasnije. A Vukoviću bismo još, možda, i mogli da poverujemo na reč, na njegovu stručnu procenu, da nam sam već nije pokazao od kakve je sorte stručnjaka. Kada je u „Večernjim novostima“ objašnjavao da je Jedinstveni birački spisak „veliki korak za dalju modernizaciju našeg glasačkog sistema“, i da je potpuno logično što je na tom spisku registrovano 7.058.063 glasača, a na popisu (bez Kosova i Metohije) registrovano skoro isto toliko, 7.120.666 stanovnika. Štaviše, objasnio nam je tom prilikom, „bilo bi nelogično da je obrnuto – da je u biračkom spisku mnogo manje ljudi nego evidentiranih na popisu“. Da bi se samo mesec i po dana kasnije ispostavilo da birački spisak, to čudo njihove demokratije, ipak jeste nelogičan, i da je, štaviše, nelogičan (makar) zato što je u njega ubačen spisak od 261.000 nepostojećih glasača, kosovskih Šiptara iz šest opština u koje je Srbin poslednji put stupio kada je bio kidnapovan. Vuković iz CeSid-a, da sumiramo, sada brani režim od optužbi za krađu glasova, a prethodno je branio i birački spisak za koji se potom ipak ispostavilo da je bio lažan, naduvan za četvrt miliona nepostojećih glasova i isto toliko mogućnosti za njihovu (zlo)upotrebu.
Ali najveću pažnju vlasti, i medija kojima vlasti vladaju, privukao je džak sa listićima koji su pred novinarima istresli Nikolić i Vučić. Čega smo se, tek, oko porekla tog džaka naslušali.  Da ga je Tomislav Nikolić dovukao iz Zaječara (pošto, je’l, čitava Srbija već zna da je tamo bilo izbornih nepočinstava, pa hajde da i ovo pripišemo Zaječarcima), da je nagovorio naprednjake iz čitave Srbije da ne ubace listiće u glasačke kutije, da ne glasaju za njega i SNS, nego da listiće strpaju u džep da bi posle izbora SNS mogao da optuži vlast za izbornu krađu, da su listići zapravo iz Pančeva, a da ih je u nepoznatom pravcu odvezao član biračkog odbora iz SNS-a, da ih je član iz SNS-a ipak doneo u biračku komisiju, ali su onda oni misteriozno ispali kroz prozor, Tomi i Vučiću u ruke…
A da su izbornu krađu, kako ove srede reče predsednički kandidat DS-a Boris Tadić, naprednjaci izmislili. U to bi i moglo da se poveruje, da su naprednjaci jedini koji tvrde da su pokradeni. Ili da to tvrde samo SNS, DSS i „Dveri“. Ali šta ćemo sa SVM-om, URS-om i „Preokretom“, pre nego što su se onako preokrenuli? I zašto se Nikolić, Vučić i Koštunica ovako nisu bunili i ranije kada su gubili izbore, već su dostojanstveno prihvatali poraz?
Pitanje (ne)postojanja krađe glasova, naravno, najlakše bi bilo razrešeno kada bi glasovi ponovo bili prebrojani. Ali mi i ne znamo šta je, uopšte, dospelo do RIK-a da bi moglo da bude prebrojano. Tomo Zorić, portparol republičkog tužioca, priznao je, krajnje precizno, da fali dvadesetak džakova sa glasovima, ali ko nam garantuje da je i ta cifra konačna? Tim pre što je RIK, na zahtev DSS-a da predoči inventar primljenog materijala, spisak pristiglih džakova, odgovorio ćutanjem. Nisu hteli da kažu šta (ni)su primili. Sakrili su koliko je džakova nestalo na putu do RIK-a.
Tako da nam preostaju samo indicije, primeri koji nas zaista teraju da posumnjamo da su izbori 6. maja bili neregularni: dostava glasačkih listića RIK-u kasnila je čitavih nekoliko dana, probivši višestruko zakonski rok od 18 časova po zatvaranju birališta (gde su listići bili u međuvremenu? Šta je s njima u međuvremeno činjeno? I zašto sličnih kašnjenja nije bilo ni na jednim od ranijih izbora?); pri tom, ne zna se ni koliko je džakova s listićima u RIK uopšte i ušlo; i za koliko se džakova pride ispostavilo da su popunjeni listićima s lokalnih izbora kada su otvoreni, jer su i takvi slučajevi registrovani; i još: već je utvrđeno da su u konačan rezultat upisivani i rezultati koji ne odgovaraju sadržaju džakova, da su zapisnici na osnovu kojih su unošeni rezultati menjani, da su potpisi članova biračkih odbora na mnogim zapisnicima falsifikovani (isti rukopis na dvadeset mesta), da su „glasali“ brojni pokojnici, da u mnogim biračkim kutijama nije bilo kontrolnog listića, a da je u još brojnijima pronađeno više listića nego što je bilo glasača, što su sve (zakonski) razlozi za momentalno poništavanje izbora na tim mestima, a izbori ne samo što nisu poništeni već su takvi, dopunjavani rezultati proglašavani za konačne… Pa koliko je još indicija potrebno da bi glasovi nanovo bili prebrojani? Ako nema ništa da se sakrije.

TOMINA NADA
S teškim teretom glasova izgubljenih u džaku, sumnji u regularnost prebrojavanja đurđevdanskog izbora, Srbija je došla nadomak drugog kruga predsedničkih izbora. Suočen sa ozbiljnom dilemom – ulična borba za dokazivanje sopstvenih optužbi ili ulazak u trku u kojoj je protivnik u prednosti za sve nemilosrdne medije, plus neutvrđeni broj glasova na dugom, krivudavom putu od biračkog mesta do RIK-a – Tomislav Nikolić odlučio je da se u nedelju ipak suoči s Borisom Tadićem. Zašto je to odlučio – zbog pritiska zapadnih ambasadora ili zato što, ipak, nema definitivan dokaz o broju ukradenih glasova – samo on zna. Kao što zna i da bi njegova eventualna, pa i iznenađujuća pobeda u drugom krugu, već završenu priču o sastavljanju nove Vlade Srbije umnogome iskomplikovala. O odnosima u Demokratskoj stranki i političkoj sudbini Borisa Tadića da i ne govorimo.
Da bi tu sudbinu sebi obezbedio, kandidat DS-a je već obezbedio matematičku većinu glasova većine ostalih predsedničkih kandidata. Iza sebe je okupio pobornike nezavisnog Kosova i vatrene branitelje srpskog Kosova i Metohije (Čedomira Jovanovića i Ivicu Dačića), Dinkićeve apologete slobodnog tržišta i radnike i seljake Zorana Dragišića. Uz međunarodnu podršku zaštitnika Republike Srpske Milorada Dodika, i onog što bi Srpsku da ukine, Zlatka Lagumdžije. Nikolić je, sa svoje strane, dobio otvorenu podršku Vojislava Koštunice i, neočekivano, Vesne Pešić i Petra Lukovića, koji doduše ne podržavaju toliko njega koliko podržavaju odlazak Borisa Tadića. Za pobedu – u koju kladionice ne veruju – biće mu, ipak, potrebno mnogo više. Moraće da uradi ono što u prvom krugu nije uspeo: da izbore pretvori u referendum za ili protiv vladavine Borisa Tadića. Javne istupe je tokom poslednjih nekoliko dana kampanje tom cilju prilagodio. Vratio se sebi tačno koliko je od sebe bežao u kampanji za đurđevdansko glasanje. Kasno? Možda, ali drugog izbora nije ni imao nego da upre prstom u Borisa Tadića, kao u glavnog krivca što živimo kako živimo. Ili će nam Srbi i ove nedelje, kao i 6. maja, svojim glasovima poručiti da žive baš dobro u zemlji koja ima najniže plate u Evropi, najgore zdravstvo u Evropi, najnesigurnije granice u Evropi i najsrećniju vlast u Evropi?