Šta činiti sa mandatom

Ljiljana SMAJLOVIĆ

U filmu “Kum” Frensisa Forda Kopole američka mafija žrtvama šalje ponude koje ne mogu da odbiju. Borisu Tadiću desilo se nešto još perverznije: dobio je ponudu koju nije mogao da prihvati.

Američki predsednik Barak Obama pozvao ga je u Belu kuću maltene u isto vreme kada i Hašima Tačija. Tu ponudu nijedan predsednik Srbije ne bi se usudio da prihvati, barem ne u izbornoj godini.

Ironija je u tome da je Tadić godinama željno iščekivao poziv Baraka Obame. Čak i njegovi protivnici bi se, uostalom, složili da je takav poziv odavno ne samo zaslužio, već i “zaradio”. U Vikiliksu smo čitali da se američka ambasadorka Meri Vorlik još u januaru 2010. iznenadila kada joj se Tadić pri prvom susretu otvoreno požalio da već četiri godine nije bio u Vašingtonu, iako je toliko učinio na popravljanju bilateralnih odnosa Srbije i SAD.

Slučaj se sa predsednikom zaista grubo poigrao. Na kraju je ispalo da je Obamin poziv Tadiću bio za danas, šesti april, na dvadesetu godišnjicu početka rata u Bosni i Hercegovini, dok je Hašim Tači u Beloj kući bio predviđen dan ranije. Kakva bi to paklena reklama za Tadićevu izbornu kampanju bila!

To je ujedno i razlog što srpska javnost o svemu ovome ni danas pojma nema. Marketinški stručnjaci ne bez razloga kažu da je najbolji način da naškodiš svojim izbornim šansama da u očima birača ispadneš smešan. Predsednikov kabinet je diskretno zamolio urednike da o nesuđenom susretu Tadića i Obame ne pričaju i ne pišu. Beogradski NIN je pre dve nedelje samo objavio da su o Tadićevoj poseti Vašingtonu vođeni pregovori, a Televizija B92 se pozvala na pisanje NIN-a, iako je “tout Belgrade”, što bi rekli Francuzi, znao da je Andrićev venac odbio šestoaprilski poziv iz Bele kuće i iako se o tome pričalo na svim prijemima i u mnogim beogradskim diplomatskim rezidencijama.

I inače je lepo u kampanji imati medijske saveznike, odnosno “partnere”, kako predsednik Tadić voli da zove novinare. Uoči podnošenja ostavke na funkciju predsednika Republike zamolio je svoje “partnere” da ne pominju reč ostavka, već da govore o njegovoj “odluci” da “skrati mandat”. Njegovi medijski partneri, koji se već neko vreme ionako ne ponašaju kao kontrolori vlasti, već njeni saveznici, spremno su mu izašli u susret. Sve su vodeće televizije, kao i državna agencija, javile da je predsednik odlučio da “skrati mandat”, kao da u Ustavu Srbije precizno ne piše da “mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje je izabran, ostavkom ili razrešenjem”. U Srbiji je ove srede, međutim, počela svojevrsna politička predstava u kojoj se predsednik Republike pretvara da nije podneo ostavku na mesto predsednika, već je “skratio mandat” , a mediji se pretvaraju da ne znaju da je on podneo ostavku, iako znaju da je, po Ustavu, jedini način da se mandat “skrati” ostavka, ili pak razrešenje predsednika. U ovoj ciničnoj predstavi za javnost učestvuje i predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović, koja ove srede potvrđuje da ju je Tadić “usmeno obavestio o svojoj odluci da skrati mandat”, iako u Ustavu Srbije lepo piše da predsednik Republike “podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine”. Piše i sledeće: “Kada predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine.”

A Tanjug ide tako daleko da obaveštava svoje pretplatnike da su svetski mediji javili da je Tadić “skratio predsednički mandat”. Svetski mediji, dabome, nisu javili ništa slično. Svetski mediji su javili da je Tadić podneo ostavku, uz spekulaciju da je to učinio kako bi poboljšao šanse svoje stranke na parlamentarnim izborima. Ali dok Asošijeted pres i Rojters javljaju o Tadićevoj ostavci, dotle Tanjug pozna samo termine “odluka” i “potez predsednika Tadića”. Kao da urednici ne razumeju značenje reči “resignation”, uočljive i na televizijskim ekranima u domovima srpskih gledalaca, dok kamera prelazi preko skeniranih stranica svetskih medija…

Zavirivanje u Ustav Srbije neprijatno je i zato što tamo piše da niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike, a Tadiću je ovo treći juriš na istu fotelju. Sam tvrdi da se od nje rastaje samo na mesec dana, a razloge “skraćivanja mandata” u sredu nije podrobnije obrazložio: naveo je jedino želju da državi prištedi pare, mada njegova jučerašnja reakcija na kamenovanje predstavnika Vlade Srbije u Prištini (“Evo zašto sam tako dugo vagao šta činiti sa mandatom”) nagoveštava da su ti razlozi elastični i da se mogu naknadno menjati.

Zašto predsednik ne voli ustavni termin “ostavka” i preferira “skraćenje mandata”? Ostavka ima nepovoljan prizvuk, a vanredni izbori podsetiće građane na to da nam je vlast lane objašnjavala da vanredni izbori nikako ne valjaju u demokratskom društvu. U svemu tome ima sistema, ma kako smešno zvučalo. Ali ni po jada da je samo Tanjug poslušao direktivu da predsednik nije podneo ostavku već je samo skratio mandat, učinili su to i drugi mediji. Radio-televizija Srbije je barem prenela izjavu Aleksandra Vučića da Ustav ne poznaje “skraćivanje mandata”, ali neki mediji nisu učinili ni toliko.

Mediji na taj način predsedniku postaju više od partnera: postaju njegovi saučesnici u obmanjivanju građana. Ta vrsta cinične drskosti ljudi na vlasti isplati se samo onda kada građani podsvesno žele da budu prevareni. Vlast upravo na to računa: na glasove birača koji su 2008. godine želeli da veruju da su Kosovo i Evropa odvojeni koloseci, da je moguće i jedno i drugo, i jare i pare, da će sve na kraju dobro ispasti i da će birači čista srca jednog dana isprašiti političare prljavih ruku. Ali tek kad sve bude gotovo, a svi nečasni poslovi obavljeni…

Izvor: http://www.nezavisne.com