„Egzit“ i „nezavisno Kosovo“

Piše Branko Radun

„Egzit“ je najpre rušio Miloševića i vodio kampanju za antimiloševićevsku opoziciju, potom je žigosao Srbe zbog navodnog genocida u Srebrenici, da bi danas postao promoter kosovske nezavisnosti

 

„Nezavisne država“ Kosovo biće promovisana usred Beograda. Dogodiće se to 28. aprila 2012. godine u „Domu omladine“, pod brendom „Egzita“, a u okviru projekta „Kosovo 2.0“. Tako će se pod maskom interaktivne komunikacije i multimedijalnih sadržaja „globalne alternative“, preko domaćih predstavnika „peščane“ anti-Srbije, afirmisati i „mladi Kosovari“, a time i „najmlađa evropska država – Kosovo“.
Kako to da „Egzit“, čije se ime vezuje za muzički festival, organizuje ovakve „interaktivne i multimedijalne hepeninge Kosovske alternative“? Ova subverzivna promocija „mladih Kosova“ može da se razume samo u kontekstu istorijata samog „Egzita“.

[restrictedarea]

„IZBORNO MESTO BROJ 1“
Početni ili nulti „Egzit“ trajao je čitavih 100 dana tokom leta 2000. godine, a održan je na različitim lokacijama u okolini Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. On je od samog početka imao jasnu političku i ideološku pozadinu, predstavljajući meki oblik antimiloševićevskog protesta. Cilj organizatora festivala bio je da okuplja i motiviše omladinu u cilju podrške antimiloševićevske opozicije. Veze festivala sa pokretom „Otpor“, bile su jasne i očigledne. Organizovani su besplatni koncerti, predstave, tribine i filmske projekcije na koje su dolazili mladi, ne samo iz Novog Sada. Prvi festival  završen je žurkom sa porukom „Gotovo je“ pred oko 20.000 posetilaca, dva dana pre početka izbora 24. septembra 2000. godine. Žurka se zvala „Izborno mesto br. 1“.
No, da „Egzit“ (uz „Otpor“) nije ostao samo na tome da bude „preteča obojenih revolucija“ svedoči i njegova politizacija u godinama koje su sledile. Drugi po redu „Egzit“ osmišljen je kao slavlje zbog poraza Miloševića, a na njega su od tada dolazile perjanice nove vlasti, koje su na tom mestu dobijale posrednu, ali korisnu podršku za svoju proevropsku politiku. Ljudi poput Čanka, Tadića, Dinkića na „Egzitu“ nisu dobijali samo „predizbornu“ podršku, već i ideološki impuls „urbanog zvuka“ koji se navodno uklapa u njihov „modernizatorski“ pogled na svet. Na tom „Egzitu“ nastup su imali čak i „eksperti“, poput Đelića i Dinkića.
Kasnije, 2005. godine, „Egzit“ će se uključiti i u kampanju žigosanja Srba za „lokalni genocid u Srebrenici“. Tada je, na desetogodišnjicu vojnih dešavanja oko Srebrenice, sa Zapada naručena kampanja medijske tužbe i presude u izvedbi pronatovskog NVO civilnog sektora. U tu kampanju veoma intenzivno uključio se i „Egzit“, pokušavajući da obeleži „godišnjicu Srebrenice“ u okviru samog festivala. Suočeni sa nezadovoljstvom mladih posetilaca, mogućim otporom takvoj politizaciji i ideologizaciji festivala, a i zbog otkazivanja poslušnosti ljudi iz obezbeđenja, organizatori su te 2005. godine odlučili da odustanu od direktne promocije propagandnog mita o srpskom genocidu u Srebrenici.

„EGZIT“ PO ŠARPOVOJ MERI
Naša petooktobarska revolucija prva je „obojena revolucija“ u kojoj su od strane SAD-a testirane metode i pristupi rušenja „neposlušnih i nepodobnih režima“. Otpor se pokazao kao rasadnik „talenata“ koji su kasnije lutali po svetu i „pomagali“ da se izvrši „nenasilna demokratizacija“, odnosno da se skinu sa vlasti oni koji su smetali interesima ili planovima američkih stratega.
Strategija „nenasilnog otpora“ podrazumeva finansiranje i obuku „otporaša“ koji kroz alternativne metode, izbegavajući direktne konflikte podrivaju i slabe autoritet „targetovane vlade“. Lukavstvo se sastoji u tome da se isture mladi, žene ili neka manjinska grupa protiv koje režim ne može tek tako da primeni represiju, ili ih, pak, ni ne shvata kao pretnju.
Ovu doktrinu, inače, razvio je američki sociolog Džin Šarp sedamdesetih godina prošlog veka; nju su, kasnije, prihvatile američke obaveštajne strukture u borbi protiv sovjetskog sistema na istoku Evrope. Prva „revolucija“ u kojoj je njegova strategija doslovno primenjena jeste upravo Peti oktobar u Beogradu, a jedan od glavnih nosilaca bio je „Otpor“ koji je do detalja sproveo uputstva iz Šarpove knjige „Iz diktature u demokratiju“.
U sredstva i metode nenasilne strategije rušenja „omraženih režima“ sasvim se prikladno uklapaju i omladinski pokreti, alternativni festivali, strit art kampanje, internet subverzije (naročito eksploatisane u „arapskom proleću“).
U tom kontekstu jedino je moguće posmatrati i nastanak i delovanje novosadskog „Egzita“. Pa i ovu, najnoviju kampanju, u kojoj se Srbi, u skladu sa postulatima „politički korektnog“ globalizma, pokušavaju ubediti kako je prihvatanje mlade i alternativne albanske scene civilizacijski iskorak. Posle njega, sledeći korak je prihvatanje „nezavisnog Kosova“.

[/restrictedarea]